Podeli:
Milčo Mančevski na snimanju filma "Bikini Moon", Foto: Everett Collection / Everett / Profimedia

O rediteljskom prvencu koji mu je doneo Zlatnog lava u Veneciji, potonjem udvaranju Holivuda, pregovorima sa danas osuđenim producentom, a tada svemogućim mogulom Harvijem Vajnstinom, o neodustajanju od kreativne kontrole u svojim filmovima, slavni makedonski reditelj Milčo Mančevski govori u svom master klasu koji je skrojio za naš portal.

Snimili smo svojevremeno Milča Mančevskog u jednoj malo intimnijoj atmosferi sa studentima dok im je držao masterklas. U takvim prilikama umetnici, a posebno reditelji i glumci, obično više kažu nego u zvaničnim intervjuima sa novinarima. Taj događaj u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu, namenjen mladim filmskim stvaraocima iz jugoistočne Evrope na marginama Festivala autorskog filma, pretvorio se u svojevrsnu poetičku ispovest autora koji ima i holivudskog iskustva. Snimak nikada nismo pretočili u tekst upravo zato što ga je “poklopio” zvaničan intervju.

Pre nekoliko dana smo ga podsetili na to i pitali za dozvolu da sada prenesemo. Spremno je prihvatio, uz dodatna osveženja u tekstu i nove podatke, mnogima do sada nepoznate, naglasivši da je to jedan od boljih masterklasova koje je ikada držao.

O prvencu “Pre kiše” (1994)

Od rane mladosti živim u Njujorku, gde sam snimao reklame, video spotove i kratke filmove. Jedno vreme sam pisao scenarije koje sam pokušavao (neuspešno) da prodam u Holivudu i onda sam otišao u Makedoniju, prvi put posle šest-sedam godina. Bio sam potpuo van dodira sa ljudima, sa zemljom, sve se promenilo. Taj osećaj je bio sasvim ličan i pretočio sam ga u scenario. Prvo sam mislio da ljudi to neće želeti da gledaju, ispostavilo se da sam pogrešio. Nemojte, zato, da nagađate šta drugi žele i onda tako da pravite filmove, to Holivud stalno radi i, evo, završi sa sintetičkim filmovima.

Ja sam se našao u situaciji da ću uopšte da snimim svoj prvi film. Nekoliko ljudi u “Britiš skrinu” (British Screen) je mislilo da je ideja za scenario izvanredna, a najviše njegov direktor Sajmon Peri koji je preuzeo ogroman rizik. Međutim, Makedonija se povukla iz projekta za vreme priprema (mada je njihov ulog bio samo sedam odsto od budžeta), a posle dve nedelje snimanja povukao se i “Čenel for” (Chanel 4) jer nisu verovali da ćemo zavrsiti film. “Pre kiše” je bio na ivici totalnog kolapsa za vreme snimanja. Sajmon je preuzeo rizik i izgurao film, potražio je međunarodne partnere, ubedio makedonsko Ministarstvo kulture da je u pitanju ozbiljan film…

Selektori sva tri programa na Kanskom festivalu su nas odbili, a onda je u Veneciji osvojio Zlatnog lava i još devet nagrada, zatim i nominaciju za Oskara i sve zajedno 30 nagrada. “Njujork tajms” ga je svrstao u 1.000 najboljih filmova ikad snimljenih. Naravoučenije: kad vam neko kaže da je vaša ideja sr..e možda i ne zna o čemu priča. Sa druge strane, nemojte biti tvrdoglavi. Na filmu uvek neko ima nešto da savetuje – i to su obično ljudi koji se motaju oko novca – producenti, distributeri, filmski fondovi… Potrudite se da procenite koji je savet dobar, što nije uvek lako razaznati jer 80 odsto saveta ne valja, ali onih 20 odsto – ako su dobri – zaista mogu obogatiti vaš film.

Lav, pa Oskar, najbolji film od Argentine do Japana… čitavo to iskustvo je za mene bilo malo suludo. Kao da me je udario brzi voz. Jednog dana su mi ljudi vraćali nepročitana scenarija, a dva meseca kasnije zatrpavali su me ponudama – nuđeni su mi filmovi sa Bredom Pitom (“Seme zla”), Nikol Kidman (“Perfektno ubistvo”), “Tihi Amerikanac”, “Tri kralja”, biografski film o Džejmsu Dinu sa Leonardom di Kaprijem…

O Radetu Šerbedžiji
Rade voli da kaže da je uloga Aleksandra iz “Pre kiše” pisana za njega, ali lik je zasnovana na mom ocu, koji nije mnogo pričao, bio je tih čovek ali ljudi su ga voleli. Bio je principijelan.

Tokom pretprodukcije razmišljali smo o mnogim sjajnim glumcima te generacije, poput Mustafe Nadarevića ili Meta Jovanovskog, ali je Rade spasao film time što je obogatio lik, učinio je da lik bude mnogo više nego što je bio na papiru.
Na papiru je Aleksandar bio malo mračan, Rade mu je dodao lakoću, šarm, učinio ga je simpatičnijim i “opipljivijim”. Puno mi je pomogao svojim idejama. Na primer, predložio je da promenimo scenu u kojoj vozi bicikl, da zvižduće pesmu “Raindrops Keep Falling on My Head” – što nas je koštalo 10.000 funti (smeh). Na špici piše: “Performed by Rade Serbedzija“.

O drugom filmu “Prašina” (Dust, 2001)
Posle “Zlatnog lava” nudili su mi svašta, i holivudske i evropske projekte. U jednom sam trenutku imao ponude od svih šest holivudskih studija. Robert Redford je zvao i ponudio da producirao moj sledeći projekat, ma šta to bilo. Ja sam želeo da radim “Prašinu”, jedan skupi, nezavisni film bezobrazne strukture, bez velike uloge za neku zvezdu. To je uvek problem u Holivudu, jer se film finansira na osnovu zvezde – scenario i reditelj su manje važni. Hteo sam da ga uradim onako kako sam ga zamislio, da imam potpunu kreativnu kontrolu nad filmom. A to baš nije jednostavno u Holivudu. Moj agent je dogovorio izvrsne uslove, ogroman honorar, ali nije hteo da pregovara o “fajnal katu” (eng. final cut, završna reč u kreaciji filma), pa sam sâm direktno pregovarao sa Harvijem Vajnstinom, direktorom studija “Miramaks”. Rekao sam mu da bez fajnal kata nema ugovora, zatražio je 24 sata. Zvao je sutradan da potvrdi da imam fajnal kat, “ali nemoj nikome da kažeš”.

“Miramaks” je uložio puno. Ja sam hteo Tomija Li Džounsa, pričali smo s njim, on je isto bio zainteresovan, ali onda sam došao u kreativni sukob sa “Miramaksom”, otplatio im uloženo i preneo film u Evropu. I Ričard Gir se u jednom momentu ponudio. Mislim da Gir nije naročito dobar glumac (osim izvrsne uloge u “Internal Affairs”), ali je on bio uporan i producenti su me ubedili. Prihvatio sam, jer je njegovo učešće značilo da će film biti finansiran. To nije bio pametan izbor pošto sam, u suštini, prodao du.e (smeh). Kad smo mu jednom ponudili ulogu, Gir je počeo da kalkuliše i manipuliše, prihvatio je druge holivudske ponude i mi smo izvisili. Kada smo odlučili da produkciju prebacimo u Evropu, finansijeri nisu toliko insistirali na zvezdi, više im je bilo stalo do scenarija i reditelja. U jednom trenutku Vilem Dafo i Tom Vejts su bili deo ekipe, ali se proces odužio. Osim Džozefa Fajnsa ostali glumci su bili relativno nepoznati ali fantastični. Mnogo bolji od zvezda. Namučio sam se malo, trebalo mi je sedam godina u vreme kad sam bio obasipan drugim ponudama, ali je na kraju ispao onako kako sam ga zamišljao, sa odličnom glumačkom ekipom.

O seriji “Žica” (The Wire, 2002) i glumačkim probama

Režirao sam jednu epizodu prve sezone. Seriju je producirao Bob Kolsberi sa kojim sam prethodno pripremao “Prašinu”, a sreli smo se na projektu “From Potter’s Field” za “Juniverzal studio” (Universal). Nekoliko godina kasnije me je pozvao, rekao da producira seriju i pitao da li bih režirao. Nisam bio naročito zainteresovan, ali zbog njega sam pristao. Režirao sam devetu epizodu, “Game Day”. Bio je to jedan od najboljih scenarija za TV koji sam pročitao. Serije poput “Žice” i “Porodice Soprano” su među najboljima u ovoj novoj eri televizije upravo zbog priča i reditelji bi tu trebalo da se sklone s puta, da im ne smetaju, već samo da paze da sve teče glatko. Nema potrebe da se namećeš, a nema ni mogućnosti, jer se radi veoma brzo i pod totalnom kontrolom TV studija.

Nisam imao mnogo vremena da se pripremim, oko dve nedelje. Za snimanje jedne epizode imate devet dana. Ja uvek volim da probam sa glumcima, na šta su se producenti onesvestili (smeh), ali glumcima se dopalo. Skoro svi glumci vole glumačke probe. Tamo zaista oblikuješ lik, možeš da na miru fokusiraš dijalog, da eksperimentišeš nasamo s glumcima, da menjaš nijanse u scenariju ako je potrebno… Nisi pod pritiskom da završiš pre nego što sunce zađe i ne boriš se sa tehničkim problemima, već se fokusiraš na ono što je najvažnije u jednom filmu – na priču i likove. Za igrane filmove obično probam tri nedelje, osim za “Bikini Mun” (2017) – tamo smo imali neverovatno dobru glumačku ekipu iz Njujorka i završili smo za deset dana. Na kraju su se producenti “Žice” složili da probamo, ako to ne utiče na tekuće snimanje, jer se osma epizoda snima dok ti pripremaš devetu. Mnogi glumci su se u toj epizodi najbolje pokazali. Slažem se s onim sto je Ingmar Bergman rekao: “Probe su kreacija, a snimanje je re-kreacija”.

O glumcima
Moj savet je da kasting radite veoma temeljno i ozbiljno. Ja radim kasting po četiri-pet meseci, vidim svakoga ko iole odgovara za uloge. Nemojte birati glumce na osnovu fotografija, to je za amatere. Važno je raditi sa dobrim kasting direktorom koji razume proces. Glumačka podela važna je koliko i biranje scenarija. Prosuđujte, budite čvrsti i nemilosrdni, prvo prema sebi, a i prema glumcima. Nema kompromisa kad je umetnost u pitanju. Trudite se da se glumci osete prijatno uz vas, i obratno. Ja strašno poštujem glumce, tretiram ih kao nekog kome treba zaštita, čak i ako su mnogo stariji ili iskusniji od mene, zato što uopšte nije lako biti glumac na filmu. Poverenje koje oni pružaju reditelju time što se daju u njegove ruke ja želim da vratim desetostruko.

Nikada više ne bih radio sa naturščicima. Volim “udobnost” koju nudi dobar, obučen glumac koji preuzme neki lik i ispuni ga. Dobri profesionalni glumci učine film još boljim, donesu sa sobom ideje. Kad radite sa amaterima, morate “izmusti” mnoge stvari iz njih ili ih pustiti samo da budu to što jesu. To ponekad funkcioniše a nekad ne. Dve najvažnije stvari koje nudi dobar glumac naspram naturščika su sposobnost da razvije lik i sposobnost da ponovi ili modulira ono što se od njega traži. Ponekad naturščik uradi scenu dobro na probi, a par nedelja kasnije na snimanju ne ume da ponovi ono što bi trebalo da je usvojeno.

O zvezdama
Holivudski studiji prave filmove imajući na umu tri elementa: zvezdu, scenario i reditelja. Scenario i reditelj su u službi zvezde, ako ćemo da budemo cinični, jer zvezda garantuje mogućnost da se povrati uloženi novac (prava garancija ne postoji) i ona je jedina stvar koja je fiksna. Scenario može da se prepravlja, reditelj može da se zameni ako ne odgovara zahtevima producenata i ništa osim zvezde nije sveto. Ako zvezda hoće da snima telefonski imenik, dobiće telefonski imenik. To je fabrika koja proizvodi kao na traci i koju interesuje samo zarada. A to nije način na koji ja želim da pravim filmove. Holivud je dobar samo ako vas jedino interesuje novac. Meni su neke druge stvari malo važnije.

O istini
Postoji nešto što se zove umetnička istina. Najvažnije pitanje je, da li autor veruje u emociju koju stvara. Naravno da kao autor treba da budete verni činjenicama – naročito ako radite dokumentarac – ali važna je i vaša vizija sveta. Vizija u umetnosti je vaznija od činjenica (mada se ne smete igrati činjenicama).

Ako je vaša vizija, na primer, “Ljubav sve pobeđuje”, onda je to umetnicka istina vašeg filma. Međutim, ako ste cinik koji ne veruje u to, već u nešto drugo, a snimate film u kome ljubav sve pobeđuje, onda dobijate sintetiku, dobijate ljigavu romantičnu komediju. Meni skoro da i nije važno u šta verujete, ali smatram da treba da budete iskreni sa svojom umetničkom istinom.

Nemojte da snimate filmove o onome o čemu mislite da ljudi očekuju da snimate. Nemojte biti konjukturni, ne reciklirajte uspešne filmove, snimajte ono što vas zaista zanima. Mislim da ljudi mogu da vide koliko verujete u to što radite, bez obzira na budžet. Čak i u komercijalnim filmovima možete da vidite da li je reditelj zagrižen za nešto ili ne; Tarantino, na primer, veruje u to što radi. S druge strane ima i festivalskih filmova u kojima reditelj radi nešto samo zato što će ga to dovesti na neki festival i on je jednako folirant kao i onaj koji pravi ljigave holivudske komedije ili akcione filmove.

Foto: EPA-EFE/ETTORE FERRARI

Milčo Mančevski debitovao je 1994. filmom “Pre kiše”, trima isprepletenim ljubavnim pričama smeštnim u London i Makedoniju, sa Radetom Šerbedžijom i Ketin Krtlidž.

Istoričarka filma Anet Insdorf rekla da je to “jedan od najboljih filmskih prvenaca u istoriji kinematografije”, a filmska teoretičarka En Kibi nazvala ga “jednim od najvažnijih filmova decenije”. Film je nagrađen Zlatnim lavom na festivalu u Veneciji, nagradom Nezavisan duh, osvojio je još 30 nagrada i bio nominovan za Oskara za strani film.
Nizali su se potom “Prašina” (2001), koji je snimio na engleskom jeziku sa Džozefom Fajnsom i Dejvidom Venamom, potom “Senke” (2007), “Majke” (2010), “Bikini Moon” (2017) i “Vrba” (2019), režirao je jednu epizodu hit serije “Žica” i spot “Tennessee” benda “Arrested Development”.
Ugledni filmski kritičar Rodžer Ebert napisao je: “Ovakvi radovi me održavaju u životu. Podsetnik na plemenitost koju film može da dostigne”.

Milčo je bio gost Beograda početkom marta, povodom premijere svog novog filma, “Vrba”, o tri žene koje se u različitim epohama bore sa istim predrasduama vezanim za majčinstvo, plodnost i sopstveni identitet…

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram