Piše Neda Todorović: Ima li zemlje za starce

Sreda, 22. april; 6,45h.

Sinoć sam postala naša specijalna reporterka iz prve poklon šetnje građanima Beograda starijim od 65 godina. U normalnim okolnostima, nikad ne bih priznala da sam i ja prešla tu dramatičnu, starosnu granicu. moja majka, koja je doživela stotu, svako pitanje o godinama smatrala je nevaspitanim. Cilj nam je Tašmajdanski park, udaljen je od naše zgrade nepunih 350 metara. I sam izlazak iz kuće posle 35 dana izolacije je događaj. Pogotovo, ako ste pod punom antivirusnom opremom – maskama, rukavicama, cipelama koje služe samo za tu svrhu. Ubeđeni smo da nas, tako dobro maskirane, niko neće poznati i da mi nikog nećemo prepoznati, da ćemo ovaj istorijski trenutak provesti u anonimnosti. Kakva zabluda.

Komšije koje srećamo u ulici, na putu do parka, mašu nam u prolazu, pozdravljaju se, zastaju da se raspitaju o zdravlju. Držimo distance, gledmao da skratimo razgovore i čudimo se kako nas poznadoše. Na prelazu kod Madere postajem svesna, uprkos maskama na gotovo svakom licu, da su svi prolaznici zašli u treće doba. Odjednom je ovo postala zemlja staraca. ‘’Nema zemlje za starce’’ zove se čuveni film braće Koen, po romanu pisca i scenariste Kormaka Makartija. Da, ima zemlje za starce – od 18 časova pa nadalje, pod uslovom da ste razmenili sedmu deceniju. Nigde nikog osim nas, ‘’gubavaca’’. Prva osoba koja nam se obraća je gospodin koji je nekada radio u Jugoslavija filmu. Ne nosi masku, gotovo da se unosi u lice Z-u, kaže da piše knjigu o svom bratu, Bobanu M, i da će je poslati čim završi jer bi Z po njoj trebalo obavezno da snimi film. Da, da, kaže Z, bežeći očigledno od prebliskog kontakta.

Prolazimo pored poslednje Šanse, nema stolova napolju, svetla pogašena. Tužno, avetinjski prazno. Na platou sa spravama za vežbanje jedna ambiciozna gospođa zdušno radi na steperu. Već iz daljine prepoznajem našu drugaricu Narcisu K.Š, kćerku Zorice Mutavdžić, prve urednice ‘’Bazara’’ i novinara Predraga Kneževića Kneže, osnivača čuvene radio emisije ‘’Vreme sporta i razonode’’. Kneža je bio i član čuvenog orkestra Bubiše Simića ‘’Dinamo’’, koji je, posle rata, svirao na prvim igrankama. Narcisa je supruga Z-ovog kolege Slobodana Šijana. Dugo godina bila je direktorka ‘’Muzeja afričke umetnosti’’. Z se čudi kako tako brzo prepoznajem sve te ljude. ‘’Mogla bi da radiš za službu’’. I ona nas prepoznaje, silazi sa sprave, žali se da u izolaciji nije imala priliku da vežba, pa sad to nadoknađuje. ‘’A gde je Šiki’’? – pita Z. ‘’Gleda svoje filmove’’. ‘’Svoje’’? ‘’To su oni koje voli. ‘Više od igre’ smo gledali nekoliko puta. I Šiki je prekinuo snimanje posle desetak dana rada’’, kaže Narcisa. ‘’Čeka da ponovo počne da snima’’.

Potom srećemo Miladina, dugogodišnjeg, čuvenog šefa personalnog odeljenja RTS-a. ‘’Ej’’, kaže Z-u, ‘’upravo čitam tvoju knjigu ‘’Držeći se za vazduh’’. Dala mi je prijateljica, sa preporukom. Sve sam prepoznao, i ljude i događaje, kao da je to moja autobiografija’’.
Sledeći sa kojim zastajemo je ambasador Jova V., naš prvi komšija. On je autor one slike o penzioneru na povocu od 300 metara. Pitamo gde je Mila, zašto ovu istorijsku priliku koristi sam. ‘’Stiže za mnom’’, kaže Jova, svedok nekoliko ratnih sukoba u arapskim zemljama gde je decenijama službovao kao diplomata. Vanredna situacija očigledno nije nešto što bi ga iznenadilo.

Na prelazu ka našoj ulici pozdravljamo se sa još nekoliko osoba. Ispod maske prepoznajemo, po njenoj vatrenocrvenoj kosi, glumicu i balerinu Svjetlanu Knežević udovicu Miše Janketića, majku dvoje darovitih glumaca i jedne balerine. A šta bi drugo i mogla da budu njihova deca?
Buran društveni život u ovih pola sata slobode.

Ulazimo u zgradu i, umesto da ustrčimo uz sedam spratova, kao pre izolacije, penjemo se liftom. Nekretanje je ostavilo posledice, izneađujuće smo umorni. Hodanje po terasi i na steperu nije dalo očekivane rezultate. Izgubili smo kondiciju. A tekstovi koje čitam o ‘’švedskom modelu’’ ponašanja za vreme pandemije ukazuju da efekti našeg policijskog časa nisu dali ništa bolje rezultate nego njihova permisivna politika. Tamo se računalo na svest građana, ovde na zastrašivanje.