Novi solo album nekadašnjeg pevača grupe Oasis došao je na prvo mesto engleske liste – baš kao i svi njegovi prethodni.
Novi album Liama Gallaghera, pod imenom „C’mon You Know“ (Warner), napravljen je kao zabavna rok ploča, na kojoj ćemo sa zanimanjem otkriti da je neko konačno uspeo da ujedini The Beatles i The Rollingstones na jednom mestu. Srećom, ima tu i više od tog fun facta.
Posle karijere kakvu je imao sa Oasis, čije je lice i glas bio, za Liama Gallaghera nije bilo lako da pronađe svoj put, tim pre što glavni autor u jednom od ključnih britanskih bendova novog doba nije bio on, nego njegov brat Noel Gallagher. Ali, dva posvađana brata išla su u suprotnom smeru i kad su se razdvojili: dok je Noel nastavio karijeru sa pratećim bendom High Flying Birds uz vidljive početne uspehe, da bi posle polako otišao u fade out i lagani zaborav, Liam je, posle neuspeha projekta Beady Eyes, na svojim solo albumima (“As You Were” 2017, “Why Me? Why Not.” 2019.) uspostavio relativno visok standard, sa značajno boljim komercijalnim postignućem. Ukratko, na njima je pojednostavio svoju muzičku formulu dok nije postala pobednosna: kao najekspresivniji savremeni engleski rok pevač, on je iza sebe smestio glasan rokenrol bend i dao im dozvolu da sviraju iz sve snage. To je donelo rezultat – sve što je do sad snimio, završilo je na vrhu top liste albuma na Ostrvu.
Liam je, naime, osoba koja uspostavlja kopču sa mitologijom rokenrola iz njegovih zlatnih vremena. Tajna je u njegovom neporecivom šarmu uličnog provokatora, koji usput govori neke važne istine. Glavni je zastupnik mangupizma na modernoj britanskoj rok sceni: ispunjavao je sebi sve što bi mu palo na pamet, dopuštao sve ekscese za koje smo ikad čuli da ih rok zvezde upražnjavaju, skupio tri žene i troje dece, javno navijao za svoj Mančester Siti u vreme kad to nije bilo u fazonu, bunio se protiv establišmenta i eksploatacije nezaštićenih, a pri tom nikad nije bio ni najmanje politički korektan… On je aktuelno otelotvorenje tinejdžerskog sna o tome kako sve svoje želje možeš da zadovoljiš odmah i sad, što je glavno obećanje rokenrola. U njegovoj verziji to nije mit – to je suva stvarnost.
Liam je zastupnik „to je – što je“ principa, i osvežavajuće realna pojava u ovom fake svetu. Na „C’mon You Know“ predstavlja nam se po prvi put kao osoba koja ima slabosti i priznaje da nije uvek u pravu. U naslovnoj numeri doslovce kaže: „I’m sick of acting like I’m tough / Come on baby, giz a hug – Muka mi je od izigravanja da sam grubijan / Hajde dušo, zagrli me“. Videti jednog uvek besnog i krajnje samouverenog Liama kako se odjednom otvara i konačno govori o sumnjama u sebe – nekako signalizira da je kod njega nastupila nova zrelost. Ruku pod ruku sa tim ide činjenica da ga ovde otkrivamo i kao muzičara raznovrsnih interesovanja i sklonosti ka eksperimentu sa drugim zvučnim formama, kao što je dub. Ta dva faktora vade ovu ploču iz bezdana predvidljivosti.
Kao izrazito omiljenom liku u rokerskim krugovima, Liamu svi vole da pomognu da napiše kompoziciju (osim brata Noela) – tako ovde zatičemo kao koautore jednog Davea Grohla, ni manje ni više, te producente Grega Kurstina i Andrewa Whitea: svi zajedno uglavnom uspevaju da naprave pesme koje imaju u sebu kvalitet rok događaja. Ali ne treba očekivati čuda pri slušanju ovog albuma, jer uprkos zarazno pozitivnoj atmosferi, na njemu nema previše stvari koje ćete zapamtiti. Zapravo, jedino je ona naslovna u toj kategoriji.
Ako neka pesma ovde podseća na velike, to je „C’mon You Know“, koja oduševljeno slavi zajedništvo među ljudima, nošena nezaboravnim Liamovim zajedljivim glasom, praćenim frenetičnim ritmom, što tera osmeh na usne i pre nego što se razvije u soul-rok tipa Primal Scream u najboljem izdanju. Obznanjujući ponovni dolazak slobode, srednji deo dobija uznemirujući psihodeličan oblik i onda se polako sjedinjava sa uznosećim refrenom u slogan „I think it’s coming home again“, i svi znamo da smo opet našli duševni mir. Ovaj rokerski pozitivizam dolazi u pravom trenutku – predviđamo veliki letnji post-pandemijski hit na svim festivalima na kojima će se Evropa ponovo družiti ove godine.
Na „C’mon You Know“ postoji pregršt numera koje pravoverno oživljavaju duh i zvuk šezdesetih godina, kad je rokenrol bio sinonim za slobodu. Tako „Diamond in the Dark“ krasi sa humorom ubačeni citat The Beatlesa u tekstu – „Now I know how many holes“, preuzet iz njihove veličanstvene „A Day in the Life“, dok „Everything’s Electric“ zvuči kako bi The Rollingstones zvučali da su ponovo mladi – obe kompozicije su moderne i klasične istovremeno, kao i svi najbolji momenti kod Liama Gallaghera. Potom slede egzotični citati, primereni tom pogledu na svet: „World’s in Need“, praćena razigranom violinom, ima istočnjački prizvuk, kako bi se naglasilo da se bavi planetarnim problemima, kao i „I’m Free“ koja se odnosi na današnje svetske medijske ratove, uz dub prelaze što sugerišu da su Jamajčani slobodniji od nas. Treći svet se ovde, nalik starim rokenrol vremenima, shvata kao mesto na kome je još uvek moguće biti ono što jesi, nasuprot zapadnjačkom građanskom glajhšaltungu.
„Better Days“ je druga najbolja numera, nacrt za čist novi hit grupe Oasis, kad bi ona postojala. Sva ograničenja Liamovog moćnog, ali pravolinijskog pevanja, ovde postaju prednosti, kao u pravoj rokenrol bajci. Violine se uzdižu do tumača uzvišenog, preko bubnjarske vožnje koja priziva najbolje trenutke njegovog matičnog sastava, dok Liam na trenutke namerno podseća na Johna Lennona, do te mere da počinjete da zagledate podatke na omotu ne bi li ustanovili ko stvarno peva. Finale „Oh Sweet Children“, pošteno i iskreno se obraća deci koja upravo preuzimaju ovaj svet, na onaj nepatvoreni humanistički način Georgea Harrisona – polažući nadu u njih, upozoravajući ih i toplo ih savetujući – što je potez kog je nekako prijatno doživeti 2022, kad je idealizam na izrazito niskoj ceni. Ostatak albuma, nažalost, suviše često zvuči baš tako – kao ostatak albuma – i to nekoga ko je proveo previše vremena studirajući „čupavce iz Liverpula“, ne bi li i sam postao jedan od njih u svojoj glavi. Doduše, pošto je pola sveta to pokušavalo, ni ovom čupavcu ne možemo iskreno da zamerimo ovu slabost.
Lično sam upoznao Liama Gallaghera dok smo radili EXIT festival 2017. i ostavio je utisak srdačnog momka koji živi to što radi po ceo dan, istinski uzbuđenog zbog svog tadašnjeg uspeha na Main stageu, pošto je njime započeo koncertnu solo karijeru. Napamet je naveo imena svih srpskih i crnogorskih igrača što su igrali za Mančester Siti, kog simpatišemo obojica – tako je hteo je nam pokaže da zna gde je došao, pa je delovao kao ortak koji je sasvim slučajno tamo neki pevač, sve dok ne zgrabi mikrofon. Ipak, potpisnik mora priznati da je bio na ivici da napiše negativnu kritiku ovog njegovog izdanja, jer je uhvatio sebe kako zaključuje: pa dobro, ploča mu generalno nije loša, ali i nije nešto… Sama ta pomisao znači da album „C’mon You Know“ zvuči baš onako kako ne treba – i da je Liamov plafon zapravo prosečnost, koju on ne može da prevaziđe. Sa druge strane, i taj prosek je za mnoge nedohvatan, i još uvek pomaže da rokenrol zvuči aktuelno i dobrodošlo u ovim vremenima, jer je mlađi Gallagher naprosto i dalje faca „u fazonu“. Za rokerski mainstream kome fale ovakvi prepoznatljivi likovi i hitovi, ovo je dovoljno dobro, ali za ozbiljan revolucionaran istup sigurno nije. Srećom po Liama, ubedljiva većina publike ne želi nikakvu revoluciju, nego samo još malo dobrog raspoloženja i poštene zabave uz pivo.
U svetu punom neshvaćenih umetnika, koji se time ponose, Liam Gallagher je, tako, shvaćeni umetnik. Poslednji narodski čovek rokenrola.
Bonus video: Glas, dirka, bas „Solitude“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare