Prvo treba da se zapitate da li to stvarno želite. Da li ste se dovoljno napatili kružeći, tražeći, plaćajući kazne za nepropisno parkiranje, da li ste zbog parking mesta ulazili u sukobe sa svojim sugrađanima, da li ste pomislili da je besmisleno uopšte kretati kolima nekuda, ako tamo nemate obezbeđen parking? Možda vam je stvarno dosta svega toga i želite da uvek nađete parking mesto u neposrednoj blizini mesta na koje ste krenuli kolima. Dobro, nije obavezno da proživite svašta da biste stvarno želeli parking mesto. Možda ga stvarno želite i bez patnje, možda ste se rodili s tom željom. Važno je samo da stvarno želite parking mesto tamo gde ga nikad nema, inače ne mogu da vam pomognem, jer samo ako nešto stvarno želite, spremni ste na stvarne žrtve da biste to dobili, zato je važno.
Dok se ne parkirate, niste stigli. Probijete se kroz gužvu i evo vas prolazite pored zgrade u koju ste krenuli, evo vas ispred ulaza i sad bi trebalo samo da uđete, ali ne možete, jer nemate gde da ostavite auto. To može da izgleda kao nepravda, ali to nije nepravda. To što imate auto i što postoje ulice kojima možete da ga vozite omogućava vam da stignete mnogo brže nego da, na primer, nema ulica i morate peške. Dakle, vi ste već u velikom plusu, samo još treba da se parkirate.
Morate da shvatite da je parkiranje sastavni deo učestvovanja u saobraćaju, a saobraćaj, na žalost, nije stvoren samo zbog vas. To je istina koju je teško prihvatiti, ali tako stoje stvari. Mnogo mi je vremena bilo potrebno da shvatim tu jednostavnu činjenicu, ali uspeo sam. Moje intimno uverenje, godinama, i decenijama, bilo je da kad ja sednem u kola, svi treba da se zaustave i sačekaju da ja prođem, jer su moja posla važnija od svačijih tuđih posla, i samim tim neophodno je mene pustiti da prođem prvi i da se parkiram tačno gde mi se sviđa pa makar ostavljao kola nasred ulice. Sve drugo za mene bila je nepravda, nepravilnost u funkcionisanju sistema.
Ipak.
Godine su prošle pune muka i ja nisam ništa učio korak po korak, samo mi je odjednom svanulo, ukazala mi se istina, i od tog trenutka sam počeo da nalazim mesta za parkiranje tamo gde ih nema i gde ih nikad ne može ni biti. Svaki put kad stignem tamo gde sam krenuo, mesto se stvori. NIje to uvek mesto na koje mogu komotno da stanem, ali je uvek mesto na koje fizički mogu da smestim auto.
Izvinite, nisam vam napomenuo, a to je mnogo važno – neophodno je da umete da se parkirate. Ako fizički ima mesta za vaš auto, vi morate biti sposobni da ga u taj prostor spakujete. To ponekad znači mnogo punih levih i punih desnih, ali i to je život. Da vam ne spominjem zadovoljstvo kad izađete iz kola i ugledate svojih ruku delo, po centimetar od prednjeg i zadnjeg branika, a vaš auto parkiran, a vi slobodni kao ptica, na primer u centru Beograda gde igla ne može da padne.
E, da bi to bilo moguće, morate da se ponašate kao da niste najvažniji na svetu. To se najlakše postiže tako što se pravite da i svi drugi učesnici u saobraćaju imaju iste potrebe kao što ih i vi imate. Svi žele da stignu od tačke A do tačke B. Morate biti svesni i toga da nemaju svi iste mogućnosti. Ne kreću svi na zeleno kao da su na trci, nisu svi u pravoj brzini kad se upali žuto, ne umeju svi da skrenu tako vešto kao što vi umete, nemaju svi tako precizno razumevanje sveta koji ih okružuje, kao što ga vi imate. Neki su možda sposobni za dostignuća koja su vama kao dobar dan, ali zamislite, na samo jednom semaforu, kad se upali crveno, i dok stojite u sve tri kolone, zamislite samo u kakvom ste društvu.
Neko je posle mnogo muka dobio posao i ide kući da se s nekim raduje zbog toga, neko je izašao tek onako da se vozi jer može mu se, ima prava na to, nekome je umrla majka pa ide u mrtvačnicu na prepoznavanje, neko juri u porodilište da vidi novorođeno dete, nekoga vozi drug na izdržavanje višegodišnje zatvorske kazne, neko je ukrao taj auto u kome je i taj vam neće smetati taj samo što nije preleteo celu kolonu, nekome se možda piški van svake normalne granice i u dilemi je da li da se upiški u gaće u pantalone na sedište ili da se na jedvite jade dokopa neke sporedne ulice i da piški između kola pa nek ga vidi ko god hoće, neko je zaljubljen pa šalje poruke telefonom kao da je sam na nepreglednoj livadi jer što se njega tiče i jeste, nekoga je upravo ostavila jedina žena koju je ikada voleo i koju će ikada voleti u gepeku su mu stvari, a on plače oči su mu pune suza toliko da ne vidi ni da je na semaforu a kamoli koje je svetlo upaljeno.
Mnogo nas je u kolima, previše, i normalno je da pravimo gužvu i tamo gde nije neophodna, i svi imamo svoje razloge. Da vam skratim, da biste se parkirali odmah, tamo gde hoćete, morate da budete puni razumevanja za sve učesnike u saobraćaju i njihove probleme ili radosti o kojima nemate pojma. Vaše parking mesto na željenoj destinaciji vidi sve, oseća sve, tačno zna da ste nekom pomislili, ili ne daj Bože rekli nešto neprimereno. Vaše parking mesto zna, nemojte sumnjati u to, vaše parking mesto vas oseća i nestaće u prvom trenutku kad se ponesete u neskladu s domaćinskom saobraćajnom praksom.
Volite sve učesnike u saobraćaju, paušalno razumite svakoga, i onoga što stoji na vašoj savšenoj putanji, radosno sačekajte sve one imbecile sa upaljena sve četiri ispred Bucka u Beogradskoj, sačekajte svakoga ko misli da su sva četiri žmigavca rešenje za svaki problem u životu, volite sugrađane koji zauzimaju dva parking mesta, budite na usluzi svima koji nisu na vreme shvatili da se promenila saobraćajna signalizacija, volite sve one koji ne vole vas, volite ih kao da su vam najrođeniji ako vam je parking mio, poštedite sve one koji su bezobrazni do besmisla, svima poželite sve najbolje i, znam da je teško, ali verujte mi, ako baš nijednom ne pogrešite, vaše parking mesto će vam se ukazati tačno tamo gde ste ga poželeli.
Pokušajte, i ako vam pođe za rukom, parkiraćete se. Koliko god puta vam pođe za rukom, toliko puta ćete se parkirati.
Bonus video: Podcast Snaga uma i gošća Anita Mančić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare