2
Muzika je prenosila boju poput prizme na direktnoj sunčevoj svetlosti! Dirigent Aleksandar Marković je svojim debitantskim nastupom u Operi u Sijetlu maestralno oživeo svu romantičnost partiture, elegantnu raskoš i intimnu melanholiju. Pod njegovim vođstvom orkestar, sačinjen od članova simfonijskog orkestra Sijetla, pretvorio se u lagani vodopad zvukova. Poznati muzički motivi izlazili su iz partiture moćno i jasno, ali u isto vreme prirodno i bez vidljivog isticanja - ovako je muzički kritičar Džon Kerol opisao svoj doživljaj operske predstave u Sijetlu, kojim je dirigovao maestro Aleksandar Marković, ističući svu njegovu posebnost i čaroliju koju je ovaj velemajstor preneo na publiku.
Razgovor vodila: Gala Gajin
Umetnik beskrajnog talenta, briljantnog uma otisnuo se ka zvezdama sa samo 16 godina i počeo da studira klavir u Americi, da bi ubrzo Beč postao njegovo novo prebivalište gde je započeo studije dirigovanja. U carskom gradu, diplomirao je u klasi Leopolda Hagera na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti, a nakon toga počeli su da se nižu veliki uspesi.
U Novi Sad dolazio je još kao dete, jer je njegova prabaka živela tu, a posle i zato što je u okviru Nomusa dirigovao na koncertu Vojvođanskog simfonijskog orkestra. Kako kaže seća se mirisa Dunava, koji nosi iz detinjstva, solitera na Keju i predivne Petrovaradinske tvrđave. Ovih dana, maestro se priprema za Korzo, koji se dešava svakog septembra u okviru Kaleidoskopa kulture. Koncert klasične muzike koji zatvara saobraćaj, večeras od 20 sati i 22 minuta na jednom od glavnih gradskih bulevara, ove godine uveličaće sjajni Vojvođasnki simfonijski orkestar, kao i izuzetni srpski umetnici Stefan Milenković i maestro Aleksandar Marković, kome će ujedno ovaj koncert biti prvi na mestu šefa-dirigenta Vojvođanskog simfonijskog orkestra.
Dobitnik je stipendije iz Fondacije „Herbert von Karajan“ i pobednik 7. Mеđunarodnog takmičenja „Grzegorz Fitelbeg“ u poljskom gradu Katovice. Samo godinu dana posle takmičenja, dobija mesto šefa dirigenta u Insbruku u Operi, a zatim evropski gradovi počinju da kliču ime Aleksandra Markovića.
Sebe smatra srećnim čovekom i srećnim muzičarom, čovekom kome je poverenje i poštovanje ključ svakog odnosa, pa i uspeha, onim koji sanja ali stoji čvrsto na zemlji i neprevaziđenim romantikom. Srpska javnost kao da je prespavala njegove uspehe koji su se nizali tokom 21 godine bogate karijere, ali će sada Novi Sad, kao Evropska prestonica kulture, postati bogatiji za još jednog velikana klasične muzike.
Tradicionalni Korzo održaće se večeras pod vedrim nebom, na jednom od najvećih novosadskih bulevara. Na programu će se naći dela Ligetija, Sarasatea, Kodalja, Sen-Sansa, Henrika Vijenjavskog i Morisa Ravela, najveća dela violinskog i orkestarskog virtuoziteta. Kako vi osećate ovaj program? Koliko vam je inspirativan?
– Pre svega meni je izuzetno drago što sam u Novom Sadu, i što će moj nastup na mestu šefa-dirigenta Vojvođanskog simfonijskog orkestra biti upravo ovaj program – Korzo na otvorenom, sa sjajnim Stefanom Milenkovićem, na Kaleidoskopu kulture. Kada smo koncipirali taj program, ja sam predložio tri dela koja su predstavljala okosnicu, odnosno srž programa. Pošto je u pitanju spektakl vani, trudio sam se napraviti program koji će biti briljantan, atraktivan, koji će imati i brzih numera i divnih momenata, a u isto vreme sam pokušao izbeći neke standardne open-air komade, koje su ljudi već mnogo puta čuli. U pitanju je program koji nudi kombinaciju dela koja ovde nisu često izvođena, kao što su prvo delo na programu Ligetijev Koncert Romanesk. Pandan tome bi onda bili Plesovi iz Galante od Kodalja, to su popularniji plesovi, ali takođe kombinacija razigrane energije, orkestarskog virtuoziteta, znači provlači se kroz ceo program jedna programska nit plesova. Za sam kraj dolazi Ravel i njegov Bolero koji je takođe igra. Tako orkestar prolazi kroz tri komada, završavajući Bolerom, kako ga ja nazivam, jedna vrsta kolektivne hipnoze, rituala, velikog krešenda, u kome se od sola do sola, raste do neizdrživo velike tenzije, predstavlja vrlo lepu kombinaciju i krunu jednog takvog programa. Razgovarali smo onda sa Stefanom, on je ponudio Rondo Kapričozo Sen-Sansa, Sarasateovu Fantaziju Karmen koja u sebi ima Habaneru i razne plesove i onda smo došli do Vijenjavskog i Poloneze.
Kao muzički direktor Opere „North“ u Lidsu, dirigovali ste Janačekovom Jenufom, kao i Štrausovim Kavaljerom s ružom, a vodili ste i nekoliko orkestarskih koncerata ove kuće s opsežnim programom sastavljenim od dela Mocarta, Šumana, Vagnera i Riharda Štrausa. Još raznovrsniji repertoar imali ste s operskim ansamblom Tirolskog državnog teatra u Insbruku, s kojim ste pripremili izuzetno uspešne predstave Salome, Ukletog Holanđanina, Madam Baterflaj, Toske, Kavalerije rustikane i Pajaca, Figarove ženidbe, Romea i Julije, Travijate, Nabuka, Norme, Labudovog jezera. Sav veliki orkestarski repertoar dirigovali ste dok ste bili direktor Filharmonije Brno. Vi ćete koncertom na Korzou, postati zvanično i šef dirigent Vojvođanskog simfonijskog orkestra, kako je došlo do saradnje sa Vojvođanskim simfonijskim orekstrom? Kako se došli u Novi Sad?
– Veoma sam rano otišao za Ameriku na studije, vrlo brzo su krenule da se nižu nagrade i nastupi. Što je kalendar bio puniji, što sam više putovao po svetu i radio, nekako kao da sam izgubio kontakt sa koncertnom scenom u Srbiji. Onda mi se javio Milan Radulović ispred Nomusa i ja sam nastupio na festivalu 2018. godine. Napravili smo Malerovu sedmu simfoniju koja je bila nešto nesvakidašnje u Novom Sadu. Orkestar to nikada nije svirao, publika verovatno to nikad nije čula da se to ovde izvodi, jer je verovatno njegova najmanje izvođena simfonija, tehnički kompleksna. Bilo je vrlo emotivno na koncertu, jer je orkestar dao sve od sebe, i to je takvu energiju proizvelo, ushićenje, erupciju oduševljenja u publici – bila je to inicijacija procesa zbližavanja mene i Vojvođanskog simfonijskog orkestra. Posle toga mi je direktor Roman Bugar vrlo otvoreno izneo želju da sarađujemo intenzivnije, da to na neki način produbimo. Drago mi je da, svoje iskustvo od 21 godine profesionalnog rada, mogu da donesem i prenesem u rodnoj Srbiji. Bilo mi je interesantno, da sa svojih 46 godina, imam priliku da se bavim jednom kulturnom institucijom u svojoj zemlji, koja, na neki način, kao da je prespavala moj put i razvitak. Drago mi je da je do toga došlo i krenuli smo ove nedelje sa velikim elanom, rešenošću i jednim konceptom, kako da orkestar u tom periodu što više prođe repertoara, da se ti novi izazovi tako dobro procesuiraju, da orkestar kroz njih raste kao i naša sinergija. Poverenje i poštovanje su dve stvari odlučujuće za bilo koji odnos, pa i taj – odnos šefa-dirigenta i orkestra. To je jedna kolaboracija koja je puna potencijala i u isto vreme zamki, mora vrlo pažljivo i psihološki da se vodi, da se neguje, da taj odnos ostane čist i konstruktivan. Pred nama je izazov i ja se radujem.
Iza vas je karijera na kojoj bi svako mogao da pozavidi. Koji angažman i orkestar vam je u sećanju ostao kao poseban? U koju zemlju se rado vraćate?
– Smatram sebe srećnim čovekom i muzičarom, jer sam zaista imao priliku da radim sa izuzetnim ansamblima u svetu, izuzetnim solistima, pevačima, horovima i svaka saradnja ima svoj profil i svoja pravila, svaki orkestar ima dinamiku, ima energiju koja se razlikuje, zbog toga što se razlikuju ljudi koji koji je sačinjavaju. Postoji nekoliko angažmana koji će meni uvek ostati u sećanju i koji mi jako mnogo znače. Jedna od njih je saradnja koju sam imao sa najprestižnijim poljskim orkestrom iz Varšave – Simfonia Varsovia. Orkestar ima potpuno neverovatan pristup muziciranju, reakciju, čitanje gestova i očiju, bukvalno kao čitanje misli. Ti muzičari imaju besprekornu disciplinu za vreme proba, pa se tako i stvari brzo razvijaju, imaju lepotu muziciranja i preciznost. U lepom mi je sećanju i nastup sa berlinskim Koncerthaus Orkestrom. Lugetijev Koncert Romanesk sam tamo prvi put izveo zajedno sa fantastičnom simfonijom Berlioza i jednom ranom Hajdnovom simfonijom – to je bio koncert pod čijim utiskom sam bio danima. Bilo je mnogo gostovanja sa Filharmonijom Brno od kojih bih istakao turneju sa Malerovom trećom simfonijom u Salcburgu, Gracu, kao i Malerovom šestom u Brnu. Moja prva Saloma Riharda Štrausa je bila jedna vrsta odlaska na novi nivo, jedna vrsta izazova koja kada se savlada i prebrodi, čovek odlazi na sledeću etažu. U bogatom koncertnom životu koji je iza mene, ima momenata kojih ću se uvek sećati koji me ispunjavaju.
Ko su vam bili uzori dok ste bili na početku karijere, a ko su danas?
– Meni je na početku studija bio najveći uzor moj profesor. Mislim da je on bio odlučujuća figura na samom početku, Leopold Hager, on je još uvek sa nama, ima 86 godina. Bio je dosta rigorozan i veliki poznavalac muzike, imao je jasan odnos prema interpretaciji i u meni je prepoznao talenat i podržao ga. Njegova naklonjenost je bila prvo priznanje da sam na dobrom putu. Na kraju krajeva, praksa je ta koja umetnika formira, dok obrazovanje može dati stimulans za dalje istraživanje.
Koji su to mali rituali koje imate pre nastupa?
– Moji rituali se menjaju i rafiniraju. Izgradio sam sistem rituala koji mom umu i mom organizmu prijaju, i stavljaju me u dimenziju koja je adekvatna za koncert, ili bilo koju životnu situaciju. Imam ritual povlačenja u sebe, predulazak u tempo dela. Komadi mi prolaze kroz glavu, pasaži, tranzicije između pasaža, promena tempa i to postaje jedna fizička senzacija. Dok ne krenem na scenu da dirigujem, ja osećam tempo i telo kreće da vibrira muzikom koju treba da prenesem. U momentu kad stanem pred orkestar, već je taj naboj u meni i samo ga pustim na njih. Tada se desi koncertna magija.
U jednom intervjuu spomenuli ste da ste zbog otkazivanja koncerata u jeku pandemije, postali prvo posmatrač, a onda i aktivni kreator sopstvenog života. Kako su vam tekli dani?
– Početkom 2020. bio sam u Americi: u Sijetlu sam radio Evgenija Onjegina Čajkovskog, koji je bio veliki uspeh. Bio sam pun elana, entuzijazma i osećaja uspeha kada sam se vratio u Beč. Imao sam mesec dana slobodno i od marta je trebalo da nastavim da radim. Nisam ni sanjao do čega može da dođe, kada je pandemija počela i postala stvarnost. Svi smo mislili da će to biti brzo gotovo i onda shvatili da to ima mnogo dugoročniji dah. Prvi planiran koncert baš, u martu, u Vašavi sa SImfonia Vasovia bio je otkazan pet minuta pre mog ulaska u taksi u Beču, za aerodrom. To je takođe bilo emotivno, prožeto činjenicom da je trebalo da dirigujem delo Pendereckog, njihovog muzičkog direktora, kog znam još iz Insburka, i koji je bio veliki kompozitor 20. veka. Tada je trebalo da se vidimo i da mu izvodim delo, a on je dve nedelje kasnije preminuo. Mnogo se čudnih stvari dogovodilo. Kao da je jedna etapa bila gotova, jedna epoha u ljudskoj istoriji se završila, a onda sam morao da se okrenem sebi. Stao sam i pomislio – Šta je to što sam uvek želeo da radim? Kako se osećam? Od čega se moj život sastoji osim od muzike, putovanja i rada? Tu sam jako mnogo toga otkrio, promenio u stilu života, načinu razmišljanja, načinu ishrane.. Taj proces je doprineo mom preobraženju, sada osećam jednog novog sebe.
Šta su vam neostvareni snovi i po čemu biste voleli da vas pamte?
– Snove smatram pokretačima, inicijatorima. San je cilj i to je polazna tačka da se nešto napravi, ali je uvek izvan onoga što se tenutno dešava. I ako je čovek opsednut ciljem ili snom, onda nikad nije prisutan. A sav pravi životni kvalitet se crpi iz osećaja potpune prisutnosti. Sva naša stremljenja, tendencije, želje, strasti i ideje sve su to projekcije u neko drugo vreme, odlazak u budućnost. Malo je ljudi koji mogu da budu u sadašnjem trenutku. Mi smo svesni, postoje ciljevi ali nikada ne živimo tamo negde, nego živimo ovde. I to je ono što daje najveći životni kvalitet.Čovek kada je prisutan, on živi svoj san. Voleo bih da me pamte po mojoj dobroj energiji, mojoj dobroti, čovečnosti i lepim emocijama koje sam uspeo da probudim kod drugih. Ako ja načinim svoje okruženje plemenitijim, to je moj najveći uspeh, moje najveće dostignuće.
Kakvo vam osećanje budi Novi Sad?
– Novi Sad je lep, otmen grad, sredina gde su ljudi strpljivi gde imaju negovane manire. Drago mi je da je moj život u sledećem periodu vezan za Novi Sad.
Novi Sad će naredne godine poneti prestižnu titulu – kako vi vidite naš grad kao Evropsku prestonicu kulture?
– Mislim da je titula Evropske prestonice kulture, jedna vrsta investicije u jedno mesto, a ne jedna zasluga. Naravno da su potebni preduslovi, ali više je u pitanju jedna vrsta izazova gde kažete: evo uradite nešto sa ovom idejom, sa konceptom. Mislim da je to poenta svega, da će Novi Sad kroz to da dosegne novi nivo, na evropskoj kulturnoj mapi. Siguran sam da će Novi Sad taj izazov prihvatiti i iskoristiti ga na najbolji način.
Deo kritike sa početka intervjua, govori o vašem velikom talentu, umeću i posebnosti koju nosite sa sobom. Kako je rekao Kerol „celo veče bilo je dokaz velikog umeća i divnih smernica koje je davao sjajni Aleksandar Marković“. Koliko je za vas taj romantični izraz važan, intima i elegancija? I na koji način to postižete? Da li romantiku i eleganciju unosite i u privatan život?
– Ja sam sebe ceo život smatrao jednim romantikom, težio sam kreiranju situacija koje su divnog sadržaja, bogate prisnošću i iskrenošću, lepotom odnosa, romantičnim situacijama. Bio sam sklon dubokom doživljaju i umetnost me je često rastrzavala. Onda sam se iz tog stanja svesti, intenziteta senzibilnosti za umetnost, sa visokom frekvencijom oscilacije i odgovora na impulse, malo izvukao. To je sastavni deo mene, ali sam ga pretvorio u svoje oruđe, a ne u nešto što mene kontroliše. To je bio veliki preobražaj. Tačno mogu da lociram senzibilnost i iskoristim je, ali ne moram po svaku cenu da se sa njom identifikujem i da se u njoj izgubim. Ako reagujem impulsivno i pustim da me bilo koji događaj uvuče u svoj vrtlog, ja reagujem kroz emociju. Ako kreiram prostor da shvatim šta se dogodilo i odlučim kako ću reagovati, onda sam uvek gospodar svog života i moja emocija je moje veliko bogatstvo, a ne slabost.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
