Bivši član Lajbaha za Nova.rs: Zašto sam se doselio u Srbiju

Nekadašnji član avangardnog i "najopasnijeg benda na svetu", kao i neformalne socijalno-političke organizacije "Noje sloveniše kunst" (NSK) nedavno je objavio knjigu "Laibach, 40 godina večnosti" u izdanju "Službenog glasnika". Reč je o fotomonografiji, koja se fokusira na jedan od presudnih momenata u životu "Lajbaha" - turneju "Occupied Europe 1983". I knjiga iz pera Teodora Lorenčiča dragoceni je dokument trenutka kada je "Lajbah" krenuo u pohod na svetsku muzičku scenu, jer otkriva i do sada neobjavlјene fotografije iz Austrije, Mađarske, DDR-a, Zapadne Nemačke, Polјske, Holandije, Engleske…Neke od tih fotografija bile su do pre koji dan izložene u Jugoslovenskoj kinoteci,u okviru Dana slovenačke kulture, a knjigu je naslovio "Laibach, 40 godina večnosti", jer se prošle, 2020. navršilo četiri decenije od stvaranja kontroverznog benda.

- A reč večnost bila je neizbežna, jer je "Lajbah" zauvek! Ako gledamo kvantno-mehanski onda važi ono pravilo da sve što se dogodilo, čak i ovaj razgovor koji mi sada vodimo, jeste zauvek. To je kvantno- mehanska istina, istina koju i "Lajbah" upotrebljava - objašnjava za Nova.rs Teodor Lorenčič.U knjizi se nalaze do sad neviđeni dokumenti, a autor otkriva i neke stvari koje su namerno prećutane. Ovo delo, koje je prevashodno foto-monografija, otvara stoga "kratkim kursom nepoznatog": - Recimo, Maljevičev crni križ, koji je upotrebljavan kao logo i zbog koga su "razapeti na krst", "Lajbah" nije hteo da demantira. Tek trideset godina kasnije je napisano u Zagrebu da to, zapravo, nije bio Maljevič. A to je bila svojevrsna manipulacija, od koje je publika, prirodno, pravila legendu. Naravno, pišem i kako je "Lajbah" postao to što jeste - govori nam Lorenčič.Nekadašnji član slovenačkog benda, inače književnik i filozof, nije bio ponukan da objavi ovu knjigu samo zbog značajne godišnjice, već i jedne, kako nam kaže, "proste stvari":- Pobednici pišu istoriju. A kako je "Lajbah" planetarni pobednik, istorija se morala ispisati. Knjiga pogotovo raspolaže zanimljivim podacima koji su se dešavali na istorijskoj turneji "Occupied Europe 1983", i pisao sam je kao neki road- movie te turneje. Znate, mi smo za mesec dana prešli oko šest hiljada kilometara, obišli toliko gradova, država, održali mnogo koncerata... Svašta se događalo...Kada Lorenčiča, kao nekadašnjeg člana te revolucionarne umetničke skupine, upitate šta je to "Lajbah" ponudio što je tako uzdrmalo tadašnju komunističku Jugoslaviju, ali i Evropu, kasnije i svet, književnik naglašava da slovenačku grupu nikako ne treba posmatrati kao neki rok ili nju-vejv bend:- Neophodno je pričati o istorijskoj avangardi koja se zove "Lajbah kunst". Tako je počeo "Lajbah" i zbog toga i "Manifest", odnosno deset tačaka konventa koji definišu rad skupine. "Lajbah" nije ni samo umetnost, već je to programirano inženjerstvo duše. Podsetiću da u konventu stoji jasno zapisano da svaka umetnost podleže političkoj manipulaciji, sem one koja govori tim istim jezikom. Znači, "Lajbah" je manipulacija manipulacije. Upravo zbog toga vojnička odela, takvo ponašanje, zbog toga ta "nekomunikacija". I naravno, u svemu tome se tadašnja komunistička vrhuška prepoznala. Znate kako kaže Marks u "Prilogu jevrejskom pitanju": "Jevrejin zamrzi Jevrejina onda kada ga u sebi prepozna". To se dogodilo i sa tadašnjom vrhuškom, jer je "Lajbah" predstavljao njihovu refleksiju u ogledalu. Prepoznali su se u onome što je radio "Lajbah", pa su, naravno, umesto sebe, zabranili "Lajbah". I proglasili nas nacistima i fašistima. Ali, grupa nikad ništa nije imala protiv tih zabrana, ili dezinformacija. Naprotiv, to je bilo i poželjno, jer je to "Lajbah" samo jačalo - smatra naš sagovornik.I dok je, u najmanju ruku, zanimljiv put "Lajbaha" od rudarskog slovenačkog gradića Trbovlja, do scena u Evropi, Americi, Koreji, knjiga se fokusira na čuvenu turneju "Occupied Europe 1983":- Ta turneja je bila presudna, jer je "Lajbah" krenuo na nju, takoreći godinu dana nakon ritualnog samoubistva Tomaža Kostnika, koji je bio frontmen. Ali, ostavio je tu pesmu "Apologia Laibach", koja je na neki način bila programska smernica za dalje. I upravo ta turneja je bila jedina mogućnost da "Lajbah" poživi. Da nije bilo te turneje 1983. godine "Lajbaha" odavno ne bi bilo - ističe Lorenčič.https://www.youtube.com/watch?v=2P2oF9qYo4UUpravo na toj turneji krenuli su na svoj pohod na Istok i Zapad. Cilj je bio okupirati Evropu:- Težnja je bila da se uđe u komunističke zemlje i zemlje liberalnog kapitalizma. Jer, znate, u principu, u svojoj suštini svi totalitarizmi su isti. Ako mi sad pogledamo totalitarizam, odnosno stvari koje su radili komunisti i šta je liberalni kapitalizam za ovih 40 godina uradio na planeti - od uništavanja nacionalnih kultura, preko uniformisanja ukusa, do poništavanja svega, postavlja se pitanje gde smo stigli? Pa, stigli smo do jedne totalitarne situacije koja je planetarna. Jer ovakvih policijskih nadzora i kontrolisanja ljudi, kao što imamo sad u vreme koronavirusa, nikad u istoriji nije bilo!Do ove fotomonografije možda nikada ne bi ni došlo da se naš sagovornik nije selio. I prilikom selidbe slučajno je otkrio do sad neviđene fotografije iz svoje arhive, koje su stajale u nekom "budžaku" više od tri decenije. Kada ih je ugledao shvatio je koliko su i danas aktuelne, zbog čega poručuje:- "Lajbah" je veći od svih!Iako je davno otišao iz "Lajbaha" i dalje je u kontaktu sa članovima benda i prati ih stalno. Tako je bilo i kada su 2015. godine postali prvi bend sa Zapada koji je svirao u Severnoj Koreji. Tada su članovi benda izjavljivali da niko, bar na Zapadu, nije na pravi način shvatio njihov poduhvat u Pjongjangu, prestonici te "najautoritarnije zemlje na svetu". A Lorenčič tvrdi da "Lajbahu", zapravo, odgovara da bude neshvaćen:- I to je išlo njima u prilog, to je i bilo u funkciji "Lajbaha". Jer, "Lajbahu" je uvek odgovaralo ako je neshvaćen. Naravno, taj koncert u Severnoj Koreji bio je i diplomatski poduhvat par ekselans, jer to niko drugi nije uspeo. Uostalom, diplomatija je od samog početka bila najjača strana "Lajbaha" i oduvek je tu bio prisutan taj ready-made koncept gde se sve upotrebljava u funkciji ideje koju želiš da sprovedeš. I, naravno, da time nešto kaže društvu - smatra naš sagovornik koji se perioda provedenog u slovenačkog grupi danas seća jednom jedinom rečju- fantastično!https://www.youtube.com/watch?v=SQORt5Y7EqoI pre "Lajbaha", čiji je član postao uoči te sudbonosne turneje, bavio se umetnošću. Kada mu je bila 21 godina objavio je svoju prvu knjigu poezije "O stenama i ljubičicama", a 1979. usledila je i druga - "Transformator". Međutim, nakon toga se povukao iz književnog života, bar javno, jer je nailazio na osudu zbog svojih političkih stavova… - Znate, ja sam sa nepunih 17 godina bio politički osuđen zbog svoje poezije, odnosno jedne pesme u Sloveniji. Zatvora me je spaslo samo to što sam bio maloletan. Izgurali su me iz etablirane književne scene, ali sam pisao za razne rok i nju - vejv bendove, poput "Preporoda"... Iako zvanično nisam bio prisutan na književnoj sceni, pisao sam sve vreme literaturu, uglavnom poeziju. Osim toga, bavio sam se i drugim stvarima, menadžmentom, direktorovao sam. Karijeru sam završio kao generalni sekretar Univerziteta u Mariboru. Pa opet, i tamo sam, kao i na početku, nailazio na probleme, jer sam se borio protiv korupcije. A to ni u jednoj zemlji nije poželjno - priča danas.

Iza sebe ima i jedan roman "Anonimni", a prošle godine izašla je i njegova zbirka "Neke druge pesme". Sebe naziva "pesnikom ljubavi", jer je ubeđen da je ljubav kroz čitavu istoriju izvor poezije. Slovenački književnik i filozof pre tri godine, kako nam priča, doneo je jednu od najvažnijih životnih odluka - nastanio se u Beogradu. Na pitanje kako to da se jedan građanin EU odluči na selidbu u Srbiju, ovako odgovara:- Jednostavno sam u jednom momentu, gotovo automatski počeo da pišem pesme na srpskom jeziku. I zato sam došao u zemlju u kojoj je maternji jezik onaj kojim pišem - Srbiju, odnosno Beograd. A to je ionako oslobođena teritorija, oslobodio ju je upravo "Lajbah". Znate, mi smo svaku teritoriju na kojoj smo svirali tretirali kao oslobođenu. Zato i kažem da je Beograd oslobođen i da sam ovde mogao da se nastanim - objašnjava Teodor Lorenčić koji je nakon selidbe doneo i "Beogradski manifest", u kojem je sebe proglasio, kako nam na kraju kaže, "poslednjim pesnikom Jugoslavije!"