Kada ustreba snage, znam, nada mnom zvezde su i nebesa modra. Stihovi su jedne od najvećih srpskih pesnikinja Desanke Maksimović koja je preminula na današnji dan 1993. godine.
Desanka Maksimović je rođena u Rabrovici kod Valjeva, 16. maja 1898. godine. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među najvećim piscima i pesnicima kao što su Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.
Njena poezija je ljubavna, rodoljubiva, ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvavu bajku“ koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog svoje rodoljubive pesme „U ropstvu“, bila je i zatvarana.
Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim.
Slavna pesnikinja preminula je na današnji dan, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa.
Bila je jedna od najvoljenijih Srpkinja, a njeni stihovi obeležili su odrastanje mnogih, zato smo ovom prilikom izdvojili nekoliko:
– Kroz celo stvaralaštvo žene pesnika ljubav se provlači kao svetla nit, kao trag suze. Uz osećanje ljubavi kod mene se vrlo često vezuje osećanje prolaznosti, žaljenje za mladošću.
– Govori tiho. Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u glasu nečijem ima suza.
– Ko nije sposoban da se žrtvuje, da pregoreva, nema dara za ljubav. Ko nije patio i plakao nije voleo.
– O, kad bih mogla samo jednom ja nekuda iza bregova pobeći od sebe.
– Sve na svetu biva najpre klica, pa stabiljka, pa pupoljak, cvet, i najzad plod. I pesmama o ljubavi suđeno je da potamne, da pređu iz soprana u alt, da iz začaranosti, začuđenosti, strepnje i čežnje, pređu u sumnju, u prekor, u tugu.
– Od jutra hodam adom između nabujalih voda. Nigde nikoga, samo tajna zamršena granja, samo ja i samoća beskrajna, slatka i očajna.
– O, ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Učiniće mi se negde u šumi ponovo sve moje suze teku kroz samonikle neke česme.
– Ne merim sreću smehom, ni time da li je čežnja moja od njegove jača, sreća je meni kad bolno ćutim s njime, i kad nam srca biju ritmom plača.
Bonus video: Pesnik Ljubivoje Ršumović kazuje stihove svoje pesme „Domovina se brani lepotom“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare