Milomir Kovačević, „Dobro došli na Goli otok“, fotografije (Galerija Artget, na poziv umetničkog direktora Aleksandra Kostića).

Retko koja tema, danas, kad smo oguglali na emotivne potrese, može da izazove tinjajući osećaj zebnje, pa i straha da se ne ponovi, kao „Goli otok“, koji se u arhivama vodi kao neka vrsta radnog logora takoreći zavoda za prevaspitavanje, a nezvanično naziva hrvatski Alkatraz.

Opstavši u kolektivnoj memoriji, uprkos dovijanjima nekadašnje strahovlade da bude izbrisan, Goli otok za nas nije samo geografski pojam. Iako, kao nekada, služi za ispašu ovaca (da leti ne smetaju turistima na obližnjem Rabu), njegova prošlost je stradalnička. U Prvom svetskom ratu bio je logor za ruske zarobljenike s Istočnog fronta, a posle Drugog, nakon razlaza Tita i Staljina, zatvor za neistomišljenike ili „staljiniste“ upućivane na rad u kamenolomu (od čijeg kamenja je, na primer, zidana stara zgrada MUP-a, ruinirana u bombardovanju, sada zona „Skyline Beograd“ na kraju Ulice Kneza Miloša), po kratkom postupku: na osnovu zakona o prekršajima, bez suđenja, politička policija je mogla svakog da uhapsi, drži ga koliko hoće i muči kad hoće. Pošto je 1956. s Ostrva otpušten poslednji politički zatvorenik, u kazamat su slati kriminalci.

Ovih nekoliko reči treba samo da podseti na slojevitost istorijskog pamćenja vezanog za temu koja nas se dotiče kao najveća crna mrlja komunističkog režima.

Iako se na Kovačevićevim fotografijama ljudi ne vide, jer ih na Ostrvu i nema, osim radoznalih turista, iako urezani zapisi na zidovima urušenih spavaonica upućuju na odbrojavanje dana, iako je kada su fotografije snimane more bilo mirno, pa ni ono nije podsećalo na olujna vremena borbe za preživljavanje s kapima vode, snimci emaniraju napetost koju – kakvog li sarkazma! – pojačava natpis dobrodošlice, po kome je izložba dobila naziv.

Videti oniže drvo na kamenitoj morskoj obali Otoka i delić nebeskog prostranstva iznad, izaziva osećaj sizifovske ispraznosti života, koji steže grlo. Čak ni onaj ko ama baš ništa iz porodičnog iskustva ne zna o ovom ozloglašenom mestu, ne može da ne oseti da ovde nešto nije normalno. To „avetinjsko ništa“ na Kovačevićevim fotografija postaje „avetinjsko svašta“ na koje gledalac reaguje ulazeći u duh/atmosferu mesta.

Svojim ličnim prisustvom genius loci, u vidu sopstvene senke s fotoaparatom u ruci, hodajući putem od tucanog kamena koji su takođe izgradili zatvorenici, autor fotografija nas vraća u današnje vreme kada se polemiše da li Goli otok preinačiti u memorijalni centar ili risort.

No, vratimo se fotografiji, iako istorija neizbežno vuče unatrag. Ima na fotografijama slutnje poput one koja razdire dušu kad joj se otvore nebesa očajnika. Oslikana je svetlim i senim partijama na crno-belim snimcima iz analognog foto-aparata. Psihološka tačka fokusa je na onome čega nema, što na slici nedostaje. Gledajući ove fotografije neumitno se pitamo: kako li je sve to onomad izgledalo.

Glavni faktor saznanja nisu naša čula, koja vide puki krajolik, već upotreba simbola: materijal koji čula prerađuju ne može bez sećanja. Zato je Kovačević fotograf i prošlosti, a ne samo sadašnjosti. Vrednost ove izložbe je u tome što gledaoca uznemiruje izazivajući reakciju emocija, a vrednost postavke što je sačuvala dostojanstvo motiva.

Milomir Kovačević (1961) je do odlaska u Pariz 1995. bio istaknuti hroničar Sarajeva. U novoj sredini nastavlja karijeru fotografa snimajući portrete, pariska groblja (kao nastavak ratnih serija iz Sarajeva), ulične igrače šaha, spomenike noću. Za fotografski angažman, predsednik Francuske ga je odlikovao Nacionalnim Ordenom za zasluge u rangu viteza.