Paolo Mađeli: Proterivanje ruskih umetnika potpuno je besmisleno

Proteklu pozorišnu godinu u regionu obeležile su i dve velike premijere sa rediteljskim potpisom Paola Mađelija koje su skrenule pažnju ovdašnje kulturne javnosti – „LizistRATa“ koja je izvedena na Splitskom ljetu, i Čehovljev „Ivanov“ kojim je 9. decembra završena ovogodišnja sezona u Narodnom pozorištu u Sarajevu.

Italijan koji je 70-ih godina došao u Beograd na poziv tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta Velimira Lukića, i koji je uprkos svim političkim turbulencijama na ovom prostoru, angažmanima na scenama širom sveta i stalnoj adresi u Hrvatskoj do danas ostao najjugoslovenskiji reditelj, posle duže pauze uskoro će opet biti pred našom publikom.Deo ste one najbolje istorije beogradskog i jugoslovenskog pozorišta, naročito Bitef festivala i avangarde koja se stvarala do sredine osamdesetih godina. Kako doživljavate taj period i kakav je trag ostavio u vašoj karijeri? – Izuzetno mi je važan, došao sam ovde sa dvadeset šest godina, i zahvaljujući mom boravku u Beogradu i Jugoslaviji otvorila su mi se vrata pozorišta u Francuskoj, Belgiji, Nemačkoj, gde sam prisutan od 1989. godine, da ne govorim o Izraelu, Južnoj Americi, i da ne nabrajam tolike države u kojima sam radio i radim i dalje. Bio sam deo tima Bitefa, gde su se i u odnosu na Evropu tada događale avangardne stvari, kao i u kulturi tadašnje Jugoslavije, i to su za mene bila fantastična iskustva. Rad koji imam vani i danas mi služi da se vratim ovamo sa jednom drugom vrstom pameti, i sve se to dogodilo zahvaljujući mom iskustvu u teatrima nekadašnje Jugoslavije. Puno putujem, hteo – ne hteo postao sam rob putovanja, između ostalog i zbog toga što deo moje porodice sada živi u Beču, deo u Berlinu i Rimu, tako da sam često na tim relacijama, uključujući i Zagreb. Ja sam totalni apatrid, i ne znam kako bih mogao biti nešto drugo. Zapravo, osećam se kako bi trebalo da se osećaju svi ljudi, kao građanin sveta.Poslednja vaša režija u Beogradu bila je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 2006. godine, radili ste predstavu „Na dnu“. Da li je Beograd još uvek vaš grad? – Beograd je bio moja prva stanica i otvorio mi je mnoga vrata, a sama činjenica da tu nisam radio od 2006. daje vam jednu meru mog odsustva. Kako bi mogao odsutan čovek dati neki sud o stvarima koje objektivno sada ne zna? Imam jedno vrlo pozitivističko sećanje na Beograd i probaću da ga iskoristim svojim povratkom, a imam i prijatelje, nema ih puno, ali ih još imam.U Ateljeu 212 uskoro počinjete probe za predstavu „Otac“, po kultnoj drami Florijana Zelera. S kakvim osećanjem se vraćate na scenu na kojoj ste u mladosti režirali brojne komade – „Kod lepog izgleda“, „Priče iz bečke šume“, „Metastabilni Graal“, „Pariska komuna“… koji su deo istorije ove kuće?– Dolazim s velikom nadom da ću moći izgovoriti i napraviti nešto što mi se čini bitnim. Naravno, i sa velikom tremom, jer je Atelje u doba moje mladosti bio jedna od najavangardnijih scena u Evropi, na kojoj sam mnogo radio i za koju me vežu lepa sećanja. Drama „Otac“ je jako dobra i vrlo filozofska, ta priča o protoku života, vremena, o starenju i smrti je dobra prilika da se govori o tome koliko smo mi, u stvari, bolesni ljudi. A tema o ljudskoj prolaznosti mi je bliska, s obzirom na moje godine i to što više nisam mlad, i mogu da se bavim tom pričom sa ironijom.Godinu ste završili vrlo uspešno, premijerom „Ivanova“ 9. decembra u NP u Sarajevu. Šta je vaš razlog za Čehova i baš za ovu dramu o „suvišnom čoveku“, koga proganja i slama pitanje kuda da pobegne od sopstvenog života?– „Ivanov“ je, pre svega, jedini Čehov koga nisam radio, sve ostale njegove komade sam već režirao, i dugo sam razmišljao o tome. Kao što sam dugo razmišljao i da li uopšte treba raditi „Hamleta“ u životu, pa sam ga na kraju ipak postavio 2019. na Dubrovačkim ljetnjim igrama. Mislim da je „Ivanov“, između ostalog, i jedna vrsta ciničnog odgovora „Hamletu“, iako nije samo to. Naravno, kod Čehova me uvek zanima to što on tretira naš život kao tragičnu činjenicu: šta to znači živeti i šta znači umreti, i da li uopšte imamo sreće u tom kratkom fragilnom putovanju, i ta pitanja mi se čine dovoljnim razlogom da se postavi jedan tako genijalan tekst kao što je „Ivanov“. Vrlo ga je teško napraviti, a mi smo, čini mi se, izabrali put koji nije realističko-naturalistički, nego smo više išli na jedan slobodni scenski pristup. Jer, tu literarnu konfiguraciju koju ima „Ivanov“ možete naći u evropskoj savremenoj avangardi, kod Strindberga, Franka Vedekinda, a ima i druge implementacije, sa delima Gogolja, Kanetija, i strašno je zanimljivo analizirati Čehova iz tog aspekta. S druge strane, u ovom trenutku vidimo diskriminaciju prema ruskim umetnicima, čak i onima poput Čajkovskog, Čehova, i njihovo „proterivanje“ sa svetskih scena, što je potpuno bez veze. Pravi umetnici uvek moraju biti ispred politike i ispred ratova, i mislim da je ova diskriminacija suprotnost suštini kulture i suštini našeg življenja.Ceo intervju možete pročitati ovde.Bonus video: Predstava Ateljea 212 - "Rolerkoster"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tnjgpredstavarolerkosteruateljeugp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3249710"]