"Otići u zatvor što je ranije moguće i postati što lakše multimilioner - oba zadatka sam ja genije i ludak na slobodi ostvario"

Ove reči ispisao je jedan od najvećih i najkontroverznijih umetnika ikad - Salvador Dali.

I dok se ove, 2024. navršava 120 godina od kako je u Figerasu rođen Salvador Dali, a pre nepunih mesec dana bilo je 35 godina kako je u istom tom katalonskom gradiću skončao s 84 leta časopis "Gradac" išao je, kao i po običaju, u susret ovim velikim jubilejima. Upravo je izašao novi, 229-230. broj "Gradca" u slavu Gruča Marksa, a prethodni je bio posvećen pregolemom životu i opusu španskog umetnika.

Časopis broj 227-228 otvara uvodnik urednika, ali i priređivača ovog broja Branka Kukića u kojem konstatuje kako "reći bilo šta o idejama i mislima Salvadora Dalija znači biti u idealnoj prilici da se izrekne besprekorna glupost". Svaka Dalijeva ideja, kako navodi Kukić, u centru je sublimacije čovekovog uma jer je neopterećena zamkama didaktičnosti, držanja pridika, zadrtosti i ispraznosti.

- Njegove ideje su čista dvosmislenost, protivrečne su samima sebi, ali i celom prirodnom sistemu, što je najpouzdaniji znak uzvišenosti ljudske imaginacije i stanja, kako Dali kaže, "permanentne intelektualne erekcije". Prema njegovom ubeđenju, nije tajna u tome da svet funkcioniše onako kako je to zakonima čovekove logike ustrojeno. I čovekova logika je deo jedne velike nelogičnosti koja se uočava kada se suočimo sa svim mogućim načinima planetarne organizovanosti. Sve može da bude obrnuto, nasuprot, da dubi na glavi, da bude protivrečno samom sebi samo ako mi to želimo ("Mlinovi prave brašno. Ja od mlinova pravim brašno"). Svima je jasno da u svetu vlada nered razuma. Potrebno je da zavlada lucidni red ludila. Potreban je ludi realizam. Samo tako bi svet mogao da spozna svoju devedesetprocentnu ispraznost, nemoć i odvratnu pohotu za posedovanjem svega i svačega ("Većina budala ima potrebu da radi kako bi zaradio pare. Ja imam potrebu da zaradim pare kako bih radio u miru"). Jedino tako bi svet uvideo kako je znanje jednako neznanju, i da se u tom neznanju krije jedan drugi, paralelni život…

Pikaso je komunista, ja ne

I posle Kukićevog uvodnika "Gradac"čitaoca uvlači u intrigantan, maštovit, katkad i raskalašni život na "ivici". I to kroz reči samog umetnika. Tu su, iz raznih etapa stvaralaštva, tekstovi koje je o sebi, svojoj umetnosti, bivstvovanju na ovoj ili kojoj drugoj planeti pisao sam Salvador Dali. Kao i o umetnosti drugih. Primera radi - onoj Pabla Pikasa:

- Pikaso je Španac, ja takođe. Pikaso je genije, ja takođe. Pikaso ima blizu 72 godine, ja blizu 48. Pikaso je poznat u celom svetu, i ja takođe. Pikaso je komunista, ja takođe ne!

Ali, tu su na gotovo 300 stranica "Gradca" i esejio katalonskom umetniku koje potpisuju Luis Permanje, Andre Breton, Džerald Fišer, Miro Glavurtić, Maks Žerar, En Bernar, Milenko Pajić…

Karijera Salvadora Dalija, jedna od najuticajnijih ličnosti moderne umetnosti, trajala je više od šest decenija. Za života, koji je okončan 23. januara 1989. u 84. godini, ne samo da je napravio najpoznatije nadrealističke slike, već se bavio i skulpturom, fotografijom, pisanjem, filmom, scenografijom, enterijerima…

Rođen 11. maja 1904. počeo ju je i razvijao glasnim uzvikom:

- Da, ja verujem da sam spasilac moderne umetnosti i da sam jedino ja sposoban sublimisati, integrisati i racionalizovati, u potpunoj lepoti, sva revoluciuonarna iskustva modernog doba; jedino ih ja mogu sintetizovati u klasičnoj tradiciji realizma i misticizma, što je veličanstvena i slavna misija Španije.

Istinska ekscentričnost, nedokučivost, pa i ludilo, ali i genijalnost za koju je insistirao da ju je spoznao sa samo šest godina izviru i iz ovih umetnikovih reči:

- Po svetu postoji neizmerna količina "ludaka na slobodi" koji zagovaraju da se fetišistički ugled, obično priznat stvarnosti, vrati, prizna "snu i delirijumu" koji u svakom trenutku "diskredituju racionalni-logički-praktični svet uveliko mu slabeći moral", koji menjaju suštinu za senku predmeta, suštinu za senku ljubavi, koji sučeljavaju estete i intelektualce s perverznim mehanizmom erotske imaginacije i koji se pojavljuju kad zalazi sunce da bi s beskrajnom kanibalskom nostalgijom posmatrali daleke, svetlucave mašine za šivenje, isklesane od blokova rubina: takvi su Nadrealisti. Nadrealisti su mimo svoje volje medijumi jednog nepoznatog sveta.

Ako Hitler osvoji Evropu odzvoniće histericima moje vrste

Ne samo da je kao klinja spoznao svu svoju briljantnost, već i još ponešto...

- Saznavši još u ranoj mladosti da je Migel de Servantes, pošto je napisao svog besmrtnog "Don Kihota" u najveću slavu Španije, umro u najstrašnijoj bedi, da je Kristofer Kolumbo, pošto je otkrio novi svet, takođe umro u istim okolnostima a uz to i u zatvoru, već u mladosti mi je moja obazrivost snažno nalagala dve stvari:

1. da odem u zatvor što je ranije moguće. I to je učinjeno!

2. da postanem koliko je moguće lakše multimilioner. To je takođe učinjeno!

Tu je i oda Salvadoru Daliju iz pera Federika Garsije Lorke, u kojoj, između ostalog, stoji:

"O Salvadore Dali, ti maslinasta glasa!

Kazujem što mi kažu tvoj lik i tvoje slike.

Ne hvalim ti nesavršene kičice mladićke,

ali pjevam o odlučnom pravcu tvojih strijela..."

https://www.youtube.com/watch?v=A6VQgaY0_8E

U nekoliko navrata u "Gradcu" može se pročitati nešto o kultnom i kontroverznom "Andaluzijskom psu", iz 1929. koji je potpisao s Luisom Bunjuelom, ali i njegove opaske o tome zašto je mit to da je bio fasciniran Adolfom Hitlerom i nacizmom, zbog čega su ga se odrekli nadrealisti.

- Objašnjavao sam da ne mogu biti nacista, jer ako Hitler osvoji Evropu odzvoniće svim histericima moje vrste, jer je i u Nemačkoj s njima postupao kao sa degenericima. Najzad, i sam elemenat ženstvenosti, koji pridodavah Hitlerovoj ličnosti, beše dovoljan da me shvate kao ikonoklastu nacizma. Konačno, bili su uvereni u moju nevinost, ali je trebalo da im podnesem neki dokument ili drugi nekakav dokaz, iz koga bi videli da nisam neprijatelj proletarijata. Ja im to nisam mogao podneti iz jednostavnog razloga što nisam imao nikakvih osobitih osećanja ni "za" ni "protiv" proletarijata. Istina se pokazala jasno: nije bilo moguće biti potpuni nadrealista u grupi koju inspirišu političke struje - stoji u tekstu "Ja, Salvador Dali".

Pred čitaocima je iono što je Pol Elijar napisao u delu naslovljenom "Salvador Dali":

"Zatežući uže gradova sparušujući

provincije oslobođenih od polova

snaži smežurana osećanja oca

u traganju za novom vegetacijom

čije noći grudve snega

brane veštini da pomoli pokretni vrh svog nosa..."

Salvador je tu i lupa nam na vrata

O Dalijevo ime, kako je davnih dana zabeležio slikar Miro Glavurtić, nije moguće oglušiti se, niti je moguće zaobići njegovu pojavu kada je reč o modernom slikarstvu.

- Salvador Dali je tu i lupa na vrata, želeći da nam kaže sve o sebi i na svoj način; da nam na poslužavniku iznese samog sebe, kao što je to učinio dvema knjigama: "Tajni život Salvadora Dalija" i "Dnevnik jednog genija". One imaju zajedničku temu život i rad Salvadora Dalija. Te knjige je napisao u svoju slavu, ne obraćajući pažnju na biografe koji su već pristizali. Posle tih knjiga Salvador Dali je stekao i književno ime. Govorilo se da je vanredan hroničar, a što se tiče njegovog egzibicionizma, nalazili su da je daleko superiorniji od onog Rusoovskog i Židovog… Mišel Deon, u predgovoru "Dnevniku jednog genija", napisao je da je Salvador Dali istinski pisac, a ovaj kritičar neće ostati usamljen u svom stavu - naveo je svojevremeno Glavurtić, slikarkoji je preminuo prošlog januara u 90. godini.

Ako zanemarimo onolike iskaze ljubavi prema muzi, supruzi, ženi koja ga je naučila svemu, a naročito seksu, Ruskinji Eleni Ivanovnoj Diakonovoj, poznatijoj kao Gala, zanimljivi su u tom kontekstu Dalijevi intervjui za "Plejboj". U jednom od njih priča o razlici između erotike i pornografije:

- Erotika je nešto božansko, jer je Eros Bog. Pornografija je nešto neljudsko, podljudsko, nešto što je veoma blizu životinjskom - kazao je novinaru "Plejboja", a na pitanje kad je kao umetnik otkrio erotiku, odgovorio je:

- Većina ljudi oseća erotiku najpre u srcu, glavi ili stomaku. U mene je erotika ušla kroz lakat, dok sam još bio sasvim mlad. Bila je letnja noć kroz koju se čula pesma slavuja. Spremao sam se da služavki spremim egzibicionističku predstavu, jer je moja porodica te večeri otišla u bioskop. Posle večere u trpezariji sam se pretvarao kao da hoću da zaspim i, pridržavajući glavu rukom, naslonio sam se laktom na sto. Spavaćicu sam tako nabrao da je služavka, raspremajući sto, morala videti moj polni organ. Međutim, desilo se da mi se ispod lakta našla oštra mrva hleba. Bol je bio nepodnošljiv, ali sam ja i dalje kad je devojka ušla, sedeo bez ikakvog pokreta, podnoseći neku vrstu snažnog električnog pražnjenja, koje mi je skoro oduzelo ruku. Imao sam osećaj da mi mrva prodire kroz lakat. U tom trenutku oglasio se slavuj. Od tada, čim dotaknem ovo mesto, za vreme popodnevnog odmora, imam erotsku viziju. O danu, kad mi je erotika postala bliska, razmišljao sam još dugo. Smatrao sam da je to bio hepening; hepening je jedno istinsko umetničko delo - moje prvo erotsko delo!

Upitan na kraju iscrpnog intervjua šta je u stanju da učini, odgovorio je ovako Salvador Dali:

- Da završim ovaj razgovor. Gladan sam!

Bonus video: Pikaso