Najnoviji album Red Hot Chili Peppersa možda nije njihov najbolji, ali sadrži dovoljno "krvi, šećera, seksa i magije" da bismo ga smatrali poštenim nastavkom sage o ponosnim uličnim momcima, koja traje već četiri decenije.
Godina je 2022. i Red Hot Chili Peppers su jedan od najvećih rok bendova na svetu. 31. marta su dobili i svoju zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih.
Kad u šou biznisu dođete do nivoa gigantske atrakcije – nije kliše – teško je ostati svoj. Poslovne obaveze se multipliciraju sa svakim novim komadom muzike kog prodate, raste broj koncerata koje morate rasprodati, da bi namirili ceo poslovni sistem što stoji iza brenda grupe, a počiva na vašem radu, dok očekivanja publike postaju sve veća i veća. Možda je to razlog zašto su Red Hot Chili Peppers rešili da na upravo objavljenom duplom albumu „Unlimited Love“ (Warner) tako uporno, na 17 pesama, dokazuju da su ostali ono što su uvek bili – drska gomila razularenih mangupa iz kraja, sa velikim srcem.
Kao što znamo, Red Hot Chili Peppers su više od benda – oni su životni stil. Da momačko veče puno testosterona kod njih nikad ne prestaje, pokazuje ceo tok ovog, možda pomalo predugačkog izdanja od 74 minuta – ali žurka je i tako žurka samo dok traje muzika, zar ne? Tu su i stari drugari, koje dugo nismo videli – našim nestašnim dečacima se posle devetogodišnje pauze opet pridružuju nezemaljski gitarista John Frusciante da razbudi strast, i brilijantni producent Rick Rubin, da upakuje celu priču. Samit snaga što su pre tri decenije zgotovile remek-delo „Blood, Sugar, Sex, Magik“ (1991), te još nekoliko odličnih albuma između (pre svega „Californication“ 1999, „By the Way“ 2002, „Stadium Arcadium“ 2006), i ovaj put je uspeo da napravi nešto vredno.
Red Hot Chili Peppers su na početku karijere imali problem da artikulišu dobre melodije, jer je njihov pevač u duši bio reper iliti pričalica, a grupa je upražnjavala eksplozivni punk-funk, ali i tad su sa lakoćom dosezali čulnu dubinu, seksi atmosferu i neisforsiranu melanholiju, što je njihov jedinstven miks. Anthony Kiedis je u međuvremenu ozbiljno savladao pevanje i sad sa lakoćom iskazuje tanana osećanja, John Frusciante se pretvorio u najsenzualnijeg gitaristu na svetu, Flea u najboljeg basistu današnjice, a Chad Smith u nepogrešivog majstora sa palicama, koji je uvek tu kad treba da se muški udari po kožama bubnjeva. Vaš potpisnik je imao priliku da ih upozna, radeći oko koncerta u Inđiji, i glavni utisak je da se radi o neposrednim i nadasve neisfoliranim momcima. Zahvaljujući svojoj emotivnoj direktnosti, Red Hot Chili Peppers su uvek bili stvarni – zato nikad neće proći, uvek će imati vernu publiku koja ih voli takve kakvi su, i biće iznad kaljuge izveštačenosti i isfabrikovanosti u koju su mnogi pali.
Tajna „Unlimited Love“ je u feelingu. Da bi se iskazao kasno-noćni osećaj koji ovde vlada, album je skrojen krajnje intimno, kao da rok bend svira u vašoj spavaćoj sobi. Vrti se oko dve glavne osovine – glasa i gitare. Rick Rubin ih je rasporedio u prostoru tako da budu protivteža jedno drugom i emotivno se dopunjuju. Zato RHCP na „Unlimited Love“ zvuče nežno i silno, u istoj meri, a pesme su im nalik na šaputanja u sred buke nekog lokala ili galame ulice: prvo vam Kiedis saopštava nešto poverljivo u uvo, a onda Frusciante kida, da bi minut kasnije obrnuli uloge i Kiedis pevao iz sveg glasa, dok Frusciante nežno prebira po žicama, topeći nas. Ova ploča dovodi nas do saznanja da je jedina stvar u koju Peppersi veruju, i pored svih ludovanja i ludiranja – ljubav.
Obratićemo pažnju na glavne tokove „Unlimited Love“: „Black Summer“ je pesma koja obeležava sadašnji trenutak u njihovoj karijeri, himnični klasik kome ćemo se vraćati kad poželimo da čujemo kako su zvučali RHCP kad su bili nadahnuti. „Here Ever After“ simpatična je funky vožnja u njihovom stilu, kao i pomalo lascivna, ali zabavna „Aquatic Mouth Dance“, neočekivano pojačana oduševljavajućim duvačima. Avantura se nastavlja dalje u istom tonu sa duhovitim brbljivim hitom „Poster Child“, koji čuva onu razdraganost životom na koju smo navikli od RHCP, pominjući sve moguće pop-kulturne ikone, od Adama Anta do Roberta Planta, od Princea do Sid Viciousa, od Richarda Hella do Thin Lizzy, od Johna Coltranea do Michaela Jacksona, od Public Enemy do Yoko Ono. „The Great Apes“ pledira da se obezbedi „sloboda za velike majmune“: na ovoj tački već postaje prilično jasno da Anthony Kiedis može neobavezno da peva o apsolutno svemu, jer je uvek iskren – a tu je i Frusciante koji ispaljuje neverovatne solaže i intenzivno nas vodi kroz pesmu, tako da ostajemo bez daha. Sve do sad spomenuto spada u uobičajeni RHCP pogled na svet, inoviran, ali bez suviše iznenađenja.
Međutim, postoji nešto starinsko na ovom albumu, što izmiče definiciji. Ovde prisustvujemo seti neobjašnjivog porekla, što se kao duh uvlači u stvari na „Unlimited Love“: „It’s Only Natural“ njima je primerena funky balada što donosi patinu, kakvi drugi bendovi nisu u stanju ni da zamisle – deluje kao grejanje na nekoj staroj pesmi, koju do sad nismo čuli. Ima toga i na „She’s a Lover“ što deluje pomalo kao lenja disko numera, dok se ljulja sa jedne na drugu stranu. Refren joj je „unlimited love again“ – pojavljivanje naslova u sred teksta, kazuje da ovu numeru smatraju važnom, i ona to jeste, jer opisuje nemoguću ljubav što premošćuje klasne razlike.
U sam vrh spada „These Are the Ways“, svojevrstan komentar na Ameriku – dobar, stari, društveno-kritički momenat koga povremeno susrećemo kod njih, kad reše da budu svesni okoline u kojoj žive. Jednako je angažovana „Whatchu Thinkin'“, posvećena nemiloj sudbini Indijanaca, nošena repovanjem pomešanim sa pevanjem (spoj kog su sami RHCP izmislili pre mnogo vremena), izvedena sa unutrašnjom elegancijom za koju su sposobni samo najveći. Nivo muziciranja je izuzetan, i jasno je da je organski, spontani zvuk ploče, proizvod bliske, maltene bratske saradnje svih članova benda, što čini ovu grupu toliko drugačijom.
Slede tri posebno snažne kompozicije, sročene onako kako su se nekada pisale za rok albume, prepune reminiscencija na mesta i ljude koje su naši junaci poznavali: elegična „White Braids & Pillow Chair“ najsentimentalnija je među svim kompozicijama na „Unlimited Love“, i u njoj se opet pominje voljena Kalifornija, kao valjda na svakom njihovom izdanju. Kroz pesmu za skakanje i pevanje na stadionima „One Way Traffic“, saznajemo da punk-funk nikad ne umire, dok se susrećemo sa još jednom storijom iz uličnog života, na koje su nas RHCP navikli tokom godina. Iz iste spisateljske kuhinje dolazi „Veronica“, velika priča sa dna grada, kroz koju defiluje mnoštvo heroja koji nisu imali sreće u ljubavi, ali u nju veruju – dočarava nam likove mladih gubitnika na klasičan rokerski način, sa samilošću za pale anđele. Stvari se polako zaključuju sa „Let ‘Em Cry“, čiji nam šetajući ritam donosi skriven hit sa duvačima, iznenađujuće srodan Manu Chao estetici, da bi delikatna balada „Tangelo“ sve prirodno zaokružila – RHCP su ovde na nivou zadatka, prizivajući jednu veliku prošlu zaljubljenost u svojim snovima.
Čini se da su Red Hot Chili Peppers sa „Unlimited Love“ ispunili svoju želju da snime najopušteniju ploču u svojoj karijeri, na kojoj više ništa ne moraju da dokazuju. U tom smislu, ovo je vredan dodatak kanonu, ozbiljno delo koja nema pandana u njihovoj istoriji. Duh mu daje vrlo rokerski jam-session, nalik na nešto što bi Jimi Hendrix mogao da smisli na ovoj tački svoje karijere. Očigledno je da su RHCP rešili da dostojanstveno ostare, te su kao i svi stari ljudi popustili detinjastom porivu da uživaju dok još mogu – zato se toplina, koja je inače krasila najbolje trenutke benda, razliva celim albumom. I dalje imaju važan rokenrol iskaz za nas: emitujući čežnjivosti za ljudskim društvom, ovde prvi put srećemo povučene Red Hot Chili Peppers, koji ne dolaze da uzmu našu pažnju, nego dostojanstveno stoje sa strane, nadajući se da će ih neko primetiti i doći na njihov love party. Kao i svi drugi, i oni su usamljenici u ovom vremenu koje nikome ne oprašta.
Svetska kritika nije bila fer prema ovom albumu: on definitivno ima dušu, bolji je nego što pričaju i sasvim sigurno će rasti sa vremenom (uostalom, svuda je na prvim mestima top lista). Na kraju, ko može da zameri Red Hot Chili Peppersima što samo hoće da budu to što jesu? Jedno malo razvučeno delo nije dovoljno da sruši mit, ono ga samo dograđuje – Peppersi i dalje rade šta hoće, kad hoće i kako hoće. „Unlimited Love“ je vrhunska demonstracija ovog njihovog bašmebrigizma, zbog koga ih toliko i volimo. Na sve to, oni imaju i jaku poruku da nam uvek treba ljubavi, i da moramo naći način da je dajemo jedni drugima.
Prema tome: tišina i prepustite se.
Bonus video: Glas, dirka, bas: You Don’t Know Me
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare