Ja sam dizel sa opcijom turbo. Maratonac koji zna da trči i sprint. Moj mentalitet je takav, uvek sam radio na duge staze. I mislim da ta konstanta, upornost i istrajnost daju bolje rezultate u bilo čemu nego kada je rad stihijski, kaže za Nova.rs violinista svetskog glasa Stefan Milenković, koji se nakon 23 godine provedene u Americi vraća u Srbiju gde će obavljati funkciju umetničkog direktora nove koncertne dvorane Muzičko-baletske škole u Novom Sadu,
Od prošle godine je ponovo u žiži javnosti nakon što je i zvanično obelodanio odluku o povratku. To je mnoge iznenadilo, posebno kolege u Americi gde je imao status doživotne profesure, ali svi koji dobro poznaju Stefana znaju da nikad odluke ne donosi preko noći.
– Neki su mislili da sam potpuno lud – kaže nam.
A kada nešto reši to samo znači da kreće u još jednu pobedu.
Uvek prijatan, otvoren, srdačan, za naš portal je pričao o planovima na novom poslu, pedagoškom radu, ali i o svojim „ventilima“ koji su ga održali u balansu i harmoniji svih ovih godina koliko je na javnoj sceni. A to nije malo. Ovog meseca će napuniti 44 godine, violinu svira pune četiri decenije, nastupa 36 godina, a profesurom se bavi već 21 godinu.
Prvi veliki nastup u koncertnoj dvorani čiji će upravnik biti imao je 13. januara sa kamernim orkestrom Camerata Academica i specijalnim gostom Vasilom Hadžimanovim.
Kakvi su utisci nakon koncerta? Da li ste zadovoljni uslovima koje pruža dvorana?
– Ja sam pre ovog nastupa jednom bio u tom prostoru. Pošto je koncert prenošen onlajn, snimili smo ga 10. januara, ali dan ranije smo prvi put odsvirali note na tom mestu. Niko nije znao šta da očekuje, jer svaka sala je jedan, da ne kažem eksperiment, ali nikad ne znaš dok se poslednja stvar ne završi kako će to da zvuči. Na primer, posle prvog koncerta u novosagrađenoj dvorani Zankel Hall, srednjoj sali u čuvenom Karnegi holu, osvanula je najstrašnija kritika u „Njujork tajmsu“ jer se ispostavilo da se ispod sedišta u parteru čuje huk vozova koji stiže iz podzemne železnice. To niko nije mogao da predvidi, a na sceni se nije čulo. Morali su posle da dižu pod i stavljaju zvučnu izolaciju. Mi smo ono što smo odsvirali osluškivali i moram da kažem da je sve solidno ako se uzme u obzir da ova dvorana ima više od jedne namene. Svaka sala koja je multinamenska teško može da bude idealna samo za klasičnu muziku jer za sve druge događaje aksutika treba da bude suvlja a ne zvučna, i za operu i balet i za teatar i za neklasičnu muziku. Veoma je teško napraviti kompromis, ali ovde je dobro realizovana ideja akustične školjke, koja se diže i supšta i to menja celu stvar. Sala ima 500 mesta i treba napraviti kombinaciju da imate dobru akustiku koja je fleksibilna, jer kada se školjka spusti imate lep, topao zvuk za klasiku, a kada se podigne onda imate dosta veliku scenu na kojoj mogu da se održavaju drugi događaji. Tu je bio i projektant i baš smo pričali o tome. Dvorana nije gotova još do kraja, treba još četiri meseca da se finalizira, da se dodaju još neki elementi. Ali generalno, svi smo veoma bili zadovoljni koncertom. I nije lak format, svirali smo uživo pod reflektorima ali bez publike što je za nas nešto potpuno novo, čudno.
Koji su prvi koraci koje ćete učiniti sa pozicije umetničkog direktora?
– Olakšavajuće je to što je ta dvorana u gradu koji je oficijelno Evropska prestonica kulture, tako da je već planirano mnogo događaja, projekata, koji su već bili spremni ali su morali da budu odloženi na godinu dana zbog pandemije. Tako će se i program klasične muzike, čiji sam ja selektor, uklopiti u to. I tu već ima nekih smernica, generalnih tema koje će provejavati čitavu godinu i one će donekle uticati na program. Da li je to tema komunikacija ili dodir Istoka i Zapada, ili inovacija ili poštujmo staro… Ima mnogo ideja. I onda ću pokušati da program u koncertnoj dvorani bude u tom stilu.
Navikli ste nas da uvek date lični pečat. Koji je vaš stil?
– On je uvek eklektičan, bez obzira na ideju. Sedam godina sam vodio festival u Šampejnu, gradiću pored Čikaga u kojem sam živeo i radio jer je to glavni kampus Univerziteta Ilinoj koji broji 50.000 studenata. Festival je bio potpuno besplatan i nudili smo program koji je bio kombinacija muzike. Na primer, otvaranje je bilo kombinacija gamelan ansambla, indonežanska muzika koja je veoma neobična, kao i instrumenti i njihova nošnja, sa gudačkim kvartetom Ravela. Neverovatno koliko je i harmonijski i ritimički to kompatibilno. Isto tako smo klasiku kombinovali sa džezom… Uvek je repertoar malo edukativan, malo ekspermentalan i zabavan, važno mi je da ljudi uvide vezu, tu nit razvoja muzike, kako se stvara i razni pravci utiču jedni na druge, da ti svetovi nisu tako daleko. Da ne moraš da se ograničavaš da slušaš jedan tip muzike jer su oni povezani. I to je jedan programski koncept koji ću sigurno koristiti.
Koji su još planovi? Rekli ste da vam je prioritet pomoć mladim umetnicima.
– Da. Sala je u okviru škole, i to je inspirativno za mlade koji su u treningu i žele da postanu muzičari. Na tom mestu koje im je na raspolaganju mogu da sviraju, da snime nešto, dobro je da imaju tu platformu. Jer nemoguće je raditi bez motivacije i nekog cilja. Sada razgovaram sa profesorima iz cele Srbije da vidimo šta je to u sledećih tri ili pet godina, šta je to što sada radimo, kako to radimo, da li postižemo cilj a gde bismo hteli da budemo za pet godina. Mora sve unapred da se planira. Naš životni vek je kratak i lepo je rekao jedan indijski guru, magnetična ličnost, Sadhguru: „Zašto smo opsednuti da neke stvari završimo za vreme našeg života?“. Znači ne opsedam se time, nego mi je važno da počnemo, da se ono što imamo konsoliduje. Imamo i talentovanu decu i studente, odlične profesore, i da se pogledamo u ogledalo i kažemo ovo može, ovo možda ne, ovo može bolje…
Kod nas je situacija u kulturi takva da je teško i bez ove pandemije nešto planirati mnogo unapred.
– Koncerti se planiraju najmanje dve godine unapred, ali u ovoj situaciji zbog kovida, sve je poremećeno. U Americi je sve otkazano do jeseni ove godine a i to pitanje da li će biti. Ja imam zakazano dosta nastupa i za leto i za jesen, a na proleće je sve otkazano osim Njujorka 8. marta gde dugo već sviram seriju kamerne muzike. A ona nije otkazana zbog sponzora koji su privatna lica i zato to funkcioniše. Kultura tamo bez potpore ljudi dobre volje ne može da postoji jer su mlada zemlja. Jedan Italijan kad nasloni svoj motorino na Koloseum nema osećaj da stvara kulturu i umetnost jer je ona svuda oko njega. U Americi je to drugačije, zato se preduzetništvo neguje i oni su rekli da će plaćati umetnicima da bi preživeli, kao da se koncerti dešavaju i kao da je publika tu.
Kad smo već kod toga, da li ste pratili događanja sa Kolarčevom zadužbinom?
– Znam da su u teškim problemima. Nažalost, to je samo jedan od primera koliko orkestara i sala prestaje da postoji u ovoj situaciji jer žive od koncerta i teško je imati plan neke kontigencije koji ti garantuje život tri godine bez ijednog dinara. Međutim, Kolarac je ne samo deo Beograda i Srbije, nego ovog dela sveta. Sve što je vredelo u muzici prošlo je kroz tu salu i mislim da ona treba da postoji i da nema uopšte koncerata. Dovoljno je samo da uđete u nju i da udahnete istoriju, vi ste već bogati. Ja bih voleo da možda dobije generalno eventualno jedan lifting, da se možda malo modernizuje i po izgledu, prosto da uhvati korak sa vremenom jer je mnogo važna. Mnogo toga je sada čudno i svima je teško. Ja sam odrastao u Kolarcu u Srbiji, kao i u Sava centru gde sam često svirao. Za jedan grad od dva miliona ljudi kao što je Beograd, sala od 800 mesta nije dovoljna, ona je za kamerne koncerte. Za simfonijski orkestar treba veća sala od 1.800 mesta kao što su Cankarjev dom, Lisinski. Mi smo tu ostali u čudnom raskoraku, ali za veće stvari nemate opciju drugu osim Sava centra koji je dugo funkcionisao sa blagim razglasom, ali to nije sala koja je građena za koncerte. Postoje sale za koncerte i sale za sve drugo.
Vi ste uvek promovisali Srbiju. Šta je to drugačije otkada ste se priključili platformi „Srbija stvara“?
– Mene su pre dve godine pitali – prvi put da me neko pita – da im se pridružim. To je tek u povoju, postoje tri godine, i postao sam njihov kreativni ambasador. Ali nastavio sam da radim ono što sam inače radio. Ono što je lepo jeste kada je ideja o mom povratku počela da sazreva, pitali su me kako mogu da pomognu. I rekao sam, eto mi imamo talente, dobre škole i profesore, moja želja je da to povežem i njima je to bilo atraktivno jer rade upravo to da sve iz Srbije što je kvalitetno plasiraju u svetu. Moja ideja je da to budu i studenti, pomoći će mi oko organizovanja letnjeg kampa, nadam se već ove godine, imaju tim koji je tu fantastičan i olakšava neke ideje koje imam, i to je to. Baš su me pitali pre nekoliko dana da li već ima neki talenat kojeg bi snimili, uradiil mini intervju, kako bi ga promovisali.
Još kao „čudo od deteta“ bili ste zanimljivi ne samo zbog svoje virtuoznosti nego zato što kada ste bez violine niste se razlikovali od svojih vršnjaka. Koji je to metod rada na kojem ste odgajani da postižete visoke ciljeve?
– Ono što je bilo genijalno je to što uradili moji roditelji: puštali su me da imam svoje ventile. Pa čak i po cenu da oni budu možda i opasni ili nekompatibilani sa violinom, kao što je jurcanje na skejtu. Ali to je bilo važno kako bih zadržao ravnotežu, normalnost, morao sam da imam segment gde sam ja dete, da radim ono što hoću, a violina je bila samo jedan deo mog života. Sećam se čim završim vežbanje, ili koncert, jedva čekam da se igram, da izađem napolje, da budem nindža. Meni su roditelji to dopuštali, ali video sam slučajeve nekih mojih vršnjaka kojima to nije bilo dozvoljeno, i posledice toga. Takođe, moj otac je usadio u mene upornost, postojanost i strukturu vežbanja. To zvuči suvoparno, ali bez toga sve ovo drugo ne može da dostigne maksimalni nivo. I vodili smo dnevnik, za koji sam mislio da to svi rade. U njega smo upisivali svaki sekund, svaki minut onog što smo taj dan uradili tokom vežbanja. Pravio se mesečni i godišnji plan u kojem je pisalo koji prosek dnevno moraš da ispuniš i ako to propustiš jedan dan, onda to mora da se nadoknadi drugi dan. To je bio princip, da mora da se radi u kontinuitetu a ne samo kada imaš inspiraciju, kad ti dođe da vežbaš, to je mnogo važno.
Primenjujete li to u svom pedagoškom radu?
– Sećam se kada mi je na prvoj godini studija na Džulijardu Doroti Dilej rekla da je čula za moju knjigu i da je impresionirana. Ja sam bio zapanjen otkud ona zna da sam u to vreme počeo da pišem udžbenik sviranja violine, i o tome nikom nisam pričao. I pitao sam je kako zna, a ona mi je onda rekla da misli na moje dnevnike. Za njih je čula od pijaniste Rohana de Silve sa kojim sam često svirao i to joj je bilo neverovatno pa je svim studentima pričala o mojim dnevnicima. Tako sam već sa 22 godine dobio ponudu da predajem njenim studentima i da ih naučim kako da vežbaju. „Ovde niko ne ume da vežba“, rekla mi je Doroti Dilej, kraljica Džulijarda. A tamo je stvarno neverovatna atmosfera, kada prolazite pored soba za vežbanje svi sviraju, prosviravaju, to nije vežbanje nego koncert, jer svako misli da ih neko sluša a i sluša ih jer tu prolaze profesori, roditelji, totalno ludilo. I tako sam počeo da primenjujem ono što sam usvojio od svog oca u najranijem detinjstvu. To su glavne stvari, strašna disciplina s jedne strane a sa druge ventili, to je moj balans. Violinu sviram zato što hoću i zato što to volim, a ne zato što moram.
Da li i danas vodite dnevnik i koji su vam sve, kako kažete, ventili?
– Dnevnik više ne pišem. Mentalno uvek imam evidenciju, to je sada deo mene, imam osećaj za vreme, u minut, a da ne gledam u sat jer sam godinama gledao u njega. A ventili su vremenom postali kompleksni i doprinosili u obogaćivanju moje ličnosti, mog izraza u violini, onoga što želim da kažem kroz nju. To su bile, na primer, borilačke veštine dosta dugo, dve godine kik-boks i pet godina ruski sambo u kojem sam postao majstor. Kao instruktor u kombat sambu sam dodatno zarađivao na Džulijardu. Onda sam se opseo tangom, pa padobranstvom, deset godina sam skakao i još uvek sam aktivan. Nisam se ni plesa odrekao. Jogu praktikujem više od decenije. Moja supruga pored regularnog posla je radila i kao fitnes instruktor, pa je krenula na maraton, polumaraton, triatlon pa sam se ja napalio na to i počeo kao sumanut da treniram plivanje, trčao, vozio bicikl… U svemu je tako, ono što počnem to dovršim, ne ostavljam na pola, i trudim se da dođem do svog maksimuma bilo šta da radim. Nekad mi je za to potrebno pet meseci a nekad sedam godina, ali to mi nije bitno, nego sam proces. Ne znam kako to da objasnim, ali meni ne treba odmor nego distrakcija. Da ne mislim na violinu ili posao jedan dan, jedan sat, i kada se vratim violini ja sam svež bez obzira što se nisam odmarao, nego me je nešto drugo zaokupiralo.
To znači da očekujemo od vas jednu maratonsku priču u Novom Sadu. Odakle počinjete?
– Sledećih nedelja krećemo sa postavljanjem okvira koncerata iako je početak u oktobru. Pre i ne može što zbog kovida, što zbog sale koja treba da se dovrši, a leti se inače ne rade događaji u zatvorenom prostoru. Tada treba da počnem da predajem na Akademiji u Novom Sadu i kao gostujući profesor u Beogradu. U Ilinoju sam završio sa radom, to napuštam, i neki su mislili da sam potpuno lud jer ono što imam tamo je doživotna profesura sa svim beneficijama koje idu uz to. To je nešto što ljudi jure godinama. Minimum je šest godina da dobijete odobrenje za to, a to je na kraju najčešće deset. Meni su ponudili taj ugovor dok sam bio na Džulijardu da taj tzv. tenure dobijem nakon tri godine. Ali nekako nakon osam godina predavanja na Džulijardu pa 13 na Univerzitetu Ilinoj, sada mi je želja za povratkom koju sam oduvek imao sada sazrela. Sve se skockalo i tu sam. Sa suprugom i sinom ću živeti u Novom Sadu koji je divan porodični grad. Dosta mi je gungule. Već 12 godina ne gledam televiziju jer sam video da je to gubljenje vremena. Uključim TV kada znam šta želim da gledam, neki film, seriju, video igru.
Neki su vaš povratak, saradnju sa platformom „Srbija stvara“ ocenili kao mogući ulazak u političke vode.
– Ne, ne, za politiku nikada nisam imao ne samo interes, nego ni glavu. Pa na univerzitetu u Americi, gde je sve organizovano kao u državi, gde ima sedam nivoa vlasti i potrebna vam je uvek neka grupa ljudi da biste ostvarili nešto i popunjavali svoj dosije, nikad me nije zanimalo da se time bavim i već na početku sam odbio da se uključim. Ja radim ono što najbolje umem, uvek sam bio violinista i uvek ću to biti. Radim ono što volim, ono što mi umetnici radimo traje stolećima. Umetnost je iznad politike. Da li će to neko da me iskoristi za promociju sebe, ja to ne mogu da kontrolišem, niti da sprečim. Gledam šta je moj cilj i ne udubljujem se previše. Četiri decenije ima od kada sam uzeo violinu u ruke, to je jedina stvar koja se nikad nije promenila i ne vidim razlog da se to menja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare