Uprkos svemu, sa nedaćama se nosila sa osmehom i pesmom.
Milena Plavšić je tokom osamdesetih i devedesetih godina bila jedna od najpopularnijih pevačica narodne muzike.
PROČITAJTE JOŠ:
Karijeru je uvek gradila isključivo talentom i za njeno ime se nikada nisu vezivali skandali, a ona je rekla da je u medijima nema često jer „ne želi da dosadi publici“.
“Sa 15 godina sam snimila prvu ploču sa dve pesme koje sam sama pisala, bilo je to 1971. Ali ja to smatram amaterskim pevanjem, profesionalnu karijeru računam tek od 1977. Rođena sam u Banja Luci, u uglednoj radničkoj porodici gde se bavljenje pevanjem nije baš smatralo ozbiljnim zanimanjem, nego više kao dodatni posao. Da bih pokazala ocu da je pevanje ozbiljna profesija, ja sam svoj prvi honorar koji sam zaradila sa 14 godina dala njemu. Bila je to povelika svota novca”, rekla je ona svojevremeno za „Kurir“.
Nakon toga je postigla veliki uspeh, ali za nju često kažu da je skromna.
“Meni uvek zameraju da sam skromna prema sebi, ali zaista nisam. Samo pokušavam da budem realna. Ne mogu da kažem da sam bila najpopularnija, ali jesam bila odmah iza onih pevača koji su bili najveće zvezde. Tiraži mojih albuma jesu bili veliki, preko 100.000 primeraka, mnoge ploče bile su zlatne, platinaste, dijamantske. Skoro dve decenije sam bila ekskluzivac Jugotona, izdavačke kuće za koju nije mogao baš svaki narodnjak da objavi album, već samo provereni i kvalitetni izvođači. Jugoton je prema meni imao jedan pošten i profesionalan odnos, a u prilog tome govori i telegram koji sam 1992. od njih dobila. Iako je već tada uveliko bio rat u Hrvatskoj, oni su meni napisali “Zahvaljujemo vam se što ste nam bili verni sve ove godine. Prezadovoljni smo saradnjom sa vama i time da nas nikada niste razočarali. Naša vrata su uvek otvorena za vas, ako vam bilo šta zatreba”. Međutim, meni tada nije bilo ni do čega”, istakla je Milena.
Iako joj je karijera išla uzlaznom putanjom, Milenu su tokom devedesetih zadesile porodične tragedije o kojima ne voli mnogo da govori jer su joj previše bolne.
“To je za mene veoma bolno i teško… Najpre 1989. godine u saobraćajnoj nesreći poginio mi je sestrić, sin moje sestre. Potom je dve godine kasnije moj rođeni brat tragično nastradao. Pregazio ga kamion u ulici gde je živeo, takoreći ispred kuće. Nisam stigla ni da se oporavim od tog šoka i bola, a već sledeće godine 1992, 40 dana pre nego što je trebalo da obeležimo godišnjicu bratu, ubijen je njegov sin od 15 godina i to na istom mestu gde je poginuo i moj brat. Ubio ga ja školski drug, druge nacionalnosti. Tada je rat u Bosni već buktao, međuetnički odnosi su bili vrlo napeti. Sud je u presudi zaključio da je to bila dečija igra i da niko nije kriv. Bratu dajem godišnjicu, bratancu četrdesetodnevni pomen u isti dan”, rekla je ona za pomenuti medij.
“Niko od mojih u to vreme nije imao posao, rat je već uveliko trajao. Ja sam prodala stan neposredno posle pogibije brata, da bih mogla od tog novca da mu podignem spomenik i da sa ostatkom para kupim manji stan. Međutim, pošto sam pare ostavila u banke kod Dafine i Jezde, sve je to propalo, oko 100 hiljada današnjih evra, i ja sam ostala i bez para i bez stana. Kad mi je ubijen bratanac morala sam da idem da pevam da bih zaradila novac za spomenik. Tad mi je bilo najgore, zamislite kako sam se ja tada osećala”, dpdača je ona dalje.
Ubrzo nakon svega ovoga, umrli su joj i roditelji.
“Oni su od tuge umrli. Otac je preminuo 1994, a majka dve i po godine kasnije. Tada sam sebi rekla ‘Ima li kraja mojim tragedijama’? Ali, nekako sam i pored svega toga uvek ponavljala reči ‘budi jaka, izdrži’. Tako sam i napisala stihove ‘svaku buru i oluju koju život sprema srce moje izdržace, ja sam jaka žena’. To je moja autobiografska pesma. Ne bih volela da neko shvati da ja na ovaj način želim medijski prostor, da sam to htela do sad bih već ispričala sve ovo sto puta. Ja sam iz svega ovoga izašla jača, ožiljci su ostali, ali se ne predajem”, zaključila je pevačica.
Više puta je isticala i to da joj je najžalije što nema decu.
“To je moja najveća rana. Dok sam gledala ‘Velikog brata’, stalno sam plakala pronalazeći se u priči Lepe Lukić. Bog ne da sve. Imala sam dve vanmaterične trudnoće, a u braku sa Duletom izgubila sam blizance. Evo, i sada plačem kada se toga setim. Tešim se mišlju da je Bog imao dobar razlog da mi nije dao decu. Što kaže naš narod, bolje želeti, nego žaliti. Ako je trebalo da imam dete, pa da ga žalim kao neke moje kolege, bolje je što ga nemam jer ne bih mogla da živim sa tim. Celog života sam želela da imam dete, a Bog mi je tu lepotu uskratio. Mnogo sam patila zbog toga, pokušavala, a onda se pomirila sa sudbinom. Bog nikad ne daje sve”, ispričala je Milena medijima svojevremeno.
Njen bliski prijatelj bio je pevač Bora Drljača koji je pre dve godine preminuo, a samo dva dana kasnije Milena je ostala i bez svog supruga Duška Kneževića.
BONUS VIDEO: Nada Obrić Jedva sam čekala nagradu za životno delo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar