"Na protestima smo najbolje videli da fotografija ima veliku društvenu moć": Jelena Nikolić i kolektiv Belgrade Raw govore za Nova.rs

Piše: Marina Lučić

Beogradski fotografski kolektiv Belgrade Raw i umetnica Jelena Nikolić zajedničkom izložbom „Malo toga mi je gadno, mnogo toga mi je žao“, koja se otvara 13. juna u okviru Sarajevo Photography festivala, pozivaju nas na dublje i pažljivije posmatranje sveta oko sebe. Ova izložba nije samo dokument svakodnevice, već i istraživanje ličnog i kolektivnog doživljaja stvarnosti, pokušaj razumevanja kroz sliku i tekst, kroz umetnost i dokument.

Umetnici ne nude idealizovanu sliku grada, već pozivaju na empatičnije gledanje. Njihova praksa je istovremeno umetnička i društvena, dokumentarna i poetska - podsećajući da je svakodnevica vredna pažnje, a posmatranje otpor zaboravu.

Belgrade Raw je fotografski kolektiv od deset članova osnovan 2009. godine u Beogradu. Kroz rad u mediju fotografije, kolektiv istražuje urbane, socijalne i političke fenomene života u gradu. Njihove aktivnosti uključuju izložbe, radionice, multimedijalne projekte i publikacije kroz koje uvek aktivno preispituju prirodu medija fotografije i pitanje autorstva. Izlagali su u Beču, Pitsburgu, Londonu, Trebinju i Novom Sadu, a Jelena Nikolić je vizuelna umetnica iz Beograda. Diplomirala je slikarstvo i nove medije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. U radu koristi strategije posmatranja, ponavljanja, uvećavanja i približavanja. Do sada je imala četiri samostalne i brojne grupne izložbe u zemlji i inostranstvu.

Sarajevo Photography Festival, najznačajniji regionalni događaj posvećen umetničkoj i dokumentarnoj fotografiji, odvija se do 15. juna na više lokacija u Sarajevu. Ovogodišnja tema festivala je Weltschmerz, termin koji opisuje tugu zbog nesklada između ideala i stvarnosti. U okviru takmičarskog programa, finalisti iz više od 65 zemalja predstavljaju se u osam kategorija. Pobednici će biti proglašeni na ceremoniji u Narodnom pozorištu Sarajevo.

Članovi kolektiva, uoči otvaranja postavke u Sarajevu, za Nova.rs pričaju o procesu nastanka izložbe, o fotografiji kao društvenom činu, kolektivnom radu, deljenju kao pokušaju razumevanja - i o svemu što se nalazi između pogleda i osećanja.

Izložba nosi snažan naslov „Malo toga mi je gadno, mnogo toga mi je žao“. Koliko je on odraz vašeg pogleda na stvarnost, a koliko umetnički koncept?

Aleksandra: To je umetnički koncept i deo svakodnevnog razmišljanja. Naslov je zapravo rečenica koju je Jelena zapisala u svoj notes, i činilo nam se da tačno prenosi osećaj koji se provlači kroz celu izložbu.

Jelena: Mislim da umetnik nije onaj ko se proglasi za istog ili školuje, već je to izbor, stil života. Stvarnost i umetnički koncept su jedna celina. Ono što je gadno jeste ono čega se treba stideti, a stid je izmišljen, ne postoji, nema razlog i uvek je tuđ. Tuga je, ipak, utemeljenija.

Čini se da vaša praksa ne nudi „lepu sliku“, već nas poziva da pogledamo dublje. Kako birate ono što ćete zabeležiti?

Aleksandra: Mene privlače trenuci koji imaju nešto off - nežni, apsurdni i nelagodni. Uvek postoji neki obrt, nešto što će poremetiti ravnotežu.

Jelena: Trudim se da ne biram ono što beležim i delim, jer se u odabiru cenzuriše i prilagođava, gube se spontanost i iskrenost.

Nemanja: Ne razmišljamo da li su slike lepe ili ne, beležimo ono što nas zanima. Izbor motiva je uvek rezultat taloženja pa filtracije, ono što ostane su slike kojima dalje baratamo.

U kojoj meri fotografija danas može da bude društveni čin, a ne samo umetnički izraz?

Aleksandra: Fotografija ima veliku društvenu moć, posebno u vremenima u kojima živimo. To smo najbolje videli na protestima. Slike brzo prenose poruku i pozivaju na akciju. Za mene lično, to je bio trenutak kada nisam mogla da fotografišem kao inače, sa distance, već isključivo da prenesem informaciju i pozovem druge da se priključe. Tada fotografija prestaje da bude samo umetnost i postaje alat za delovanje.

Nemanja: Fotografija jeste delo pojedinca, ali u našem slučaju je i te kako društveni čin. Pre svega zato što stvaramo zajedno i naš rad predstavljamo kroz kolektiv. Naposletku i zbog toga što se bavimo društvenim temama, javnim prostorima i položajem pojedinca u urbanoj sredini. Fotografije bi trebalo da budu urlik u obliku slike.

Sarajevo Photography festival se ove godine bavi temom Weltschmerz - tuga zbog nesklada između ideala i stvarnosti. Kako se vaša izložba uklapa u ovaj okvir?

Aleksandra: Naše fotografije i Jelenini zapisi igraju se u prostoru između stvarnosti i ideala. Tu i nastaju, kao deca tog međuprostora.

Jelena: I ideali su stvarnost, sve se uvek dešava i dešavalo se u isto vreme, ništa ne isključuje jedno drugo, sve je bitno i sve je tačno. Verujem da je to važna karakteristika i ove izložbe.

Nemanja: Nesklad je dobar opis sadašnjeg vremena, kako globalno tako i lokalno. Ne treba sebe shvatati preozbiljno, ali mi vidimo ovu izložbu kao naš odgovor na taj nesklad.

Šta za vas znači čin deljenja fotografije - da li verujete da je on dovoljan za razumevanje ili je to, kako kažete, "samo pokušaj"?

Nemanja: Deljenje rada nam je važno u celom procesu, može se reći da bez toga nema mnogo smisla. Kad je razumevanje u pitanju, ono je individualno i nema recepta. U redu nam je da fotografija bude i samo pokušaj, kad već nikad nije puna istina.

Koliko vam je važno da vaši radovi izlaze iz klasičnih galerijskih prostora i budu bliže svakodnevici?

Aleksandra: Nama nije presudno da li se fotografije izlažu u galeriji ili van nje. Uvek reagujemo na prostor i svesno ga tretiramo kao deo rada.

Nemanja: Volimo da izlažemo u javnom prostoru. Do sada smo imali periode kada smo sami stvarali prilike da pokažemo fotografije van galerijskog prostora. Trudimo se da to radimo i dalje. Važno je doći do ljudi koji nisu stalna galerijska publika, pomeriti umetnost nazad više ka mestima kojima pripada.

Ove godine obeležavate 15 godina rada. Kako danas vidite razvoj kolektiva od početaka do ove izložbe u Sarajevu?

Aleksandra: Kolektiv je nastao iz potrebe da se Beograd predstavi bez ulepšavanja. Da se zabeleži ono što jeste, a ne ono što bi moglo da bude. Danas, kada je slika postala univerzalan jezik, svakodnevna i dostupna, neizbežno se menja i naš odnos prema njoj. Sada se više bavimo izlaganjem i publikacijom, dok je fotografisanje samo mali deo celokupnog rada.

Nemanja: Naša interesovanja su se promenila, vremena su se promenila, kao i tehnologija, bilo bi jako čudno da se mi nismo promenili. Čitanje slika se takođe radikalno izmenilo. Počev od 2009. godine, razvoj kolektiva je bio uzbudljiv i pun promena. Mogu reći da mi je i lepo i teško i da sam zahvalan što sam deo kolektiva.

Koliko je kolektivna praksa - 10 autora u jednom kolektivu - prednost, a koliko izazov?

Aleksandra: Rad u kolektivu sa deset ljudi nosi mnogo prednosti. Različiti pogledi i senzibiliteti obogaćuju svaki projekat, a odluke se donose kroz dijalog. Potpisujemo se kao Belgrade Raw, jer nam je bitniji kolektivni izraz, nego isticanje pojedinaca. Ipak, izazova ima: teško je uskladiti obaveze, pogotovo jer radimo bez finansijske podrške i iz čistog entuzijazma. Kolektiv je neprofitan, pa sve zavisi od lične volje, vremena i energije. U tom smislu, proces je sporiji, ali i dublji.

Nemanja: U vremenu u kome se na svakom koraku gura pojedinac i ističe njegova/njena važnost, oslobađajuće je biti deo kolektiva i zajedno stvarati. Na čudan način je i privilegija. Često bude dosta izazova, pre svega pregovora, dogovora, grešaka i naravno - neostvarenih planova. Meni je najbolje što imam osećaj da nisam sam u svemu što radimo, a tu neretko bude puno posla.