Iran, Tramp, Italija, UAE - šta se tačno dešava u haosu oko Mundijala

Tačnije, jedna od njih.

Otkako je započeo sukob Sjedinjenih Američkih Država (inače jedne od tri zemlje domaćina ovog turnira) sa jedne i Irana sa druge strane, došli smo u situaciju da je kod učešća Irana na Mundijau veliki znak pitanja.

Prvo su Iranci saopštili da neće da igraju, potom je Donald Tramp rekao da je to možda i bolje jer "ne može da im garantuje bezbednost", nakon čega je iz Irana stigla totalno suprotna reakcija u vidu uverenja da će igrati.

Za to vreme FIFA je više ćutala nego što se oglašavala, a i to malo što se oglašavala je bilo više kako ne bi bilo baš takozvane zloslutne "radio tišine", čisto forme radi, uz politički korektne najave da će Iran, ipak, igrati, te da im "stoje na raspolaganju za sve".

Ali, kada su im se Iranci obratili sa molbom da njihove utakmice grupne faze protiv Novog Zelanda, Belgije i Egipta pomere iz Kalifornije, gde će odigrati dva od tri meča, i Sijetla, u bilo Meksiko ili Kanadu, stiglo je odsečno "ne".

Tako je FIFA stigla u praktično "pat poziciju" da ne zna šta će se desiti, pa uveliko već kolaju razne priče, teorije, ideje...

Koja od njih je najrealnija i šta nas zapravo očekuje kada je u pitanju rasplet ove situacije?

Prva ideja, koju je predložio kontroverzni Paolo Zampoli, nekadašnji saradnik Džefrija Epstina i bliski prijatelj Donalda Trampa, da Italija igra na Mundijalu, jeste se svidela Trampu.

No, uprkos prvobitnim "vibracijama" iz FIFA da se i čelnicima svetskog fudbala ta ideja sviđa (uostalom, Đani Infantino je poreklom Italijan), prevladao je zdrav razum, pa je i FIFA, ovoga puta zvanično, taj predlog odbacila, a konačna "tačka na i" stavljena je iz same Italije, koju je ovakva ideja ozbiljno naljutila, jer Italijani nisu poznati po tome da trpe ponižavanja.

Samim tim otpala je i ideja o organizaciji turnira gde bi igrali Italija i tri, po svemu sudeći, nasumično odabrane reprezentacije sa ciljem da "azuri" uspeju da se domognu Mundijala. Razlog? Italija je "najtrofejnija reprezentacija koja nije obezbedila plasman".

To jeste istina, ali je istina i da su Italijani imali i kvalifikacije i baraž i pokazali da nastup u SAD, Meksiku i Kanadi ne zaslužuju, kao i da za naslednike starog Rima postoji ipak nešto što se zove "integritet", te da plasman žele da obezbede onako kako i dolikuje, na terenu.

Što nas dovodi do pitanja - šta su zapravo opcije i kako će se situacija do kraja odvijati?

Ako malo parafraziramo pesmu koju zna čitava Srbija - od Irana dva putića.

Prvi je jednostavan i glasi - Iran ostaje, igra, i pokuša da napravi što bolji rezultat. Što je, bez dileme, i najpravičnije, s obzirom na to da su igrači Irana ne samo na terenu stekli pravo da igraju, već i u više navrata, i ne tako tiho, pokazali da ne podržavaju aktuelni režim ove zemlje. Paradoksalno, ukoliko ne bi igrali na Svetskom prvenstvu, upravo oni bi bili kažnjeni, iako su sve što je do njih uradili i to na najbolji mogući način.

Drugi je, pak, onaj za koji nema dileme da navija čitav američki državni aparat, i to iz debelog razloga.

Ujedinjeni Arapski Emirati su, naime, već dugo ozbiljan i pouzdan partner američkih vlasti, zbog čega su se, uostalom, našli na meti Irana pri kontraudarima, pa su Dubai i Abu Dabi bombardovani u više navrata.

Zašto baš UAE?

Tokom kvalifikacija, tim UAE je bez poteškoća preskočio drugu rundu kvalifikacija, potom je u trećoj bio iza Irana i Uzbekistana, plasirao se u četvrtu rundu gde je bio drugi u gurpi A iza Katara.

Usledio je direktan duel sa Irakom za prolaz u međukontinentalni baraž, gde su prvo odigrali 1:1, a potom poraženi 2:1 i tako ispali, čime su ostali najbolja reprezentacija iz Azije koja se nije plasirala na Svetsko prvenstvo.

Zašto oni, a ne recimo Bolivija, koja je izgubila od Iraka u međukontinentalnom baražu?

Razlog je jednostavan - kvote.

Iran je do turnira stigao preko kontinentalnih kvalifikacija, čime je na Mundijal otišao direktno kao predstavnik kontinenta. Stoga (iako, doduše, ne postoji nigde u zvaničnim pravilima), za FIFA bi ubedljivo najbezbolnije bilo da to mesto ode upravo timu iz Azije, a druga opcija sem UAE ne postoji.

Ako bi FIFA odlučila da krene drugim putem i ovo mesto podeli po sopstvenom nahođenju, pitanje koje se nameće jeste - kako bi ono bilo dodeljeno? Jer, istina jeste da Italijani imaju najjači "pedigre" od svih reprezentacija koje su igrale u baražu, ali teško je poverovati da bi Danska, Poljska ili selekcija samoproglašene republike Kosovo tek tako prihvatile tu odluku. Jer odlazak na Mundijal donosi ogromnu priliku za promociju koja bi im na ovaj način nečijom samovoljom bila isključena.

Dodatan problem jeste to što u tome ne bi bili sami, pošto bi - sa punim pravom - glas mogle da dignu i Bolivija, Jamajka (poražene u baražu), ali i Nova Kaledonija, Surinam, pa čak i reprezentacija Srbije, drugim rečima sve reprezentacije koje nisu otišle na Mundijal. Prosto, Italijani su imali dve šanse da se plasiraju, nisu ih iskoristili, dok su neke ekipe imale samo jednu.

Konačan ishod bi trebalo da bude poznat kroz nekoliko nedelja najkasnije, ali jedno je sigurno - očekuje nas veoma burno proleće i uzavrela temperatura.

"Lopta" je u rukama Irana, a nama ostaje da se strpimo i vidimo šta će na kraju da se dogodi.