U novom filmu Milča Mančevskog, "Vrba", pratimo tri Makedonke iz 17. i 21. veka koje se, uprkos ovoj vremenskoj distanci, bore sa istim stvarima: tradicijom, odanošću, trudnoćom i uspostavljanjem kontrole nad svojim telom.
Sa rediteljom, koji je bio gost Festa, razgovarali smo o tome kako je jedan muškarac pristupio ovoj „ženskoj “ priči, da li nas sujeverje sputava i koliko smo zaista napredovali kao ljudska bića.
Šta vas je, kao muškarca, podstaklo da snimite film sa ovako specifičnim, „ženskim“ temama?
– Kao prvo, žene su divne i o njima treba praviti filmove. Drugo, mene interesuju ljudi, a u ovom slučaju se desilo da je reč o „ženskim ljudima“. Nisam nikad razmišljao o tome da ovo može da bude shvaćeno kao feministički film, ali, fakat, jeste. Sasvim je u redu da se na ovo gleda kao na ženski film.
Feminizam ponekad nosi sa sobom negativnu konotaciju, ali u ovom slučaju ne bi trebalo da bude tako?
– Kao i svaka ideologija, feminizam može da bude negativan, ekstreman i pozitivan, sve zavisi od toga kako se praktikuje.
Koliko su teme pokrenute u filmu, poput abortusa, usvajanja ili neplodnosti tabu u Makedoniji? Da li sredina prihvata pravo žene na izbor?
– Kod nekih ljudi verovatno jeste tabu. Pravo žene na izbor je pravo žene. Nema šta tu da se drugi mešaju.
U sredinama gde crkva ima veliki uticaj, to baš i nije prihvatljiv stav?
– To već nije ni pitanje feminizma ni pitanje žene već generalno pitanje slobode. Ja sam protiv svake opresije, bez obzira da li je religiozna, ideološka ili politička. I u svojim filmovima a i van njih, ja sam uvek na strani lične slobode.
Kako je film prihvaćen u drugim zemljama?
– Imali smo svetsku premijeru u Rimu i tamo je odlično prošao, imali smo stojeće ovacije pet minuta. Bio je i reditelj Marko Belokio, koga obožavam, i koji je oduševljen filmom. Nakon toga smo bili na festivalima u Talinu, Tajpeju, Bangaloru… posle Beograda idemo u Porto, Kaliforniju, Istanbul, Moskvu, Šangaj… Makedonija je jedina zemlja gde je igrao u bioskopima i bio je najgledaniji film prošle godine. Bilo je puno debata o temama koje film pokreće ali one su bile uglavnom po pitanju emocija koje stvara, ne toliko po pitanju ideologije. Stoga zaključujem da Makedonija možda i nije toliko konzervativna koliko smo se pribojavali.
Debate o emocijama u kom smislu?
– Da je film koji ih je tresnuo o zemlju. Za mene je ovo tragedija sa hepi endom.
Neki običaji iz 17. veka prikazani u filmu ili sujeverja vezana za žensku plodnost, primenjuju se i u 21. veku. Pojedini i dalje veruju u vračare i kletve. U tom smislu nismo odmakli daleko?
– Da, sve je to još prisutno. Mnogo je pitanja po kojima nismo odmakli onoliko koliko mislimo. Možda je najveći napredak napravljen u tehnološkom smislu, ali progres po pitanju međuljudskih ili društvenih odnosa i nije toliko velik koliki mislimo da jeste u poslednjih 200 ili čak 800 godina.
Otkud ta večita potreba čoveka da veruje u nešto natprirodno?
– Lako je biti sujeveran ili religiozan jer dobar deo odgovornosti tada prelazi na drugog: na sudbinu, na boga, na sujeverje. Daleko je teže snositi odgovornost za sve što ti se desi u životu a i teže je gledati u oči tom ambisu koji se zove smrt ako ne veruješ u neki drugi život.
Kako je u Makedoniji doživljena dvostruka nominacija za Oskara za „Zemlju meda“?
– Ljudi su se baš obradovali a i meni je bilo strašno drago zbog ekipe. To su divni ljudi. Bilo mi je drago i iz ličnih razloga; jer sam sa nekoliko njih radio, dao sam im prvu profesionalnu šansu i drago mi je što su došli do ovoga. Drago mi je jer sad mogu sa nekim drugim da podelim taj teret „kako ti nas predstavljaš“.
Prva priča iz vašeg filma, smeštena u 17. vek, ne razlikuje se mnogo od načina života kojim živi junakinja „Zemlje meda“, u 21. veku?
– Ima svuda ljudi koji žive po nekim džepovima. Mene interesuje, pre svega, dobrota ljudi, to nema veze ni sa obrazovanjem ni sa tehnologijom. Nekad je pravi heroj i pravi čovek koji me i kreativno i lično interesuje neka bakica koja nosi u sebi to neko sunce.
Gubimo li dobrotu sa napretkom tehnologije?
– Nije tehnologija kriva. Ona je samo pojačala ono što se dešava. Slično je bilo i pre 100 ili 200 godina kada se pojavio telefon pa se pričalo kako će to da promeni način života. Jeste promenio u praktičnom smislu ali ne znam koliko je suštinski.