Najtajanstveniji kutak Rolan Garosa: Skoro svima je zabranjen ulaz, za igrače je to Diznilend na otvorenom

Svake godine svaki grend slem promeni ponešto. Ove godine je primera radi uveden gastronomski kutak gde različiti svetski kuvari pripremaju specijalitet.

Ulaznice za Rolan Garos su odavno rasprodate, a onih da samo uđete na kompleks - nema. Tako smo na putu ka "Žan Buenu", toj čuvenoj zabranjenoj zoni, po starom srpskom običaju izuzetno glasno pričali i šalili, kada smo odjednom začuli.

"Izvinite, možete li da nam pomognete?"

Okrenuo sam se pomalo začuđen da još neko razume šta pričamo (lako se čovek navikne da ga kao manjinu gotovo niko ni ne razume), a jedan momak u beloj košulji je pokazivao na telefon.

"Kupio sam karte za mene i nju, platio sam ih hiljadu evra i sada neće da ih puste. Kažu da piše drugo ime, ali su karte originalne."

I zamislite da vam propadne 1.000 evra jer nije predviđena opcija da se preproda karta, a da to ne ide preko zvaničnog sajta Rolan Garosa. Ili upravo to žele da obeshrabre...

Uostalom, istog tog jutra dok sam išao na kompleks jedan momak je šaputao "tikets". Metode su iste na svakom koraku planete, tu nema nikakve greške. Pokušali smo da mu pomognemo dali par predloga i nastavili dalje.

Tamo je Đoković trenirao sa Nunom Boržešom. Naravno, tu je zabranjen ulaz navijačima, pa praktično i novinarima. Istovremeno može samo pet novinara da bude unutra sa trakom oko ruke što podseća na znatno nesrećnija vremena i to na pola sata koji se, pazite sad, štopuju...

Ipak, otišao sam na terene pogledao malo trening Hamada Međedovića i Karena Hačanova po onom užasnom suncu i video da se dobro zabavljaju. Visok intenzitet, ali uvek je sve bilo uz osmeh. Bili su srećni zbog svega što se dešava i imali neke razmene posle kojih su obojica uz osmeh opsovali jer nisu uspeli neke poteze koje su hteli.

To je ujedno bio prvi put da sam "zašao" toliko daleko u ovaj zatvoreni kompleks. Nakon toga je došao trenutak da se pogleda malo treninga Novaka Đokovića sa Nunom Boržešom, te da se pozdravimo sa timom srpskog tenisera onako, prvi put propisno od kada smo došli u Pariz. I tu nije bilo nikakve tenzije, Đoković je "zatezao" kik servis sa Viktorom Troickim, a onda je, pravo niotkuda, prišao Vedran Martić.

Proslavljeni trener vodi Karena Hačanova, a nekada je radio sa Marinom Čilićem i Goranom Ivaniševićem. Vidite obrazac sa vrhunskim serverima.

Imao je šta da kaže Đokoviću i da mu kaže da ga je gledao kako servira sve vreme u istu tačku.

"Je li se sećaš", uzvratio je Novak uz osmeh kada su nastavili da govore o položaju tela.

I na kraju je Đoković to zaključio rečima "Čista geometrija".

Na ovom kompleksu se igrači šetaju potpuno slobodni, sigurni da ih niko neće snimati ili fotografisati. Ovde mogu da se počešu u svakom trenutku ili da ne mere svaki trenutak. Tu obično i ručaju jer je hrana odlična, baš kao i prostorije koje su im namenjene.

Na ulazu u kompleksu ih čak dočekuje naš čovek (Francuz srpskog porekla), da mu ne pominjem ime, koji otvara vrata igračima i koji se nagledao svakakvih stvari i priča.

Tamo su igrači potpuno slobodni, pa ih tada zapravo možete videti najsrećnijima. Upravo zbog toga i ne čudi što ovaj deo zovu zaista Diznilend za tenisere, što ima višestruko značenje jer je upravo nadomak Pariza onaj pravi Diznilend.

Zabavnije im nigde nije upravo zbog toga što tu imaju ono što im nedostaje u svakom kutku sveta - privatnosti.

Ovde nema snimaka, nema fotografisanja, već možete samo da porazgovarate sa igračima. Ipak, to mnogo znači, tako sam video kako se ozario trener Međedovića Horhe Agire kada je video kakav odnos ima sa srpskim novinarima.

To su neke sitnice koje zapamtite baš zbog toga što ih ne doživite stalno, a ova oaza mira je za sada netaknuta za igrače. Baš kako bi trebalo da bude.