Ukoliko ste kojim slučajem fan Lenarda Koena (Leonard Cohen), obratite pažnju: na našem jeziku je nedavno izašla njegova do sada najbolja biografija, pod imenom "Tvoj sam čovek“, autorke Silvi Simons (Izdavači Treći trg & Srebrno drvo, prevod Novica Petrović).
Piše: Dragan Ambrozić
Najveća vrednost knjige Tvoj sam čovek, jeste u tome što dokumentuje koliko su dugačka i duboka bila lutanja Lenarda Koena. I ona pre nego što je počeo da snima muziku, i ona između albuma, a naročito ona između nekolicine muza na koje se oslanjao tokom svoje karijere.
Ovde se precizno novinarski istražuje i detaljno ispituje ceo spori cirkus Koenovog života u kome promiče više likova nego u Ratu i miru, a opisi kulturnih bitaka u kojima učestvuje jednako su upečatljivi. I svi dobijaju priliku da u prvom licu kažu nešto o sebi. Silvi Simons je, uostalom, potrošila i srazmerno sličan broj stranica kao Tolstoj (oko 600), zahvatajući kroz biografsku priču o Lenardu celu jednu epohu, od Drugog svetskog rata do 2012, tokom koje je popularna kultura bila značajna kao vodilja samoosvešćivanja masa, što su širom sveta preko nje dolazile do prvih uvida u nove umetničke, političke i filozofske ideje. Na taj način, Lenard Koen bio je jedan od najznačajnijih pop heroja, mada verovatno nije tako planirao.
Marijana Ilen
Pre nego što je uopšte počeo nešto da piše, mladi Koen voleo je da čita, a gitaru je otkrio tek usput – u biografiji nalazimo da ga je sviranju podučavao jedan nepoznati mladi Španac, kog je upoznao u nekom parku rodnog Montreala, a koji će ubrzo počiniti samoubistvo, pa tako njegovo ime neće ostati upamćeno u istoriji. Dosta leonardcohenovski obrt, zar ne? Tek kasnije je Lenard spojio ova dva svoja interesovanja i to pre svega kad je, kao već priznati kanadski pesnik, negde oko svoje tridesete godine, shvatio da nikad neće uspeti da zaradi za život pišući poeziju. Dobro je poznato kako se potom za pevanje odlučio sredinom 1960-ih iz ekonomskih razloga, ali ga u knjizi zatičemo kako se sasvim živo peče na dilemama na koji način da plati račune na grčkom ostrvu Hidra, gde je skromno živeo više meseci tokom svake godine, sa svojom velikom ljubavlju Marijanom Ilen (Marianne Ihlen).
Možda baš zbog toga, od kad je naučio prve akorde, Lenard Koen ih je štedljivo upotrebljavao, kao da nekom plaća korišćenje svakog od njih. Uvek je upražnjavao asketski pristup u muzici, za kog se na kraju ispostavilo da je odgovarao svim vremenima i svim publikama, jer je svojom svedenošću izražavao planine emocija- kao pank koji je sebe našao u književnosti ili književnost koja je sebe našla u panku. Na svojim najstarijim pločama – Songs of Leonard Cohen (1967), Songs from a Room (1969), Songs of Love and Hate (1971) – on stvarno zvuči kao mudrac koji se usput dohvatio gitare da nam nešto kaže, i reći će to makar na jednoj žici. U tom smislu, nije bilo ni važno kako peva, jer je jasno da veruje u svaku izgovorenu reč.
Nama, koji smo sredinom 1970-ih kupili Lenard Koenov LP The Best Of, gde su sabrani njegovi najbolji rani radovi (a u to vreme je svaka dobra kuća u Beogradu imala ovu ploču, kao i Greatest Hits albume Dženis Džopin i Sajmona & Garfankla), bilo je jasno da je u pitanju pesnik, kome muzika služi da prenese poruku. Neverovatno je bilo da se kao pevač predstavlja neko ko očigledno ne ume dobro da peva, u onom klasičnom smislu, isto kao što se pojavio kao muzičar, mada ništa posebno nije svirao tu gitaru – ali baš ta anti-estetika činila ga je toliko životno uverljivim, jer je usred njegovih pesama uvek stajala stvarna, ogoljena, ogromna emocija i ljubav za čoveka, skrivena u zapažanjima kakve nismo mogli da čujemo u tadašnjim pop hitovima. Već poznat model francuskog ili ruskog angažovanog šansonjera, u Lenardu je dobio svoju definitivnu rokenrol verziju, na engleskom jeziku, što je bio strašno važan novi prodor.
Hipnoza na dadilji
Kao iskusna novinarka sa par biografskih izdanja iza sebe, Silvi Simons je do detalja rekonstruisala njegovo odrastanje, pesničke kružoke po kojima se kretao, izlazak i recepciju svake njegove knjige, odlazak u Njujork i promašen susret sa bit pesnicima, odluku da pokuša da peva svoje stihove – svaku stranputicu i potom ispravan put na kog je izašao. Posebno je dragoceno što se pred nama konačno ukazuje verna slika svih preloma u karijeri sa kojima je Lenard Koen morao da se snalazi, jer nema muzičke ili bilo kakve druge umetnosti bez poslovnog okvira.
Razotkrivajući ovu pozadinu, Simonsova nam je približila svu težinu i rizik koga pop autor mora da iznese samo da bi opstao: od prvog izlaska na scenu kao gost Džudi Kolins (Judy Collins), sa koje je užasnut masom Leonard pobegao ne završivši pesmu, da bi se posle vratio da otpeva neku drugu, preko prvobitno predviđenog producenta njegove debitantske ploče, čuvenog Džona Hamonda (John Hammond) koji mu stalno govori “dobro je”, i vraća ga u studio, jer to znači da nije baš zadovoljan, do mračne storije o njegovoj dugogodišnjoj menadžerki Keli Linč (Kelley Lynch), što je pokrala ceo njegov penzioni fond i ostavila ga da se pod stare dane potuca po svetu i peva, ne bi li zaradio za život. Srećom, sve je uspešno preživeo i iz svake nedaće se izvukao jači.
Ono gde je ova biografija najuspešnija svakako jeste opisivanje intimnih okolnosti pod kojima se sastajao i rastajao sa svojim muzama – sve one najvažnije dobile su reč i pojavljuju se kao žive ličnosti što i same imaju nešto da kažu o dragom Lenardu. Čak i one za koje možda nismo znali. Nezaboravna slika svakako jeste kad momčić Lenard vežba hipnozu na dadilji, pa kad uspe, naloži joj da skine odeću, što ova i uradi – naravno, on je samo bio zapanjen njenom lepotom, te joj je odmah dao instrukciju da se obuče. Ukoliko ste mislili da su Lenardovi odnosi sa ženama činili dobar deo njegove inspiracije, ovde ćete naći potvrdu da se radi o činjenici bez koje ne bi bilo te poezije, ili bi ona bila puno siromašnija. Ali, poezija valjda tome i služi – da povezuje ljude.
Suzan i čaj sa komadima narandže
Tako je značajna karakteristika ove knjige, koju će visoko ceniti svaki obožavalac dela Lenarda Koena, detaljno osvetljavanje konteksta nastanka svih njegovih najvažnijih pesama. Simonsova je i sama fan i ovakvu priliku ne bi nikad propustila, pa sa dužnom pažnjom opisuje genezu svake od onih numera koje smo toliko zavoleli. Priča o Suzanne je, tako, jedna od najživopisnijih i najkarakterističnijih: Suzan je, naravno, postojala, i njena upečatljiva životna priča ovde je pažljivo izložena – bila je talentovana plesačica i koreograf, kreativna i draga osoba čija lepota je ostavljala bez daha ljude, i nikom nije bilo čudno kad se udala za jednako lepog i talentovanog vajara Armana.
Lenard je bio njihov zajednički prijatelj, i bilo mu je jasno da ovoj inspirativnoj osobi ne sme ni da pomisli da se približi na puten način: ispostavlja se da je čuvena scena opisana u pesmi, istorijski tačna i verovatno zato tako fotografski realna – u njoj on može samo da je obožava u mislima, dok ga ona sama u svojoj sobi služi čajem u kome su komadi narandže. Suzan je to zaista volela da radi, i u knjizi ona sama opisuje svoj ritual. Nekako vas dirne sam podatak da je sve bilo istina, baš kako ste i vi zamišljali dok ste slušali. Kompozicija tako postaje zabeleženo ljudsko iskustvo, ništa manje važno kad iz biografije saznamo kroz svedočenje glavne junaknije kako ju je Lenard posle dosta godina ipak startovao, tada razvedenu, a ona ga odbila, jer nije htela da unizi njihovu nežnu vezu, takva kakva je bila. Nekako smo to i očekivali – i u tome je skrivena proživljena lepota Koenovih pesama.
Konačno, zašto je sve ovo važno? Verovatno zbog spoznaje da se Lenard Koen nikad nije stideo da pokuša i ono za šta je mislio da mu možda neće ići, ali je imao potrebu i petlju da svejedno proba. Njegova veličina i jeste u tome što je u tim pokušajima i probanjima, na kraju prevazišao sebe – baš tu pobedu duha, ova lepa knjiga čini jasnijom nego ikad.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare