Zatvorite oči i zaronite što dublje u nesvesno... Vođeni ovim rečima slikari, pisci, reditelji stvoriće s početka 20. veka jedan od najznačajnijih pokreta u istoriji umetnosti - nadrealizam.
Revolucionarni umetnički pravac u fokusu je velike izložbe u njujorškom Metropoliten muzeju „Nadrealizam bez granica“, koja će trajati sve do 30. januara naredne godine, nakon čega se seli u londonsku Tejt modern galeriju. A na tu postavku, uz dela Fride Kalo, Salvadora Dalija, Miroa, Bretona, Renea Magrita ili Maksa Ernsta, dakle uz najpoznatije nadrealiste, uvršćeni su i radovi predstavnika ovog pokreta s ovih prostora. Među 300 dela posetioci njujorškog muzeja mogu videti i radove Marka Ristića i Nikole Vuča.
I dok aktuelna izložba u Njujorku ima za cilj da pokaže koliko je nadrealizam promenio umetnost i uticao na potonje generacije stvaralaca, nije zgoreg vratiti se na sam početak, na inicijalnu kapislu iz koje je proistekao.
Naslanjajući se na revoluciju koju su u svetu umetnosti izazvali dadaisti i Marsel Dišan i puštajući svojoj mašti na volju nakon Prvog svetskog rata Pariz je bio mesto u kome će 1917. godine Gijom Apoliner krstiti novi pokret, zapisavši:
„Bolje je usvojiti termin nadrealizam, nego nadnaturalizam. Nadrealizam još ne postoji u rečenicama, a nadnaturalizam su filozofi već upotrebljavali“.
– Zašto bismo posmatrali samo stvarnost i njenu vidljivu površinu, kad istinska realnost počiva u nesvesnom – upitao je odavno Sigmund Frojd, otac psihoanalize.
Prigrlivši ovu Frojdovu poruku umetnici iz različitih žanrova odlučili su da ovaplote snove, nesvesno, halucinacije, potisnute želje, tajne… Zapravo da dočaraju jedan fantazmagoričan svet. Slikari su poželeli da naslikaju svoje snove, a kičica i olovka služile su im kao instrument za oslobađanje nesvesnog.
Iako se nadrealizam protezao kroz različite domene umetnosti, od likovne, preko pozorišne, do filmske, pa će za neke prva asocijacija na ovaj pokret biti Luis Bunjuel ili Men Rej, a za druge Pol Elijar ili Žan Kokto, evo pet ključnih stvaralaca bez kojih bi ovaj pokret bio nezamisliv, po izboru sajta „Maj modern Met„:
Andre Breton
– Nadrealizam je čist psihički automatizam – reći će jednom prilikom francuski pesnik i kritičar Andre Breton. Nekadašnji dadaista Breton smatra se ocem nadrealizma koji je 1924. godine napisao i manifest ovog pokreta. U njemu je nadrealizam definisao kao „čisti psihički automatizam“. A to je u prevodu trebalo da znači kako sve umetničke forme treba da izraze čistu misao, koja je potpuno oslobođena kontrole ili razloga postojanja.
A sve je počelo tako što se, radeći za vreme Prvog svetskog rata u vojnom neuropsihijatrijskom centru, zainteresovao za Frojdovu psihoanalizu, da bi potom i u vojnoj bolnici u Nantu upoznao Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiče na Francuza, koji je jednom prilikom rekao:
– Nadrealizam se bazira na svemoći snova, na nerežiranoj predstavi naših misli! Osim pisanjem, Andre Breton bavio se i likovnom umetnošću. Poznati su njegovi foto-kolaži a jedan je od prvih koji se bavio printovima. Kroz kompozicije koje su sasvim nalikovale vizuelnim snovima istraživao je „zabranjene“ teme, od religije do seksualnosti.
Maks Ernst
Nemački slikar i vajar Maks Ernst bio je poznat po tome što je odbacivao sve društvene konvencije. Gnušao se tradicionalne umetnosti smatrajući da je došao red na nešto potpuno novo… Zalagao se za to da umetnik treba da stvara potpuno slobodno, i to iz svoje unutranje psihe.
Jedan je od osnivača nadrealističkog pokreta u Parizu, u kome se nastanio početkom dvadesetih godina prošlog veka. Kroz svoje slike, crteže, kolaže istraživao je svoje traume iz detinjstva, a rezultat su bila dela bez, kako su tumačili kritičari, jasnog narativa ili značenja na prvu loptu.
Ernst je bio prvi koji se „zalepio“ za Frojdovu teoriju o snovima u svom radu, zbog čega su njegova dela reprezentovala njegove podsvesne vizije. Često se na njima nalazila kakva čudna „mašinerija“ ili obezglavljene ljudske forme. I njegova umetnost tada je uglavnom nailazila ili na nerazumevanje, a neretko čak i na gađenje. A danas je Maks Ernst ikona nadrealizma.
Salvador Dali
– Iz principa sam bio protiv svega. Još od detinjstva činio sam sve drukčije od ostalih, skoro i ne primećujući to. Kasnije, kao mladić, činio sam to namerno. Bilo je dovoljno da neko kaže „crno“ pa da ja odgovorim „belo“, bilo je dovoljno da se neko pokloni s poštovanjem pred nečim da bih ja na to pljunuo – ovako je jednom prilikom objašnjavao svoju potrebu da bude drugačiji španski umetnik Salvador Dali, otkrivši kako je svoju genijalnost spoznao još kada mu je bilo šest godina.
Karijera Dalija, jedne od najuticajnijih ličnosti moderne umetnosti i svakako prve asocijacije na nadrealizam, trajala je više od šest decenija. Za života, koji je okončan 1989. u 84. godini, ne samo da je napravio najpoznatije nadrealističke slike, već se bavio i skulpturom, fotografijom, pisanjem, filmom, scenografijom, enterijerima…
Bio je poznat po tome što je „obične objekte“ mešao sa podsvesnim svetom snova. Počesto su njegovi prikazi bili „iskrivljeni“, zbog čega su ga od starta karijere prozvali ekscentrikom. Uostalom, kako drugačije nazvati čoveka koji bi svaki novi dan dočekivao gledajući se u ogledalo i izgovarajući ove reči:
– Osećam neopisivu radost – radost što sam Salvador Dali!
Žonglirajući elementima vizija, snova, halucinacija, uspomena i psiholoških „zakrivljenja“ Salvador Dali će 1937. godine naslikati i sam „San“ koji je za njega bilo „stvarno hrizolitsko čudovište koje može da nas obuzme svom snagom!“
Žuan Miro
Noć, zvezde, mesečeva svetlost, žene – bili su neki od lajtmotiva na delima španskog slikara Žuana Miroa. Jedan od najvećih predstavnika nadrealizma, rođen u Barseloni, upravo je u Parizu stvorio najznačajnija dela, a tokom Španskog građanskog rata bio je na strani revolucionara i 1937. godine uradio seriju plakata.
Bio je višestruko nadaren, radeći kostime i dekor za ruski balet, baveći se keramikom, pišući pesme… Intuitivno i podsvesno bili su mu glavna vodilja, a njegov stil prozvan je „biomorfna apstrakcija“.
Jedna od njegovih najpoznatijih slika, ali i delo koje je za mnoge simbol nadrealizma – „Arlekinski karneval“, iz 1924. godine prikazuje, između ostalog, jednu neobičnu „figuru“ sa stomakom u obliku gitare i rupom u istom. Iako sve deluje nadrealno, ta rupa poticala je od stvarnih problema.
– Dolazio bih kući uveče bez da sam išta toga dana pojeo – priznao je jednom Miro, ne stideći se da govori o svojim turbulentnim i siromaštvom obeleženim počecima.
Rene Magrit
– Moje slike izazivaju misteriju i, zaista, kada ih neko gleda, postavi sebi jednostavno pitanje: „Što to znači?“ Ali, ne znači ništa, jer ni misterija nema značenje, jer se ne može spoznati – govorio je belgijski nadrealista Rene Magrit. Belgijski umetnik se, u odnosu na ostale, kasnije priključio nadrealizmu, sredinom treće decenije prošlog veka. Razvio je specifičnu vrstu nadrealističkog slikarstva, koju su neki okarakterisali kao „fantastični, magični realizam“, dok su ga drugi nazivali „slikarem ideja“.
Bio je drugačiji u odnosu na ostale nadrealiste koji su prigrlili ekstravagantnost, ne samo u svojim delima, već i ponašanju, težeći „tihom, običnom životu“.
Ljudsko oko bilo je lajtmotiv mnogim nadrealistima, pa i Magritu. Jer oko je most između unutarnjeg i spoljnog sveta. Jedno od najpoznatijih dela Belgijanca „Lažno oko“ iz 1929. godine tako prikazuje ogromno oko bez trepavica čija dužica magično oslikava nebo prošarano oblacima, a u samom središtu oka, tj. slike jeste crni krug koji je i zenica. Ova slika jedno vreme bila je posedu još jednog čuvenog nadrealističkog umetnika – američkog fotografa, skulptora i reditelja Mena Reja koji ju je objasnio ovim rečima:
„Slika vidi sebe onoliko koliko se vidi…“
Bonus video:
Pikaso, umetnost genija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar