Džek Vajt Foto: USA TODAY Network / ddp USA / Profimedia

„Fear of the Dawn“ je najbolji solo album Jacka Whitea posle prestanka rada The White Stripes, i istovremeno jedno od najluđih rokenrol iskustava u poslednje vreme. 

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Kao što smo i slutili, priča o rokenrolu ni izbliza nije gotova – dok god je neko u njegovo ime sposoban da pravi ovakve ploče, koje dovode sve u pitanje.

Otkad je ostavio za sobom The White Stripes, bend sa kojim se proslavio, čini se da Jack White (46) svakom svojom solo pločom uvek uspešno nadmaši svu konkurenciju. Ti projekti su mu inovativniji nego oni sa supergrupama The Raconteurs i The Dead Weather, gde se trudi da uvaži tuđa pravila. Solistička izdanja mu po pravilu spadaju u najneočekivanije proizvode popularne muzike – ne slede nikakav šablon, ne poznaju pravila – ali uvek završe na prvom mestu američke liste albuma, što, priznaćete, nije malo postignuće.

Razloge stalne popularnosti Jack Whitea, kao i dalje važeće autorske muzičke ikone novog doba, nalazimo na upravo objavljenom Fear of the Dawn (Third Man Records) – on neprestano primenjuje šok taktiku i uvek iznenađuje publiku. Novi poduhvat mu je frenetična gitarska ploča par excellance, koja neprestano preskače sva očekivanja slušaoca – prepuna je nepredvidljivih obrta i promena tempa, uz sasvim iznenađujuća pojavljivanja flamenko zapevanja, rep rimovanja, pa čak i jedne suštinski bitne rečenice Williama Burroughsa. Ništa ovde nije sasvim stabilno, i sve se može promeniti iz korena, već u sledećem minutu – što je prilično tačan opis onoga na šta sad liči naš svakodnevni život.

Prethodno nam je Boarding House Reach (2018), već predstavio ovaj Jack Whiteov zaokret ka totalnoj slobodi muzičke kreacije. Bilo je tu hip hopa, soula i fanka koliko god duša želi, ukrštenih sa gitarama u manjim količinama nego ikad na nekoj Jackovoj ploči, uz nimalo njegovog voljenog bluza. Kao da je rešio da se oproba i u drugim formama crnačke muzike – i to je uradio sa očiglednom unutrašnjom potrebom, o čijem poreklu mi ne moramo da znamo ništa. Fear of the Dawn, pak, vraća se bluzu, odnosno juri mu u zagrljaj punom brzinom. Nije to ležerni bluz starih majstora iz delte Misisipija – ovo je bluz saobraćajnog udesa pri brzini od 200 km na sat na ravnom putu, nešto mnogo primerenije stanju duha savremenog čoveka. Fear of the Dawn je ekstaza intenziteta koja traje 12 pesama, ali kad se završi, zvuči kao da ih je preko vas prešlo 40. Totalno rokenrol iskustvo.

STVARNOST ROKENROLA

Foto: Promo

Fear of the Dawn je ploča kakvu sasvim sigurno niko od nas nije imao u slušalačkom iskustvu i ne može se porediti ni sa jednom iz prošlosti. Toliko je inovativna u svom nadilaženju žanrova i njihovom fuzionisanju na sledećem nivou, da sasvim sigurno spada u neku novu vrstu zvuka koji još nema ime. Ostale su samo konture onoga što je rok muzika nekada predstavljala, dok Jack u njih komprimuje po nekoliko ideja za pesme odjednom, pod visokim pritiskom svog egzalitiranog glasa i jurišne gitare.

Počinje hitom bez napora „Taking Me Back“, što odmah u startu prezentuje do sad nepoznat amalgam rokenrola i hip hopa na nivou muzičke logike. Međutim, ona još i podseća na njegove ranije poduhvate, dok sjajna naslovna „Fear of the Dawn“ već odlepljuje u pravcu nikad još do ovog časa čuvenog elektro-hard-rocka, koji će se ispostaviti kao dominantan smer ovog albuma. Tako je i „The White Raven“ neka vrsta inovativnog gothica spojenog sa agresivnim elektronskim dance ritmom. Niko osim Jacka Whitea nije uspeo da stvori ovako organski spoj svih pomenutih, naizgled suprotstavljenih žanrova, i napravi ploču za široku publiku.

Sledi vrhunac albuma, u kome se krije njegova ključna poruka: pravo remek-delo je „Hi-De-Ho“ (featuring Q-Tip), inspirisana legendarnim crnačkim zabavljačem Cabom Callowayem iz tridesetih godina, originalnim Hi-De-Ho likom – ovde je podvrgnuta suludoj dramaturgiji, u kojoj se čini da je sve moguće. Uz pomoć repera Q-Tipa iz legendarnih A Tribe Called Quest, Jack zahvata u dublje slojeve pop mitologije i predstavlja se kao naslednik dugog niza zabavljača koji su činili istoriju šou biznisa, pominjući Chucka Berryja, Stevieja Wondera i košarkaša LeBrona Jamesa (!). Zagonetna „Eosophobia“, počinje kao dabovanje na gitarsku temu, a nastavlja se epski, onako kako bi danas zvučali Allman Brothers Band da počnu da sviraju solaže preko elektronskog ritma (to još više dolazi do izražaja u kasnijoj reprizi iste kompozicije). Pojam eozofobija označava strah od jutra i dnevnog svetla, ali ovde funkcioniše kao metafora za aktuelno stanje sveta u kome svaki novi dan rađa zebnju. Konačno, najbolji deo zaokružuje „Into the Twilight“ – neka vrsta hip hop jazz rocka, ambiciozne naracije koja sa lakoćom drži pažnju, gde se u bogatom nizu semplova ređaju majstori vokalnog džeziranja The Manhattan Transfer i Bobby McFerrin. Među njih odjednom upada već pomenuti William S. Burroughs, umetnički predvodnik beat generacije, evidentna inspirišuća snaga iza Jack Whitea na Fear of the Dawn“, izgovarajući mogući moto ovog poduhvata: „kad zasečeš u sadašnjicu, iz nje izviri budućnost“. 

Minijatura od pola nežnog minuta „Dusk“, najavljuje dublju samospoznaju i razrešenje albuma na intimnom nivou, sa povišenim emocionalnim tonom. Ono počinje rafalnom gitarskom paljbom „What’s the Trick?“, sa gitarom koja skiči, da bi brzo dobila dimenziju neke izgubljene numere Rage Against the Machine. Osećanja pucaju iz grudi i na rokerskoj „That Was Then (This Is Now)“, jednako energično razigranoj kao što je i prethodna, jer se peva o neuslišenoj ljubavi: „When you’re searching for love, you have no time to be patient / Kad tragaš za ljubavju, nemaš vremena da budeš strpljiv“. „Morning, Noon and Night“ čežnjiv je savremeni soul rock, u kome Jack upućujući voljenoj reči da nema vremena ni za šta drugo nego da provodi dane samo sa njom. Inovativna struktura ove pesme potpuno oduševljava, i slobodno možemo da kažemo da samo još Neil Young ume ovako smelo da barata rok aranžmanima i strukturama. 

Za sam kraj je ostavljena „Shedding My Velvet“, trip-rock sa bluesy gitarom retke čulnosti, u kome se u ispovednom tonu peva o stvarnom Jacku, koji nije takav kakvim ga drugi vide. Poetski krešendo, što nam daje naznaku da postoji njegova skrivena strana, ostavlja nas zauvek zaintrigirane. Jedna dama mu na to daje savet, kog on citira: „Better to illuminate than merely to shine / Bolje da samo osvetljavaš, nego da blistaš“. Ovo je potpuno obrnuto od čuvenih stihova upravo Neil Younga: „Bolje da izgoriš, nego izblediš“, ali i vremena su se drastično izmenila i to je poslednja, skrivena poruka „Fear of the Dawn“. Klasični rok zvuk ovde počinje malo da probija, tek da istorija zamiriše, završavajući ovom kopčom najbolji solo album Jacka Whitea, i jedan od najintrigantnijih koje je uopšte do sad potpisao. Jedva čekamo protivtežu, više akustični projekat “Entering Heaven Alive, već najavljen za jul 2022. 

Omot je plav i crn, kao i kod svih Jackovih solo izdanja. On je i kosu zaista ofarbao u plavo. Prošlo je crveno i crno iz vremena The White Stripesa, ceo dizajn sugeriše da je plavo boja koja ga sad definiše. Boja usamljenika.

ROKENROL STVARNIJI OD STVARNOSTI

Ekstremna ekspresivnost Fear of the Dawn svrstava ga u najbolja rok izdanja unazad godinama. On je zaprepašćujuće moderan, i daje nam jasan uvid u to kako treba da zvuči beskompromisni rokenrol u 2020-tim. Ovaj album ne priznaje granice između muzika, stvara svoja pravila, i potpuno je primeren kao snažna demonstracija gitarske sile za publiku kojoj internet struji umesto krvi u mozgu. Svaki put kad ga budete slušali, otkrićete nešto novo, što znači da je, bez sumnje, u pitanju ozbiljno umetničko delo.

Mnogo toga je rečeno na temu odlaska rokenrola sa scene. Raščistimo i to pitanje jednom za svagda: nije problem u rokenrolu, nego u svetu „post-istine“ u kome sad živimo, gde jednostavno više nema potrebe ni za čim stvarnim i istinitim. Rokenrol je muzika čija je glavna karakteristika da govori isključivo o stvarnosti, onakvoj kakva je – a u ovom svetu ozakonjene, sistemske lažnosti, u kome „sve može“, nema više mesta ni za šta stvarno i istinito, pa ni za rokenrol.

Baš zato je Jack White odabrao da rokenrol jezikom opiše ovu našu nesnosnu, fejkovanu, smuti-pa-prospi realnost, u kojoj se više ne zna ni ko je ko, ni šta je šta. I taj opis onda izgleda ovako pomahnitalo kako zvuči Fear of the Dawn“, jer je ovaj svet obuzela histerija.

Stoga Jack White nastavlja da jaše sam. Tamo gde je krenuo, niko mu nije potreban. Ipak, dobrodošli smo da ga pratimo iz daljine, dok svira poslednje smislene taktove rokenrola.

Bonus video: Glas, dirka, bas

Tagovi

Komentari

Svi komentari (3)