Intervju Nela Tonković: Organizacije koje su podržale studentski pokret vrlo svesno ostaju bez budžetskog novca

Prvi je za kulturu i vraćanje pravih vrednosti sistema, a drugi front je politički – njena beskompromisna borba protiv režima u Srbiji u kojem, kako sama kaže, građanska opcija i svest moraju neminovno i konačno preuzeti vođstvo zemlje. Tonkovićeva je jedan od lidera u borbi za interkulturalnost, što se najbolje vidi u njenim javnim nastupima u multikulturnoj i višenacionalnoj Subotici u kojoj živi.

Da li ste vi lider opozicije u Subotici?

Nikad ne bih to rekla ni za jednog pojedinca. Mislim da nam proteklih, sad već jedanaest meseci, govori da liderstvo možda i nije najbolji put. To smo već probali u jednom društvu, što nam je uvek donosilo lažne idole i ideale kojima su ljudi trebalo da streme. Nikad ne bih rekla da je to moja uloga u subotičkoj opoziciji, niti mislim da bilo ko treba da bude lider. Mislim da u ovom momentu u subotičkoj opoziciji svi daju jednak doprinos. To je najvidljivije u Skupštini grada Subotice, gde su odbornici svih opozicionih stranaka jednako aktivni, bez isticanja bilo čije pozicije lidera.

Šta se promenilo u Subotici posle pada nadstrešnice u Novom Sadu?

Verujem da se promenilo slušanje težnji građana. Možda je opozicija u prethodnom periodu verovala da su neke teme prioritetnije od drugih, ali i u Subotici, kao i u svim gradovima, počeli smo više da uvažavamo ono što građani smatraju važnim. To je činjenica da komunalne teme ne mogu imati primat nad opštim vrednosnim pitanjima i da smo počeli jače da zastupamo tu vrstu stavova čak i kroz delovanje u okviru pojedinačnih, sitnih tema. Građani su, takođe, zahtevali da razlike ostavimo po strani i da budemo ujedinjeni oko traženja najboljeg puta za zajednicu u celini.

Da li su studentski protesti promenili dosadašnju percepciju politike i građansku svest stavili u prvi plan?

Čini mi se da su mnogo pomogli. Do sada su to bili neki zatomljeni, tihi tokovi koji su se veoma teško probijali do površine. Ali u ovom poslednjem, istinski velikom zajedničkom poduhvatu, ne samo protestovanja već i zamišljanja boljeg i drugačijeg društva, sad učestvuju svi s jednakim prilikama da budu saslušani, da svako mišljenje bude uvaženo i da se u društvu pokrene velika zajednička debata. Studentski pokret u sebi nosi klicu razmišljanja o pravoj zajednici i zametak zajedničkog delovanja za boljitak društva, što je nešto što smo potpuno zaboravili. Studentski pokret je učinio mnogo za osnaživanje građanskog glasa u Srbiji.

Kakva je vaša saradnja sa studentskim pokretom? Da li postoji?

Saradnja sa studentskim pokretom je na nivou na kojem je pokret zamolio da se ona dešava. Apsolutna podrška svim njihovim zahtevima, ali bez nametanja određenih opozicionih stranaka, ličnosti i pokreta. Demokratska stranka se potpuno priklonila osnovnoj ideji studentskog protesta – da u drugi plan sada stavimo sve ono što su jasne stranačke prepoznatljivosti. Mi zapravo jesmo saradnici u poduhvatu preobražaja društva.

Da li studentski pokret u multikulturnoj Subotici pomaže da se, što je nedavno rekao sociolog doktor Branislav Filipović, izbegne „međusobni autoerotski izolacionizam etničkih zajednica“?

To svakako može da pomogne u uspostavljanju iskrenijih odnosa u našem gradu. Može mnogo da doprinese ponovnom upoznavanju jednih s drugima i razmišljanju o gradu konačno kao o zajednici svih građana, a ne pojedinačnih entiteta zasnovanih na isključivim interesima zasebnih zajednica. Studentski pokret nas je još jednom osnažio da razmišljamo o gradu kao o zajednici svih građana, a ne kao o nekoliko odvojenih entiteta koji se ne mešaju jedni drugima ni u poslove, ni u proslave, ni u manifestacije. Počinjemo ponovo da shvatamo da svi mi činimo grad, da svi mi jesmo grad i da grad pripada svima nama.

Bili ste direktor Šabačkog muzeja. Kakvo vam je sećanje na to vreme?

U najlepšem mogućem sećanju. Šabac je tad bio istinski bastion slobode. Usudila bih se da kažem da Šapčani možda nisu razumeli šta je to Srbiji tad značilo, ali sada razumeju. Moja sećanja na Šabac vezana su za rad lokalne samouprave koja je svakodnevno sarađivala s građanima. Sećam se Šapca kao retke lokalne samouprave u Srbiji koja je pitala građane šta im je potrebno i koja je dopuštala da se oni sami o tome izjašnjavaju preko mesnih zajednica, da razmatraju prioritete finansiranja i velike infrastrukturne projekte. Šabac je nudio svojim žiteljima mogućnost da budu u centru staranja svoje lokalne samouprave.

Kulturni ste poslenik. Kako ste zadovoljni budžetskim izdvajanjima za kulturu?

Izdvajanja za kulturu su sada na uvredljivo niskom nivou, makar kad govorimo o republičkom Ministarstvu kulture koje uvek ima nedovoljan budžet. Upravo ovih dana svedočimo odlaganju objavljivanja rezultata konkursa za finansiranje programa i projekata. Još uvek nisu objavljeni i smatram da je to velika nebriga za kulturu. Na delu je selektivna podrška samo određenim ustanovama i organizacijama, dok bi jedini adekvatan put bio da razumemo da imamo i kulturno nasleđe, ali i čitavu živu i cvetajuću scenu savremenih umetnosti. Da bi ta scena proizvodila programe koji će jednom postati kulturna baština, mora da bude jednako vrednovana kao i postojeća baština. Da pojednostavim – verujem da i u kulturi mora da dođe do jednakog prevrednovanja vrednosti. Mora nam biti jasno da određene organizacije, koje su podržale studentski pokret, vrlo svesno ostaju bez budžetskog novca i ne mogu da finansiraju svoje projekte. Takve voluntarističke principe u kulturi treba ukinuti i verujem da će u narednom periodu doći vreme za novu svest i novi polet kulturne politike, koje sad gotovo da nemamo. Što se Subotice tiče, lokalna samouprava izdvaja sredstva uglavnom za izgradnju i renoviranje Narodnog pozorišta. Subotica ima najveći deo izdvajanja za materijalne, a ne za programske troškove i ustanove, veoma malo za civilni sektor u kulturi, tako da bih rekla da je u pitanju ista bolest kao i na državnom nivou. Ne postoji jasna kulturna politika koje se držimo. Postoji samo implicitna kulturna politika koja već dugo poručuje „ako nisi s nama, onda si prepušten samom sebi“, a to našoj zajedničkoj kulturi ne može biti od koristi, ni u Subotici, ni u državi.

Kako vidite Srbiju za deset godina?

Slobodnu!