Piše Ivan Tokin: Anketa - opet Beograd: Kako se osećate? (3)

Možda bih i imao ali ne bi mi se razgovaralo s vama, a evo danas jedva čekam da vam odgovorim. Ja živim u ovoj ulici, viditš u onoj zgradi tamo, s izbačenim terasama, jeste, e pa moja terasa je ona na trećem spratu, i sad onaj prozor dalje od nas, odmah do terase, e odmah pored tog prozora je žuti trosed na kome često sedim. Okrenut je ka nama i kad se zavalim ja dignem noge na stočić koji je ispred njega i gledam kroz prozor. To mi je najudobnije mesto u celom stanu. Često tu sedim ali tek juče posle podne sam uhvatio takav ugao da gledam pravo u pet dimnjaka na krovu zgrade preko puta. Vidiš i tu zgradu, žutu. Odavde ne mogu da se vide ti dimnjaci ali veruj mi, tamo su. E pa juče sam gledao jednu pticu na jednom od tih dimnjaka, okrenutu prema suncu koje je zalazilo. U prvom trenutku sam bio siguran da je ptica živa, nisam to dovodio u pitanje, ali uopšte se nije pomerala, dugo, otkud znam, možda i dvadeset minuta, i onda sam počeo da sumnjam, kao da nije neka metalna ptica, vetrokaz ili tako nešto, ili prosto da je neko napravio metalnu pticu da tek tako stoji na dimnjaku. Znaš, što ne bi to neko uradio, evo mogu sebe da zamislim da uradim tako nešto, da napravim pticu i da je postavim na taj dimnjak da gleda predveče zalazak sunca, kad već ja ne mogu jer je tako orijentisna ova ulica, vidiš i sam, retko možeš da vidš sunce, a naročito ne možeš kad je tako nisko, kao kad zalazi. A onda se ptica pomerila, ali samo malo. To je kratko trajalo i vratila se u prvobitni položaj, i prvo sam pomislio dobro živa je, a onda kako je vreme prolazilo više nisam bio siguran da li se stvarno pomerila ili mi se učinilo. Ej, je l' vas zadržavam? Dobro, i sad nastavim ja da gledam i ajde da vas ne davim mnogo, živa je ptica bila u pitanju, doletele su još dve i sve su se ispomerale toliko da više nije moglo da bude nikakve sumnje. Ja sam gledao ovu moju, starosedelicu na dimnjaku. Tako je uporno bila okrenuta ka zalazećem suncu, kao ja što bih biio da sam na tom krovu, i onda, malo po malo, trudio sam se da budem malo ta ptica, tako mi je okrenuta bila da sam joj gledao u leđa, i onda osam i ušao u nju, preko repa, između skupljenih krila, zauzeo sam joj telo i kroz otvorene oči ispred mene je pukao pogled na krovove i skoro u potpunosti vedro nebo. Sunca više nije bilo, ali sam video mesto na kome je nestalo. Juče je nebo, u tim trenucima, bilo roze.(Miloš, 49, slikar)Ja? Što? A, anketa. A ko će da čita to? Dobro, važi, može. Kako se osećam inače ili trenutno? Pa ne znam, dobro sam, valjda. Jesam, nema šta, ništa mi ne fali. Evo reći ću vam, danas sam super, jutros se probudim i ponedeljak je, čeka me cela radna nedelja, nije mi baš neki omiljeni dan, i kod kuće, pijem kafu i lutam po instagramu, gledam storije, storije najvie gledam, i stvarno svašta se pojavljuje, znate već, i svajp ovamo svajp onamo i samo neke loše vesti, pogotovo što sam naletela na neki profil zove se moj_beograd ili tako nešto, i sve sudari, vrna hronika, rupe na trotoaru, gde se najviše džepari, gde pijanci dobacuju devojkama, ljudi šalju fotografije i vesti sa ulica, a oni samo prosleđuju na taj profil. Je l' znate taj profil? Pa nema veze, eto takav je i svu me je zaokupio ti lošim vestima, ej kao da živimo u džungli, to kad gledaš dođe ti da više nikad ne izađeš iz kuće, i normalno bi bilo da se sklonim, da ne gledam to, ali vuče me, sve kao još ovo da vidim, pa još ovo i znaš kao sve neki upozoravajući ton imaju te poruke, kao objavite da ljudi znaju, da se pripaze, pa kad misle da poprave ovo poginuće neko, pa poginula devojka ovde, motor se zakucao u autobus ovde, i takve stvari. E i u sred toga znate na šta naletim? Fotografija iz Košutnjaka, put kroz šumu, tunel od krošnji drveća, zeleno lišće i sunčevi zraci koji se probijaju kroz njega, linje žute svetlosti seku celu sliku, put je prazan, nema nikoga, niko ne džepari niti gine. Svi su dobro jer nema nikoga, kapiraš? A ispod slike piše ovako – Objavite ako možete, u Košutnjaku je predivno!(Ljupka, 31, dizajnerka)Dobra dan. Umoran sam. A inače? Inače se osećam kao da ne bi bilo loše da imam jedno 50 godina manje, hahahaha, dakle 30, dobro, možda 40, da ne preterujemo. Da, da, imam celih 80. Ne, imam sede, ali se farbam, pa vidiš kakva mi je kosa, kao da sam greškom dobio ovakvu kosu, umesto neke lepotice. Ne stoje mi lepo sede, probao sam, prljavo izgledam tako, a nisam. Uvek sam imao odličnu kosu, to mi svako kaže, kažu mi au što vam je dobra kosa. Znam da ne delujem kao da imam 80 godina, imam mladalačku energiju i to je super, ali ipak bih više voleo da sam mlad. Sad da mogu da se vratim unazad, ne bih ništa menjao, odlično sam živeo i ni zbog čega se ne kajem, samo ta starost, to je ludnica, to je provod za najhrabrije. Nekad mi se čini da bi mi bilo bolje da se kajem zbog nekih stvari, da bih uradio neke stvari drugačije kad bih mogao, jer ovako mogu da žalim samo što nije duže trajalo, mada ne znam koliko dugo bi trebalo da traje da bih mislio da je dovoljno. Proklet je čovek kome nikad nije dosta.(Mihajlo, 80, glumac)