Piše Dragan Ambrozić: Rammstein ili oproštaj od sveta

Kultura 07. maj. 202216:19
Podeli:
Ramštajn Foto: Milan Malíček / Borgis / Profimedia

Najnoviji album nemačkog sastava Rammstein se zove „Zeit“ („Vreme“), i predstavlja podvlačenje crte ispod njihove karijere, ali pomalo i ispod celog sveta kakvog smo do sad poznavali.

Dragan Ambrozić Foto: Goran Srdanov

Album „Zeit“ (Universal), snimljen je u istom studiju La Fabrique (Saint-Rémy-de-Provence, Francuska), gde je 2019. zabeležen i vrlo dobri „Rammstein“, koji je svojom pojavom označio prekid desetogodišnjeg diskografskog ćutanja najuspešnijeg nemačkog rok benda svih vremena – koji peva na nemačkom. Zahvaljujući pandemiji, i Rammstein su imali vremena sami za sebe, kao i svi drugi, i očigledno su ga potrošili na razmišljanje o smislu onoga čime su se do sad bavili. Rat u Evropi doneo je ovako nastalim egzistencijalističkim porukama dodatnu oštricu aktuelnosti, i novu ozbiljnost jednom od najautentičnijih pop fenomena sa Starog kontinenta.

Kao bend koji je osnovan od strane istočno-nemačkih muzičara što su pokušavali da se snađu u ujedinjenoj Nemačkoj, Rammstein su više nego kvalifikovani da budu komentatori odnosa Zapada i Istoka. Ako neko oseća tu dramu kao svoju, to su oni, rođeni na liniji nekadašnjeg fronta. Zato su postigli izuzetnu popularnost jednako u Rusiji, kao i u Ukrajini. Verovatno bolje i razumeju dubinu ponora nad kojom trenutno stoje obe nacije, preteći da – uz nesebičnu američku pomoć – povuku u njega i sve nas.

Uzori su im i dalje jednako Laibach i druge industrial pojave, potom oštri speed metalci, onoliko koliko i kostimirani i pompezni Kiss i Queen – ali Rammstein su danas sami sebi referenca. To je vrhunska postmoderna grupa, koji se koristi predlošcima drugih bendova da bi ih rekonstruisala kao svoj pop teatar. Za sastav koji je namerno kreiran kao crtanofilmovska, takoreći anime verzija „opasnog i glasnog rokenrola“, i muzika je, sasvim prirodno – „muzika“. Rammstein su kemp rok u najboljem smislu te reči – kod njih ništa nije sasvim ozbiljno, i baš zato je sve smrtno ozbiljno.

Foto: Promo

Sama činjenica da svoju umetnost prezentuju tako spektakularno, i bukvalno sa neviđenim vatrometima i bacačima plamena, govori nam da oni svesno polažu više na nastup, pakovanje, produkciju, nego na sam muzički sadržaj – jer je danas pakovanje = sadržaj. Samo na taj način ono što je ostalo od rokenrola može doći do milijardu slušalaca, onih koji pesme slušaju samo sa mobilnog, u prevozu. Sa svoje strane, Rammstein zato ne izbegavaju nijednu priliku da u tom pakovanju, koje je ključni deo njihovog izraza, provuku sve moguće kontroverzne i subverzivne poruke, te da svašta od uvreženih stereotipa dovedu u pitanje, uznemirujući prosečnost svake vrste. U njihovoj verziji, rokenrol je još uvek i te kako živ, ali kao opasna ambalaža.

Rammstein su bend – ideja. Sve ostalo je režija i izvedba.

Na ovom mestu ne možemo da se još jednom ne oduševimo Davidom Bowiejem. Zašto njim? Zato što Rammsteina ne bi bilo, da Bowie nije svojevremeno uneo u pop muziku tu vrstu igranja predstave na sceni da bi se ispričala priča uživo, spajajući pozorišnu i rokenrol estetiku. Rammstein su sad važni baštinici te tradicije. Kod njih ne samo da prisustvujemo neviđenoj, tehnološki superiornoj popularnoj muzici – mi smo ovde svedoci neverovatne orkestracije svih njenih elemenata: tu su klaviri, gudači, zvona, udaraljke, vojni orkestar, vokal koji se istovremeno ispoveda i izdaje naređenja, dok glumi stihove koje izgovara... čoveče, oni su izmislili i simfonijske električne gitare! Frontmenu Tillu Lindemannu ostalo je samo da uđe u ulogu.

Album „Zeit“ otvaraju tri odlične pesme. Na njima, Rammstein posebno dobro iskazuju svoju tipičnu  hiperafektiranu romantičnost, jednim nizom grandioznih power balada koje izmiču definicijama. „Armee der Tristen“ („Vojska tužnih“) nudi sjajan programski početak, koji kaže ovako: „Da li si tužan, kao ja? / Suze ti teku niz lice? / Dođi, pridruži nam se, stani sa nama u red / Želimo da budemo tužni zajedno“. Ova stvar postavlja emocionalni ton albuma, koji od tad, pa nadalje, opisuje čitav niz nesrećnih sudbina, natkriljenih ovom temom u kojoj se ceo svet vidi kao „dolina suza“, dok nas narator poziva da se učlanimo u „partiju očajnika“. Taj osećaj se produbljuje u naslovnoj „Zeit“ („Vreme“), gde nas uvode u samorefleksivno raspoloženje, u kome razmišljaju o prolaznosti svega, dok nam u pomalo špageti-stilu, morikoneovskog prizvuka, sugerišu kako nas Vreme neumitno vodi ka našem usamljeničkom kraju, te da moramo biti hrabri kad dođemo do velikog finala. „Schwarz“ („Crno“) je nošena klavirom i praćena udaljenim ženskim vokalom, dok opisuje čoveka kome je noć jedini prijatelj, i koji „pije crnilo“. Rammstein više ne naslućuju dolazak novog fašizma, kao na prošlom albumu, oni znaju da je on neumitan, jer je proizvedeno previše nesreće na svetu, te globalni populizam lako može da uzbere sve ove izgubljene duše.

Naredne tri stvari pretenduju i uspevaju da budu hitične na razbijački Rammstein način, kombinujući surove ritmove i šokantne teme, nadovezujući se tako na nasleđe The Prodigy, ali i velikih uzora DAF: „Giftig“ („Otrovno“) je jednostavno dobar hit o toksičnoj vezi sa neodoljivom ženskom osobom; preteća „Zick Zack“ („Sec-sec“) angažovano istupa protiv kozmetičke hirurgije, odnosno preudešavanja naše prirode da bi odgovarala nekom društvenom idealu, koji će se ionako sutra promeniti; „OK“ („Ohne Kondom“ [„Bez kondoma“]) je neuvijena fantazija o grubom seksualnom činu. Njihova upotreba metal zvuka ovde je više nalik na Šostakovičeve slojeve gudača, nego na Metallicu. Možda je u tome suština bića heavy metala – ono mora da ima teatarsku postavku, odgovarajuću koreografiju i visoko-aranžiranu instrumentalizaciju. Rammstein su otelotvorenje sve tri stavke.

Sledeći niz numera posebno dobro pogađa „nemačkost“, kao i uvek kad su Rammstein u pitanju. Ovo možda nije toliko dobar deo ploče, ali je vrlo karakterističan za stanje duhova iz koga dolazi: „Meine Tränen“ („Moje suze“), bavi se odraslim čovekom što živi kod majke i pod njenim je slamajućim uticajem, dok nam „Angst“ („Strah“) pripoveda o zebnji cele nacije, koja je nešto silno pogrešila u prošlosti, da je strašni „crni čovek“ noću ne odvede na pogrešan put. I mada je ovo jasna aluzija na Nemačku progonjenu strepnjom od ponavljanja nacizma – da li mi se to čini da unutar refrena promiče neka slovenska melodija, možda baš ruska?

Farsičnu „Dicke Titten“ („Velike sise“) otvara veseli marš sa vojnom muzikom na početku, dok se tekst bavi ličnošću koja nije imala sreće sa damama i prihvatila bi pod stare dane bilo kakvo žensko prisustvo pored sebe, ne postavljajući nikakve uslove – mada bi bilo dobro da ima velike grudi. Jednako je farsična i „Lügen“ („Laži“) gde se peva o osobi koja toliko vešto laže i manipuliše, da više ni sebi ne veruje. Ovu storiju pocrtava verovatno prva upotreba autotjuna u nekoj njihovoj pesmi, što zvuči kao da Rammstein žele da odu na Evroviziju (verovatno to i priželjkuju), a svakako naglašava osećaj falisfikovanja osećanja i opšteg fejkovanja kao prihvaćene norme, koje žestoko ismevaju.

Posebno intrigantna je zaključna „Adieu“ („Zbogom“), himnična numera o odlasku i smrti, u koju će nas Rammstein ispratiti baš ovom pesmom, što zaokružuje album „Zeit“, nadovezujući se na istoimenu kompoziciju sa početka. Da li je to svršetak karijere ili možda celog sveta? Da li svoj poslednji pozdrav upućuju sebi ili nama? Pesma se okončava jednom gitarskom notom koja ide uvis, kao da ima još nešto da se kaže... ali, šta još reći posle tako rečitog „Zbogom“?

Rammstein su očigledno uplovili u vode iz kojih se uočava kraj smislene karijere. Lepo je videti da se prema toj činjenici odnose dostojanstveno i sa dužnim respektom. Ne ume svako da ostari. Ako je prethodni album „Rammstein“ bio političko zaokruženje njihovog puta, „Zeit“ je intimno smirenje. Ostaje nam samo da se pitamo šta znači ovaj gest privođenja kraju jedne karijere koja je uzbudila svet, da li je završetak konačan ili je i on samo predstava?

Omot ploče možda nudi neki odgovor – tamo, na fotografiji Bryana Adamsa (da, onog Bryana Adamsa!), članovi benda silaze niz stepenice zgrade Trudelturm u Berlinu, koja je danas deo Aerodinamičkog parka, ali je izgrađena 1934-1936. kao kompleks za izučavanje ponašanja aviona kad pada. Možda su Rammstein završili svoje istraživanje i ovim albumom nam saopštili da smo svi zajedno u padajućem vazduhoplovu.

Bonus video: Glas, dirka, bas

Komentari

Vaš komentar