1
Povratnički album Paola Nutinija posle osam godina pauze, završio je na prvom mestu britanske liste, podsećajući da se radi o veoma specijalnom talentu kad je u pitanju soul-rok zvuk.
U slučaju Paola Nutinija (r. 1987), teško da možemo da ne upotrebimo pridev „pošteni“ – njegova karijera deluje kao obrazac poštene mainstream karijere, koja nije marketinška izmišljotina. Do vrhova je došao isključivo zahvaljujući sebi – ima glas jedinstvene boje, piše originalne autorske pesme utemeljene u tradicionalnom R&B-ju i roku, i zaista je prijatne spoljašnjosti. Škotsko-italijanskog porekla je, što mu dodaje blagu crtu egzotike, živi i dalje u svom rodnom gradu Paisleyju, navija za Seltik iz Glazgova, i tvrdi da „duva“ svaki dan od kad je ostavio za sobom školu, u šesnaestoj godini. Teško da su ovo preporuke za neku zvezdanu karijeru, ali Nutini je sve izgurao na čist talenat: posle zapaženog debija „These Streets“ (2006), beležio je isključivo prva mesta na britanskoj listi albuma, i to uvek ulećući direktno na vrh – sa „Sunny Side Up“ (2009), „Caustic Love“ (2014) i ovog meseca objavljenim „Last Night in the Bittersweet“ (Atlantic).
Već i samo ovo dovoljno je da shvatimo kako je u pitanju poseban umetnik, nameran da traje, voljen od publike koja ga verno prati, uvažen od kritike koja ga uvek daruje hvalospevima i cenjen od kolega koji mu priznaju talenat i vernost sebi. Drugi superstar škotsko-italijanskog porekla, svakako je megatiražni Lewis Capaldi, a on je pre neku godinu našao za shodno da izjavi kako ga je primer Paola Nutinija usmerio na pravi put i ohrabrio da bude svoj, stvara muziku koju voli, te da veruje da će samo na taj način doći do pravog uspeha, smeštajući ga uz Queens of the Stone Age i Kings of Leon među svoje glavne inspiracije.
Konačno, Sam Fender, najaktuelnije novo englesko autorsko ime, ne skriva da ga obožava od tinejdžerskih dana. Svi oni su se odazvali čarima njegovog povratka „severnjačkom soul“ zvuku, prepoznajući da Paolo ima onu najvažniju stvar koju pevač može da ponudi surovom svetu oličenom u pop tržištu – iskrenu emociju.
I zaista, ovaj momak očigledno nije žurio sa svojim pločama, na kojima je inače kompletan autor, niti je jurcao hitove, nego je pažljivo gradio svoj stil, kog je zacementirao u proverenim, klasičnim muzičkim vrednostima i večnim životnim temama. Tako ga zatičemo kako toplinom vokala na momente podseća na Vana Morrisona, Joe Cockera ili Roda Stewarta iz dobrih dana, potom sklizne u afektiranost tipa Jima Kerra iz Simple Minds, da bi u neočekivanom obrtu prizvao agresivnu crtu nalik Liamu Gallagheru iz Oasis. Dakle, ima tu naizmenično i muške čvrstine i snažnih osećanja, te mnogo intimnih reči, koje nam otvaraju njegov privatni život i čine da se svi poistovećuju sa Paolovim pesmama. One se dešavaju u sadašnjem vremenu i u tome je njihova uzbudljivost. Uostalom, i danas neko ima dvadeset godina, a ovo je „osetljiva“ muzika te generacije, koju pravi njihov dojučerašnji vršnjak. Kad on kaže: “Lord, I wanna get happy / Before I get old”, svi mladi sve razumeju, stegne im se srce i oči same zasuze.
Najbolji deo njegove priče su kompozicije: u osnovi, to je kvalitetan kantautorski pop-rok, sa malo prepuklim belim soul glasom koga uvo upamti kad ga jednom čuje. Napravljen je od finog tkanja koje otkriva rad solidnih majstora-muzičara. No, ništa im ne bi umeće vredelo, da nema Nutinijeve ličnosti u centru priče – suviše je očigledno koliko posvećeno veruje u ono što radi, a to je oduvek bila najređa vrsta izvođača, čije prisustvo daje pesama poseban unutrašnji sjaj, koji ih izdiže iznad obične prijatnosti.
„Last Night in the Bittersweet“ tako počinje smelo & sumanuto: numerom „Afterneath“, u kojoj Paola skoro da nema osim što bezglasno zavija, dok se ne uobliče reči „Baby / You know / What I want“, u ekstatičnom stilu Roberta Planta iz psihodeličnih deonica nekih Led Zeppelin klasika – ali se zato jasno čuju rečenice Patricije Arquette i njene zakletve ukletoj ljubavi, semplovane iz kultnog Tarantinovog scenarija za film Tonyja Scotta „True Romance“ (za šta je lično Quentin Tarantino dao dopuštenje, što inače krajnje retko čini). Hrabrost u ljubavi ovde nadilazi razum – to je ono što želi da poruči Nutini – i celu ploču potom piše u zanosu, kao dugačku poruku svojim voljenim ženama. Pa, ko bi tome odoleo?
Pesme koje slede sve odreda opisuju žeđ za predavanjem ljubavi: u „Radio“ je reč o davnoj vezi, što će se možda vratiti, „Through the Echoes“ opisuje međusobno upotpunjavajući odnos žene i muškarca, kao da su jedno drugom ogledala, dok je „Acid Eyes“ hronika romanse koja se nije desila, jer Paolo nije skupio hrabrosti da dami kaže šta oseća za nju, previše je taj susret bio fatalan. No, sve dotle, numere se kreću srednjom brzinom i u urednom nizu, nalik na vozila na autoputu. Potom se desi „Lose It“, čija se druga polovina penje u krešendo i klimaks, propovedajući potpuno popuštanje emocijama. Odatle postaje jasno da „Last Night in the Bittersweet“ sledi pulsirajući ritam – redovno par kompozicija deluje umirujuće, da bi potom u trećoj iz pevača pokuljala naizgled nezadrživa lavina emocija. Tako „Petrified in Love“, neočekivano stilski podseća na Elvisa Costella, duhovito ponavljajući motiv straha od ljubavi, „Everywhere“ se u nju sasvim starinski kune do neba moćnim vokalom, dok „Abigai““ skrušeno šapuće snove o bračnom životu i odgajanju dece, jednom u budućnosti. Potom se sve okrene, i Paolo kao da poludi, te odlepljujući dopušta da ga u „Children of the Stars“ zanese magična žena profetskih sposobnosti, noisična „Heart Filled Up“ ispoveda žestoku strast prema voljenoj osobi, dok „Shine a Light“ zapada u mlaznu ekstazu, slaveći žensku slobodu – da ona bude sve što želi da bude.
Za finale ostavlja dve krajnje ispovedne tačke, spuštajući loptu i razobličavajući se do kraja, čisto da dovede naraciju do pucanja: punokrvna balada „Take Me Take Mine“ moli dragu da se osloni na njega kad god joj treba, dok je „Writer“ potpuno neočekivan čist britanski folk komad na akustičnoj gitari, u kome se Paolo predstavlja kao pesnik koji stalno prati život – njen, svoj, svojih prijatelja – i opevava ga u kompozicijama, jer drugačije ne ume da živi.
Sa 70 minuta i 16 pesama, „Last Night in the Bittersweet“ pomalo je dugačak, stilski mešan, ali retko gubi ritam – takav je ovaj trenutak, eklektičan, te album u potpunosti odgovara našem vremenu. Opšti kreativni i produkcijski nivo je ujednačeno visok i opravdava respekt koga Paolo ima od strane svih u muzičkom biznisu, naročito na Ostrvu (na našem jeziku prosto nema kritike koja bi pratila karijeru velikih mainstream zvezda kao što su on ili Capaldi). Njegova uporna vera u druge ljude i naročito ženska bića, nosi humanu poruku, kakvu ne srećemo svaki dan u šokovima istraumiranom pop svetu. Nutini je strastveni novi tradicionalista – on zadovoljava ukus i kulturne potrebe svih onih kojima se čini da ovaj svet ide prebrzo, i to u smeru koji možda uopšte nije dobar. A takvih ima mnogo, mnogo više nego što se zna.
Za nekog ko je kao mali želeo da bude Zoro, junak-osvetnik iz stripa, Paolo Nutini je, stoga, mnogo toga uspeo da ostvari – postao je pop zvezda iz naroda i za narod.
Bonus video: Glas, dirka, bas Moanin’
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare