Jezero koje nestaje je upozorenje: Kad se voda povukla, probudila se sila iz dubine

Nestajanje jezera u južnom Tibetu moglo je da pokrene zemljotrese u tom regionu tako što je aktiviralo stare, dugo neaktivne rasede u Zemljinoj kori, navode istraživači. Otkriće doprinosi sve većem broju dokaza o snažnoj povezanosti klime i geoloških procesa koji se odvijaju duboko ispod površine.

Pre oko 115.000 godina, južni Tibet bio je prekriven ogromnim jezerima, od kojih su neka bila duža od 200 kilometara. Danas su ta jezera znatno manja. Među njima je i jezero Nam Co, dugo oko 75 kilometara.

Tim geologa predvođen Čunruijem Lijem iz Kineske akademije geoloških nauka u Pekingu posumnjao je da je gubitak vode iz jezera mogao imati posledice po lokalnu geologiju. Velika jezera vrše pritisak na Zemljinu koru zbog svoje mase. Kada počnu da presušuju, taj teret se smanjuje i kora se postepeno podiže, slično kao što se brod podigne u vodi kada se s njega istovari teret.

Drugi važan faktor jeste to što je južni Tibet geološki aktivan zbog sudara Indijske i Evroazijske ploče, koji traje oko 50 miliona godina. U Zemljinoj kori ispod ovog regiona rasedi su pred popuštanjem. Naučnici su pretpostavili da je postepeno izdizanje kore usled smanjenja jezera moglo da pokrene ta pucanja i izazove zemljotrese.

Prema njihovim zaključcima, upravo se to i dogodilo. Istraživači su analizirali lokalnu geologiju i mapirali nekadašnje obale jezera kako bi procenili koliko je vode izgubljeno. Zatim su pomoću kompjuterskih modela izračunali koliko se kora podigla kao odgovor na smanjenje mase, što je pokazalo da je to moglo da reaktivira obližnje rasjede. Studija je objavljena 17. januara u časopisu Geophysical Research Letters.

Analiza sugeriše da je gubitak vode iz jezera Nam Co u periodu između 115.000 i 30.000 godina pre sadašnjosti doveo do pomeranja od oko 15 metara duž obližnjeg raseda. Jezera oko 100 kilometara južno od Nam Co izgubila su još više vode u istom periodu, a tamo je zabeleženo pomeranje raseda i do 70 metara.

Procene pokazuju da su se rasedi u regionu u proseku pomerali između 0,2 i 1,6 milimetara godišnje. Poređenja radi, rased San Andreas u Kaliforniji beleži znatno veća pomeranja, oko 20 milimetara godišnje, ali su ona prvenstveno posledica dubokih tektonskih procesa. Novo istraživanje pokazuje da i procesi na površini mogu značajno uticati na kretanja raseda.

„Površinski procesi mogu imati iznenađujuće snažan uticaj na čvrstu Zemlju“, izjavio je Metju Foks sa Univerzitetskog koledža u Londonu, koji nije učestvovao u istraživanju. „Geolozi sve više uviđaju da je za potpuno razumevanje razvoja pejzaža ili tektonskog regiona neophodno uzeti u obzir vezu između procesa na površini i onih u dubini.“

To, međutim, ne znači da će zemljotresi nastajati svuda gde se jezera povlače, upozorava Šon Galen sa Državnog univerziteta Kolorado. Takvi potresi mogu se javiti samo tamo gde jezera leže iznad kore u kojoj se već nagomilalo naprezanje usled tektonskih kretanja. „Tektonika je uvek osnovni pokretač“, ističe on. „Promene u opterećenju vodom samo utiču na to kako se akumulirano naprezanje oslobađa tokom vremena.“

Naprezanje se može osloboditi i drugim površinskim procesima. Snažne oluje mogu izazvati naglu eroziju, uklanjajući velike količine stena sa pojedinih delova kore i omogućavajući njihovo izdizanje. Sličan efekat imaju i kamenolomi u kojima se uklanjaju velike količine materijala.

Najznačajniji primeri „rasterećenja“ u skorijoj geološkoj prošlosti vezani su za poslednji glacijalni maksimum, pre oko 20.000 godina. Tada su ogromni delovi Severne Amerike i Evroazije bili prekriveni ledenim pokrivačima debelim i nekoliko kilometara. Ti ledeni masivi nestali su pre oko 10.000 godina, ali se Zemljina kora na tim područjima i dalje polako uzdiže zbog ranijeg ogromnog pritiska.

Neki naučnici smatraju da bi to moglo objasniti dugogodišnju geološku zagonetku. Većina snažnih zemljotresa dešava se duž velikih raseda na granicama tektonskih ploča. Ipak, ponekad se jaki potresi javljaju i u unutrašnjosti ploča, daleko od njihovih granica. Tako su 1811. i 1812. godine tri zemljotresa jačine 7 ili 8 stepeni pogodila dolinu reke Misisipi u centralnom delu Sjedinjenih Država.

Jedna od hipoteza jeste da se naprezanje postepeno nagomilavalo duž drevnih raseda u tom području zbog tektonskih procesa koji su se odvijali hiljadama kilometara dalje, na ivicama severnoameričke ploče. Kada su se ledeni pokrivači otopili i kora počela da se podiže, to naprezanje je oslobođeno u vidu snažnih zemljotresa.

„Iako klimatske promene ne ‘uzrokuju’ tektoniku, one mogu da modulišu naponske uslove u kori“, zaključuje Foks. „To je faktor koji moramo uzeti u obzir u budućim procenama seizmičkog rizika.“