Miloš Dragojević: Podugačak je spisak afera i zala koje je ovaj režim napravio od dolaska na vlast

Piše: Hanibal Kovač

Miloš Dragojević, scenarista stripova i pisac kratkih priča objavio je svoj prvi roman s kojim je na sebe odmah skrenuo pažnju javnosti. Svojim literarnim angažmanom u romanu „Pogrešno vreme“ Dragojević je uspeo da doba u kojem smo živeli i u kom živimo beskompromisno izvrne kao rukavicu i bez sentimenta podseti da mi u Srbiji već odavno ne živimo normalnim životom nego preživaljavamo u vremenu u kojem pravila više uopšte ne važe. Izgubljeno detinjstvo klinaca osamdesetih i devedesetih se poput usuda kroz život nastavlja do današnjih dana! Naravno Dragojevićev roman nije dobrodošao za politički establišment, pa promocije i predstavljanje ove knjige koju je objavila izdavačka kuća „Rende“, po nekom prećutnom dogovoru, zabranjene su u institucijama kulture u našoj zemlji.

S Milošem Dragojevićem razgovaramo o pogrešnom vremenu koje živimo...

Kroz prizmu dečaka/mladića u svom prvom romanu opisuješ „pogrešno vreme“ - vreme devedesetih na ovim nesrećnim prostorima. U kolikoj meri možemo napraviti sličnosti sa ovim i ovakvim pogrešnim vremenom koje danas živimo?

- Sličnost je velika. Zapravo, današnje vreme je nastavak onog pogrešnog vremena iz devedesetih. „Brejk“ između ova dva „pogrešna vremena“ koji smo imali nakon 5. oktobra, bio je pokušaj da se Srbija normalizuje - postane deo, moderne demokratske Evrope i raskrsti sa avetima prošlosti. Taj pokušaj je i definitivno propao sa smrću, odnosno ubistvom Zorana Đinđića. Danas Srbiju vode ljudi čija je politika devedesetih dovela do toga da putem sankcija budemo izolovani, osiromašeni, da ekonomski propadnemo, izgubimo ratove i teritorije, da Beograd od najbezbednijeg grada postane prestonica evropskog kriminala, da se građani na ulici otimaju za hleb, banke pljačkaju štediše, švercovano gorivo sumnjivog kvaliteta kupujemo na ulici u plastičnim flašama, da ljudi rade za tri marke, turbo folk pevaljke postanu „srpske majke“, kič i šund postanu vrednosti, a obrazovanje i diplome devalviraju... Od političara na čelu zemlje, koji su nas devedesetih doveli u pomenutu situaciju, svakako ni danas ništa dobro ne možemo očekivati. Da je to istina, svedoci smo svakog dana. Podugačak je spisak afera i zala koje je ovaj režim napravio od dolaska na vlast.

Dugo si prisutan na javnoj sceni kroz stripove i kratke priče. Koliko je bitan angažman danas u literaturi i umetnosti uopšte?

- Meni je jako bitan. Zapravo, u sve što sam do sada napisao ugradio sam deo svoje ličnosti - svog stava, razmišljanja, karaktera. Uvek mi je bilo lakše da se izrazim u pisanom obliku nego verbalno. Smatram da na ovom polju, bili to scenariji za strip, kratke priče ili duže prozno delo imam šta da dam, ili makar ponudim našoj kulturi i njenoj baštini koja je jako bogata. Verujem da tako razmišljaju i drugi ljudi kod nas koji se bave umetnošću bilo koje vrste. U tome zapravo i leži odgovor na vaše pitanje. Angažman u literaturi i umetnosti je jako bitan jer sve što danas stvorimo, učiniće našu kulturu bogatijom baš za to, konkretno delo.

Pišeš nastavak „Pogrešnog vremena“ koji se očekuje uskoro pred čitalačkom publikom. Kako bi nam u nekoliko rečenica opisao ovo vreme u kom živimo danas?

- Da, nastavak „pogrešnog vremena“ je skoro završen. Ipak, rešio sam da naredni period posvetim promovisanju prvog dela, koji zapravo i jeste celina koja obuhvata čitav taj period devedesetih godina (1990-2000) a nastao je bez zamisli o eventualnom nastavku sage. Ideja za nastavak rodila se tek kasnije. Mislim da ovaj roman zaslužuje ozbiljniji proboj ka široj čitalačkoj publici i da ga mogu čitati svi, od srednjoškolaca pa do visko obrazovanih intelektualaca, što nije čest slučaj kada je proza u pitanju. Jako me raduje činjenica da sam od ljudi koji su više nego kompetentni za tako nešto dobio sve same pohvale za roman prvenac. Drago mi je da je na neke od njih ostavio toliko jak utisak da su ga u kratkom vremenskom roku pročitali čak dva puta. Zbog samog vremenskog konteksta i teme kojom se bavi, kao i poruke koju nosi smatram da je ovaj roman potreban našem društvu i da svako treba da ga pročita. Vreme u kome danas živimo opisao bih kao život u diktaturi - vremenu kada u Srbiji na svim nivoima vlasti vladaju - upravljaju i o našoj sudbini odlučuju najgori od najgorih. Što bi se u narodu reklo: „Od zla oca i od gore majke“.

Napustio si zemlju i živiš u inostranstvu. Da li to znači da, kao i mnogi mladi ljudi, misliš da mlad čovek u Srbiji više nema nikakvu perspektivu?

- Živim na relaciji Srbija - preko. Nisam se definitvno odselio. Na odlazak gledam kao na neku neminovnost koja je morala da se desi u tom trenutku iz različitih razloga. Pre svega finansijskih, ali i političkih. Zapravo u mom slučaju te dve stvari su bile povezane. Otvoreno sam istupao protiv vlasti, pa sam trpeo posledice na poslu. Verujem da će se mnogi ljudi u Srbiji prepoznati u ovome. Elem, što se tiče perspektive za mlade ljude kod nas, mislim da je ona jako ugrožena činjenicom da će vam slobodoumnost biti samo prepreka na putu ostvarenja potencijala. Kada ovo kažem, dakako mislim na ugroženost svih vrsta sloboda u Srbiji, ali i privilegovanost onih ljudi koji se deklarišu kao podržavaoci diktatorskog režima. To podrazumeva da će, ukoliko ste stručni u nekoj oblasti, ipak pre vas posao dobiti neki Ćaci, odnosno kadar vladajuće stranke koji je kupio diplomu ili, pak dobio na poklon od tate za rođendan. Perspektiva mladih ljudi ugrožena je odsustvom demokratije, nemanjem sloboda i činjenicom da, umesto na neku evropsku državu, Srbija sve više podseća na Severnu Koreju, gde je bitnija odanost vođi i vladajućoj partiji nego znanje, stručnost i potencijal. U Srbiji možete biti „Wonder Kid“, genije, student generacije, prvak sveta, blistavi um, doktor nuklearne fizike sa 22. godine, ali ako ne podržavate „vođu“ bićete etiketirani od strane režima i njegovih medija kao izdajnik i ustaša. Samim tim, perspektiva će vam biti ugrožena, ali i bezbednost.

Da li studenti, studentski protesti i ove nove generacije, bliže tebi, mogu Srbiju da spasu i dovedu do toga da živimo kao sav normalan svet?

- Mogu i hoće. Uveren sam u to, samo je pitanje vremena kada će se promene i dogoditi. Kada kažem promene, mislim na one korenite, nikako kozmetičke koje bi dovele do puke smene vlasti. Bez lustracije, procesuiranja odgovornih za lopovluk i korupciju, kao i oduzimanja kriminalom stečene imovine promene neće biti stvarne. Studentski pokret se upravo zalaže za stvari koje sam pomenuo, a svi oni koji im pružaju podršku sa rezervom ili uz ono čuveno: „Ja sam uz studente, ali...“ zapravo su na taj način pokazali da su na drugoj strani. Tu, pre svega, mislim na „parlamentarnu opoziciju“ koja na poziv studenata nije napustila parlament, nego je nastavila i nastavlja da daje legitimitet toj instituciji, pa samim tim i Vučićevom režimu. Sa druge strane drago mi je da se Demokratska stranka, koja je duboko ukorenjena u srpskom društvu još od perioda pre Drugog svetskog rata i koja je kao takva potrebna Srbiji konačno vratila sebi, pružila bezrezervnu podršku studentima i istupila iz parlamenta. Lideri onih stranaka i pokreta koji su ostali u parlamentu bi trebalo da se zapitaju zašto Srđan Milivojević u svakom momentu sme da dođe među studente, građane i pogleda ih u oči dok bi oni bili smesta izviždani i proterani. Nema sumnje da se DS nakon dvodecenijskog lutanja konačno vratila sebi, odnosno politici i viziji Zorana Đinđića i da kao takva u ovom trenutku, pored Studentske liste predstavlja jedinu - pravu opoziciju. Nemam problem s tim da se deklarišem, podržim nekog za koga mislim da ispravno radi, pa bio to pojedinac ili politička stranka kao u ovom slučaju. Borba studenata i građana koja traje, evo, već preko godinu dana iskristalisala je stvari na pravi način i dovela do toga da maske padnu, te da se konačno vidi ko je ko na srpskoj političkoj sceni, ali i u kulturi, sportu, novinarstvu... I uopšte, bilo kojoj drugoj javnoj delatnosti.

Da li si optimista?

- Da, i prezirem pesimizam.