Dvogodišnjica od lokdauna u Srbiji i od prvog nastavka mog "Dnevnika pod maskom" na portalu nova.rs. A ljudi i dalje umiru od korone, nosimo maske, zvanični broj žrtava covida u Srbiji je 15 604, nezvanični, kažu, tri puta veći. Umire se i od zagađenja. Rat u Ukrajini, koji preti da postane Treći svetski, traje već 21 dan! Vojni komentatori zamenili su zdravstvene eksperte, polako oguglavamo i na preteću, globalnu katastrofu. Svakog dana stižu novi brojevi poginulih vojnika sa obe strane, brojevi ubijenih civila, brojevi stradale dece ( 100!!! ), brojevi izbeglih - 3 000 000! U Marijupolju građani umiru od gladi i žeđi.

Može li još nešto da nas potrese? Da, kada u kadar ruske državne televizije za vreme informativne emisije ’’Vremja’’ upadne devojka sa transparentom ’’Ne ratu, zaustavite vojnike’’! Taj ludo hrabar postupak akt je pobune i protiv cenzure u medijima, protiv zabrane društvenih mreža i protesta na ulicama ruskih gradova. Puca strpljenje građana uprkos pretnji višegodišnjeg zatvora ako progovore u ratnom stanju.

A sveže okačena gvozdena zavesa za rusku kulturu u prestonicama zapadne demokatije liči na staljinističko nacistiške zabrane: na milanskom univerzitetu Bikoka izbacili Dostojevskog iz kurseva književnosti; na sledećem Kanskom festivalu neće biti prikazan nijedan ruski film; Radio Frans zabranio ruskim muzičarima da učestvuju na Koncertu za mir u Ukrajini; iz programa Filharmonije u Strazburu, gde se izvode dela Prokofijeva, Stravinskog i Rahmanjinova izbrisane reči – „ruski“ i „Moskva“… Ruski umetnici, sportisti, studenti… planetarne su persone non grate.

I dezinformacije su oružje, pa strah i mržnja koju one šire ukidaju logiku kritičkog rezonovanja. U haosu odsustva komunikacije, kad progovori oružje, i protivnici rata postaju kolateralna šteta. Vreme bezumlja pokazuje koliko je istorija loša učiteljica.

Liči ovo na kraj vremena kakvo poznajemo. Pod tim naslovom „Kraj vremena“ vođen je svojevremeno dijalog duhovnog učitelja Džidua Krišnamurtija i fizičara Dejvida Boma o budućnosti čovečanstva koje je, prema ovoj dvojici umnih ljudi, krenulo u lošem pravcu. Taj primer komunikacije između nauke i duhovnosti ukazao je na izlaz. Nije izlaz ni u nadglasavanju ni u prepucavanju oko toga ko je u pravu, nego je u otvorenom umu, u razumevanju druge strane. Koliko nam je svima takav pristup neophodan: i duhovnost bez nauke može lako skliznuti u isprazno nametanje neproverljivih činjenica. I obrnuto, kolika su pretnja ciivilizovanom svetu ljudi zatrovani predrasudama i vođeni interesima.

Postaje mi jasno: ovaj rat vode gluvi i slepi za rizike od globalne katastrofe uz pomoć idiota koji zabranjuju Dostojevskog.