O kastinzima, svojim omiljenim scenama, plej listama kao osnovi za scenario, o tome kako bira glumce i spaja anonimuse sa zvezdama i ONOJ "homoerotskoj" sceni sa Bredom Pitom, reditelj Kventin Tarantino pričao je u podkastu sa komičarkom Ejmi Šumer.
Razgovor koji je komičarka Ejmi Šumer vodila sa Tarantinom pre nego što je njegov film „Bilo jednom u Holivudu“ doneo odavno zasluženog Oskara Bredu Pitu (i uzeo još jednog, za scenografiju), emitovan je pre nekoliko dana i možete ga poslušati na ovom linku.
O „homoerotskoj sceni“ sa Bredom Pitom
Na početku razgovora Ejmi se zahvalila Kventinu na divnom filmu, a naročito na sceni u kojoj Bred skida majcu. „To je bio poklon sa sve mašnicom“, rekla je.
– To je nešto najbliže homoerotici što sam ikad snimio. Vrlo džonkejdžovski, u stilu sedamdesetih i „majstora“ koji popravlja krov.
Bred je u javnosti prilično stidljiv oko takvih stvari, ali, u isto vreme, zna tačno koliko je sati. Zna kakav utisak ostavlja.
Rekao sam mu, šta misliš, da otkopčaš prvo tu havajsku košulju, pa onda da skineš „čempion“ majcu? A on me pita, Jesi li siguran? Stvarno hoćeš da idem kroz sva ta s*anja sa dugmićima? A da samo skinem sve, odjednom?
I ja sam bio u fazonu, Okej, ovaj momak zna šta radi. Kventine, začepi je*ote i pusti majstora da radi svoj posao.
Čak i kada ga vidite u onoj sceni u šupi-radionici, način na koji stavlja kužne rukavice, drži žicu u ustima, sav je „buč“ i „mačo“, taj tačno zna šta radi…
Prava romansa
Bred i Kventin radili su zajedno i na filmu „Prokletnici“ (Inglorious Basterds) 2009, ali Bred je igrao još jednog Kventinovog lika, 1993, Dikovog cimera Flojda u „Pravoj romansi“ Tonija Skota, prema prvom scenariju Kventina Tarantina.
– Ja nisam bio na snimanju i nisam ga tada upoznao, ali sam čuo da je žarko želeo da radi sa Tonijem. Pošto zbog rasporeda nije mogao da igra glavnog lika Klerensa (Kristijan Slejter), pitao je, „Koliko treba snimajućih dana za Flojda? Njega mogu da igram“. Kada je došao na set on je već imao svoju viziju ko bi Flojd mogao da bude.
Lik je bio dobro napisan na papiru ali razlog zašto je postao ikona i zašto ga toliko volite, to je sve zbog Breda.
Ima tu jedan zamimljiv element, u vezi sa Klerensom. U originalu, on je hteo da bude scenarista i imao je jedan scenario koji nosi svuda sa sobom i piše. To je scenario za „Rođene ubice“.
U „Pravoj romansi“ trebalo je da bude i deo kada Klerens čita Alabami scene iz scenarija i upoznajete se sa junacima Mikijem i Malori, mladim parom seksi psihopata, serijskih ubica u bekstvu. Sve je to pilo vodu ali je bilo predugačko. Na kraju, Miki i Malori su bili toliko zanimljivi da zaslužuju sopstveni film, pomislio sam.
Takozvana sicilijanska scena u „Pravoj romansi“, između Kliforda (Denis Hoper) i Vinćenca (Kristofer Voken) je jedna od najboljih koje sam ikada napisao. Dugo je bila najbolja, bez premca. Tokom devedesetih je bila jedna od omiljenih scena na časovima glume.
Anonimusi i zvezde
„Bilo jednom u Holivudu“ okupio je na jednom mestu planetarne zvezde i manje poznate glumce koji su, tokom priprema, možda morali „da se uštinu jednom ili dva puta“, ali bilo im je jasno da to moraju da prevaziđu i rade posao.
Jedna od najzanimljivijih anegdota bila je ona sa Majkom Moom, koji u filmu igra Brusa Lija. On je iz Viskonsina, gde ima svoj studio borilačkih veština i povremeno glumi; bio je u par TV serija i reklama, ništa veliko. Dolazio je na audicije kad je bio u gradu (Los Anđelesu), nezavisno od ostalih. Razvalio je svaki put i dobio je ulogu.
I, tri dana pred prvu klapnu, organizovali smo čitajuću probu, kada su se svi glumci prvi put našli u istoj prostoriji. Majk je do tada, možda, pretpostavio da će Leo biti u filmu, ali nije znao kompletnu podelu. I, taj simpatični momak stiže iz Viskonsina među prvima, seda pored mene za dugački sto i kroz vrata počinju redom da prolaze: Leonardo Dikaprio, Margo Robi, Bred Pit, Al Paćino, Bert Rejnolds (on je bio prvi izbor za Džordža Spana, ali je preminuo pa ga je zamenio Brus Dern)…
I ja gledam Majka kako polako šizi, bukvalno je od-le-pi-o, u fazonu „bog te mazo, da li ću moći uopšte da progovorim kada dođe red na mene“. Međutim, presabrao se i progovorio i na kraju je bio super.
O nasilju na filmovima
Meni je nasilje na filmovima obično smešno, jer je toliko s*ebano i neverovatno… Sećam se, kada sam odrastao tokom sedamdesetih, pa i kasnije, kada smo u bioskopima gledali, na primer, „U potrazi za pravdom“ sa Vilijamom Forsajtom, ceo bioskop se smeje kada se ovi mlate.
Nasilje, što je ekstremnije, to je smešnije, jer je preterano. Nekad je ha-ha smešno a nekad je „ovo je bolesno“ smešno, ali i to je deo smeha. Histerično je jer je apsurdno.
Jedan od retkih filmova koji me je uzrujao zbog nasilja, dok sam još bio dete, bio je „Poslednja kuća s leve strane“. Tada sam živeo u Tenesiju i nije bilo bioskopa, samo jedan drajv in. Baka nije htela da me vozi pa sam išao sam. I sad, zamisli mene, sa 11 godina, u ponoć, sam, u drajv inu ali ne u kolima, gledam taj film. Nisam mogao da izdržim do kraja, bio sam izbezumljen i napustio sam bioskop a da nisam video klimaks sa testerom!
Od stvari koje me zaista plaše, u stvarnom životu, to je da mi neko upadne u kuću. Isto, dok sam bio mali, imali su na televiziji emisiju sa slikama begunaca i porukama čuvajte se ovih tipova, opasni su, ne prilazite im… Ja sam sanjao kako mi upadaju na vrata.
Prvo plej liste, onda scenario
Uvek prvo napravim plej listu sa numerama za koje mislim da bi bile dobre za film. Imam sobu punu ploča, zovem je vinilna soba. Ponosan sam na svoju diskografiju skoro kao i na filmografiju.
Dok smišljam koja će biti sledeća priča kojim ću da se bavim, šetam kroz tu sobu punu ploča i pokušavam da nađem ritam uz koji ona treba da se odigra. Zamišljam pesmu za prvu scenu, onda još par pesama koje će da odrede ton i atmosferu filma… Ako imam te tri, četiri, pet pesama, znam da imam film. Znači, oni koji misle da se bave režijom prvo treba da se zapitaju da li umeju da prave plej liste (smeh).
Pravljenje plej liste je slično režiranju jer biraš umetnike različitih estetika i spajaš ih. Taj izbor i način na koji kombinuješ te estetike govori ljudima i o tvojoj estetici.
U mladosti, kada bi mi se neka devojka stvarno dopala, ja sam joj pravio kompilaciju. To je bio čin prave ljubavi.
Kako nadmašiti sebe
Dugo me je mučilo to što sam već u svom prvom scenariju imao najbolju scenu u životu, koju nikako nisam mogao da nadmašim. Uspelo mi je tek sa filmom „Prokletnici“ i onom prvom scenom sa Kristofom Valcom u kući na selu, sa mlekom.
Međutim, dugo sam imao problem sa njom jer je bila previše dugačka. Posle dosta mrcvarenja, ostavio sam taj scenario po strani, onda snimio „Ubiti Bila“ i „Otporan na smrt“ i vratio se „Prokletnicima“. Ta scena, koja me je toliko mučila, bila je ujedno toliko dobra da nije mogla da ne bude snimljena. Konačno sam joj doakao i uspeo da nadmašim „Pravu romansu“.
Da li imam ritual kad završim scenario? Bude to neka mala proslava, pošto završim obično oko 3 ujutru, posle dva dana nespavanja. Napravim bokal pun margarite i uzmem vreću trave.
Izbor glumaca
Kada sam počinjao, devedesetih, bio sam veliki zaljubljejnik u film. Bilo je glumaca koje sam obožavao i poštovao, a imao sam utisak da nisu iskorićeni na najbolji način.
Mnogi od njih su posle slave bili ražalovani u neke B filmove ili TV serije i činilo mi se da je, svako malo, glumac ostao tako „zaglavljen“ u nekoj ulozi a onda bi dobio priliku u prestižnom filmu koja bi mu vratila radost života. E, to sam ja uvek želeo od svojih glumaca, taj sjaj u očima, radost igre.
Međutim, vremenom sam odustao od tog metoda „vraćanja u život“ zaboravljenih zvezda. Kako prolaze godine, više od toga da nađem nekog glumca i dam mu priliku, sada me zanimaju moji likovi. I isključivo želim glumce koji će dobro da ih ožive.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: