0
Fotografije dramatičnih prizora s perona ukrajinskih gradova Harkova i Kijeva kruže fejsbukom: ni igla ne bi mogla da se udene među hiljade stešnjenih ljudi! Ne mogu da odvojim pogled od te slike masovnog egzodusa, uveličavam je a na licima čitam samo jednu žalju - da se ode.
A onda nailazim na reakciju neke žene koja izražava nevericu u autentičnost slike?! Shvatam da je ni argumnenti o dva miliona izbeglica, za prve dve nedelje rata, ne bi uverili u istinu. Od kada je termin postistine uveden u dnevnu upotrebu, pre nekih desetak godina, gledamo kako na formiranje javnog mnjena manje utiču objektivne činjenice a više ranije stečena uverenja i mitovi usmereni na osećanja i reakcije. Društvene mreže su postale rasadnici lažnih vesti koje, kao korov, bujaju na dobro nađubrenom tlu postistine.
„Ako potoji nešto u čemu su Tviter, Fejsbuk, Instagram i TikTok dobri, to je što sadržaj čine viralnim ( zaraznim ). Ruska invazija na Ukrajinu, koja je počela krajem prošlog meseca, nije izuzetak“ – piše Metju Ingram u Žurnalističkoj reviji Univerziteta Kolumbija. A mnoge od tih viralnih slika su lažne, izvučene su iz konteksta ili su svesno oblikovane dezinformacije. Selektivno izdvajanje delića masovnih pogroma na društvenim medijima ponekad ima efekat trivijalizacije i preuveličavanja ljudske patnje. Istovremeno, društveni mediji služe razobličavanju ratne propagande, ukazujući svetu na ono što druga strana ne uspeva da saopšti putem tradicionalnih medija u pokušaju da razobliči manipulaciju zavojevača. Pa u Vašington postu to izveštavanje laika sa terna porede sa poentilizmom: tek kada se hiljade tih tačkica spoje, otkriva se šira slika.
Mnogo je pokazatelja da trenutno živimo u eri vladavine laži. To je razlog nedostatka poverenja i u ono što vidimo sopstvenim očima. Medijska neutralnost je gotovo zaboravljena kategorija. Ide se dotle da i neke reči postaju zabranjne: u ovom ratu jedna strana ne spominje ni civilne ni vojne žrtve, a termini kao invazija, ofanziva i objava rata su cenzurisani. Hapse se protivnici rata, preti im se dugogodišnjim zatvorom. U ovakvim dramama ogromne su mogućnosti laži da se maskira u istinu. Znali smo za izreku da tri puta ponovljena laž postaje istina. Sada je dovoljno pustiti je na mreže pa da postaje masovno prihvaćena. Naročito kada se pojam „nacionalni“ izjednačava s pojmom „naši“. Nekada su novinari bili prvi nivo provere tačnosti informacija, drugi nivo bili su urednici, treći – glavni urednici. Sada, kada ni slika ni video nisu uvek verodostojni, svako od nas mora da postane ekspert za fact checking. Eto i novih izvora zabune.
Logično pitanje je koja je verzija tačna. Drugim rečima – šta je istina.
Bonus video: Snimak raketnog napada na Harkov