Bilja Krstić: Bora Đorđević je bio snaga i prkos, a Đorđe Balašević setna nota i osmeh. Njihove energije i danas me vode

Ovako Bilja Krstić na početku razgovora sumira svoje neverovatno dugo i uspešno trajanje na našoj muzičkoj sceni, čija je kulminacija bio veliki koncert u novembru 2025. u Mts dvorani.

Svako ko je nekad bio na nastupu nje i „Bistrika“ - autor ovog teksta je tu čast imao pre neku godinu na Mećavniku u čuvenom ponoćnom muzičkom terminu u okviru festivala Kustendorf - zna o kakvoj se energiji i emociji radi. Tradicionalne i izvorne melodije Srbije i Balkana sa primesama savremenih muzičkih pravaca uz njeno i pevanje ostalih, kako ih zove „Bistričica“, čine jedinstveni doživljaj. Međutim, Bilja Krstić nije samo etno muzika po kojoj je znamo poslednjih decenija. Njena karijera je puno više od toga i u nju su utkane zanimljive pojave ovdašnje kulture...

Kako biste danas okarakterisali „Suncokrete“, „Rani mraz“ i sebe u njima?

- „Suncokret“ i „Rani mraz“ su za mene dva izuzetno važna poglavlja - oba su me oblikovala i ohrabrila. To su bile grupe pune energije, sjajnih ideja i snažnih karaktera, a privilegija je bila biti deo takvog tima, okružena velikim talentima i ljudima koji su ostavili dubok trag u mom životu. U tim bendovima sam rasla, bila radoznala, uporna i otvorena za učenje, što mi je kasnije mnogo značilo u samostalnoj karijeri. Sa sobom sam ponela dragoceno iskustvo i prijateljstva koja traju ceo život - nešto što je zaista neprocenjivo.

Kada ste osetili afinitet prema etno muzici? „Suncokret“ je imao nekoliko izvornih, etno pesama sa, za to vreme, modernim aranžmanima, ko je najviše uticao na takav pravac grupe?

- U „Suncokretu“ je spoj tradicije i akustičarskog zvuka proizašao iz zajedničke energije i senzibiliteta cele grupe. Svi smo osećali potrebu da se vratimo korenima, ali i da ih osavremenimo - kroz akustičarski izraz koji je sedamdesetih godina predstavljao moderan pogled na muziku. Obrade pesama tada su se razlikovale od današnjeg pristupa. Na tradicionalne, narodne tekstove komponovane su nove melodije. Taj pravac razvijao se spontano, iz poštovanja prema izvornom nasleđu, ali i iz potrebe da se izrazi duh vremena u kojem smo stvarali.

Kopali ste po muzičkoj tradiciji Srbije i ovog dela Evrope. Koji deo je najbogatiji kada je u pitanju izvorna muzika?

- Kada govorimo o najbogatijim i najautentičnijim izvorima izvorne muzike, za mene posebno mesto zauzima vlaška oblast, ali i širi prostor Rumunije. Upravo tamo sam najintenzivnije istraživala muzičke korene, upijajući njihove snažne, a istovremeno suptilne uticaje koji su se prirodno utkali u moju sopstvenu muzičku baštinu. To je prostor izuzetne muzičke raskoši - živ, pulsirajući pejzaž u kome se prepliću arhaični oblici, drevni modaliteti i gotovo sirova emotivna izražajnost.

U toj muzici oseća se duboka povezanost sa prirodom, ritualom i svakodnevnim životom, ali i posebna melodijska i ritmička bliskost sa našom tradicijom. Upravo zato se u repertoaru grupe “Bistrik” nalaze i tri prelepe pesme sa tog podneblja, koje vrlo rado i s lakoćom pevam, iako to nije moj maternji jezik. Kroz melodiju, ritam i emociju, ta muzika mi je duboko bliska - kao da govorimo različitim jezicima, ali pevamo istim glasom.

Koja je vama lično najdraža pesma?

- Ako mislite na pesmu iz repertoara Bistrika to je poznata pesma „Dimitrijo sine Mitre“, pesma iz Vranja, čuvene Stane Avramović Karaminge.

A najzahtevnija za izvođenje?

- “Od pole idat babo” - pesma koja se peva i u Makedoniji i u južnoj Srbiji. Vokalni aranžman za troglasni ženski hor priredio je etnomuzikolog Dimitrije Obradović.

Komponujete i za film i televiziju, trenutno je aktuelna druga sezona serije „Crna svadba“ koja se, između ostalog, bavi vlaškom magijom, u sebi sadrži i elemente horora i misterije i trilera... Koju muzičku osnovu ste koristili prilikom rada?

- Miki Stanojević i ja smo autori muzike za prvi serijal „Crna svadba“. Veoma sam ponosna na to kako smo uspeli da dočaramo atmosferu velike napetosti i iščekivanja koju ova serija nosi. Nismo ostali na početnoj ideji da, zbog same priče koja je teška i tragična, koristimo samo delove vlaške folklorne tradicije, već smo se opredelili za moj vokal kao glavni instrument i jedan ostinato, pulsirajući ton koji je lajtmotiv u celoj seriji.

Nedavno sam prisustvovao koncertu ženske pevačke etno grupe „Crnućanka“ koja je nastala još početkom prošlog veka u selu Crnuća ispod planine Rudnik i decenijama su je činile žene koje se radile seoske poslove i usput pevale na prelima, poselima i na javnim nastupima. Pre neku godinu grupu su obnovile gradske devojke iz Gornjeg Milanovca, mahom rođene u ovom veku. Moj utisak je bio da, uz folklorne ansamble koji neguju tradicionalnu igru, ovakva vrsta pevanja i muzike definitivno ima budućnost. Da li me utisak vara?

- Vaš utisak sa koncerta je sasvim tačan. Koncert grupe “Crnućanka” bio je pravo otkriće. Danas mlade generacije traže autentičnost, a njihov nastup zvuči iskreno i moćno. Žensko pevanje ovakvog tipa nosi posebnu snagu, a pod vođstvom sjajne etnomuzikološkinje Ivane Todorović, mlade pevačice uspevaju da stvore živi nastavak tradicije. „Crnućanka” nas vraća na izvor, ali sa novom energijom, i iako ovo nikada neće biti masovna pop-kultura, zasigurno je vredna i trajna muzička baština.

Vodite i vokalnu radionicu „Bistrik“...

- Odavno sam shvatila da tradicionalni zapis, kao građa, ima izvanrednu vrednost, ali da ga treba negovati tako da bude razumljiv i privlačan novim, mladim pevačima - u obliku koji prati savremene muzičke tokove. Tako sam 2012. godine realizovala ideju o Vokalnoj radionici za mlade pevače u KNU, u kojoj rade i moje “Bistričice” Ruža Rudić i Nataša Mihaljinac.

Danas je to velika i uspešna pevačka grupa koja nastupa na takmičenjima, festivalima i svečanostima. Većina polaznika, uzrasta od 9 do 29 godina, muzički je obrazovana. Pesme uče po notnom tekstu, pevaju jednoglasno - zahvaljujući izvanrednoj upevanosti glasova - ili višeglasno, pri čemu svaki pevač zna svaku deonicu i često menja svoje mesto u vokalnoj postavi. Svako od njih u nekom trenutku postaje solista, što je igra u kojoj posebno uživaju.

Da li vidite naslednice ili naslednike?

- Sigurna sam da će ove divne devojke jednog dana postati prenosioci tradicionalnih pesama koje su naučile u radionici i da će ih sa istom ljubavlju prenositi sledećim generacijama. To znači da će te pesme nastaviti svoj život - a ima li išta lepše i smislenije od toga?

Pre nekoliko meseci snimili smo koncert u Kolarcu i uskoro ćemo objaviti prvi CD. Svi smo izuzetno ponosni i jedva čekamo da ga podelimo sa publikom. Trenutno pripremamo novi koncert povodom jubileja kultne emisije RB2 “Od zlata jabuka”, muzički urednik je Dragana Marinković. Nastup će biti 6. marta u Etnografskom muzeju, i radujemo se što ćemo i na ovom događaju predstaviti našu mladost i energiju.

Kakvi su vam koncertni planovi do kraja godine?

- Ova godina je krenula dobro, što se tiče koncerata i proslave jubileja. Nedavno smo se vratili iz Austrije i Francuske, gde smo održali koncerte u Beču i Parizu. Napravićemo kratku pauzu sa „Bistrikom“ do aprila a onda nas čekaju koncerti u Nemačkoj sa producentskom kućom „Boom media“. Preko leta uvek smo na festivalima, ove godine u Crnoj Gori, Makedoniji, Grčkoj... Pripremamo i koncerte na jesen u Novom Sadu i mom rodnom gradu Nišu... Godinu ćemo završiti koncertom u Beogradu u Mts dvorani kada ćemo obeležiti „Bistrikovih“ 25 godina sa specijalnim gostom iz Kolumbije harfistom Jahirom Riverom.

Kakva je bila prošla jubilarna godina?

- Prošlu godinu pamtiću po fantastičnom koncertu u Mts dvorani i jubileju od 50 godina na sceni. Na toj večeri pridružili su mi se najdivniji muzičari iz perioda sedamdesetih, moji akustičari, a u drugom delu koncerta i Bistrik orkestar i Vokalna radionica Bistrik. Bilo je to tiho slavlje muzike i života, puno smeha i suza za prošlim vremenima.

Ipak, ne mogu a da ne kažem da ću 2025. pre svega pamtiti po mladosti koja je bila na ulicama - po lepoti, sjaju i hrabrosti tih divnih mladih ljudi, koji znaju šta hoće i kako žele da žive u svojoj zemlji.

Nedavno je preminuo Ljuba Ninković, izuzetan muzičar, tih i nenametljiv u javnosti. S obzirom na to da ste ga dobro poznavali šta možete da kažete o saradnji s njim?

- Dok Bistrik Orkestar ove godine obeležava 25 godina postojanja, sa zahvalnošću i emocijom se sećamo Ljube - čoveka koji je bio na samom početku našeg puta i čije prisustvo i danas živi u svakoj pesmi. Ljuba nije bio samo saradnik, već jedan od osnivača grupe “Bistrik”. Saradnja sa njim počela je još sedamdesetih godina, u vreme akustičarske scene Jugoslavije, kada smo se družili u pozorištu Dadov, on sa grupom „S vremena na vreme“ a ja sa grupom „Suncokret“. Sa njim je uvek bilo veselo, inspirativno i iskreno. Sa Ljubom sam radila i u Radio Beogradu kao muzički urednik. Bez njega, početak “Bistrika” ne bi imao isti zvuk i toplinu.

Pet godina je od odlaska Đorđa Balaševića i godinu i po bez Bore Đorđevića, dvojice velikih autora u srpskoj i jugoslovenkoj muzici sa kojima ste na početku karijere blisko sarađivali, šta prvo pomislite kada ih se setite?

- Sa obojicom sam na početku karijere delila važne trenutke i svako od njih obeležio je jedan deo mog muzičkog i životnog puta. Danas ih pamtim sa dubokom zahvalnošću - kao različite, ali jednako velike autore koji su oblikovali našu muziku i naše pamćenje.

Kada me pitate šta mi je prvo u mislima: Bora je snaga i prkos, a Đorđe tiha setna nota i osmeh, ali i velika unutrašnja hrabrost. I danas osećam da me njihova energija, svako na svoj način, tiho vodi dalje.

* Prilog je deo projekta Srpska kultura u fokusu UNESKA, kojim Kulturni centar Kaleidoskop, na čijem je portalu intervju originalno objavljen, obeležava 850. godišnjicu od rođenja Svetog Save i na poziv UNESCO-a se priključuje globalnoj proslavi obeležavanja dvadesetogodišnjice Konvencije o kulturnoj raznolikosti.