Posle govora za kraj komemoracije puštena je i pesma Gabi Novak "Pamtim samo sretne dane".

"Teško je pronaći reči kada se opraštamo od čoveka koji je značio svima nama. Nije bio samo sjajan trener, to svi znamo, o njegovim rezultatima će govoriti istorija. Za mene, i mnoge druge ovde, bio je mnogo više od toga. Bio je čovek stava, karaktera, nikad nije birao lakši put, uvek je govorio istinu čak i kada je sve nas bolela. Imao sam sreću i čast da ga poznajem. Čuo bih njegov savet kada je najteže. Njegove reči su bile i više od saveta, bile su snaga da se nastavi dalje, da se veruje. Mnogo puta kada su pritisci bili najveći, njegova podrška mi je značila. Njegova ljubav prema Partizanu nije bila samo obična ljubav. Partizan je deo njegove duše. Naučio nas je da Partizan nije samo košarka. To je borba, dostojanstvo, vera da se nikad ne odustaje. Zato njegov odlazak i boli. Danas ne odlazi samo trener, legenda, nego čovek koji je oblikovao generacije. Znam da postoje ljudi koji zapravo nikad i ne odlaze. Ostaju u svakom sećanju, savetu koji su dali, svakom delu. Dule će zauvek ostati deo Partizana. Dule, hvala ti za sve što si dao ovom klubu. Počivaj u miru prijatelju, neka ti je večna slava", rekao je predsednik Partizana.

"Danas se opraštamo od čoveka čije ime zauzima posebno mesto u istoriji srpske košarke. Kroz njegov rad prošle su generacije mladih košarkaša od pionira do seniora. Mnogi su postali reprezentativci i nosioci naše igre. Njegova košarka ostavila je trajni pečat na srpsku košarku. Gradimo je prave vrednosti dugoročno. Pružao je priliku mladima i gradio timove koji su imali identitet i karakter prema dresu koji nose. Njegovo nasleđe nije samo u košarkašima, nego i ljudima"

Potom je ispričao anegdotu.

"Bio sam na početku željan dokazivanja na Zlatiboru. Tri minuta pre kraja doživeo sam tešku povredu ruke, nisam znao koliko je ozbiljno i nastavio sam da igram. Sutra me je pozvao i pitao: Da li bi nastavio da si znao da je slomljena? Rekao sam da bih. Pogledao me je, pomilovao i rekao - ajde nazad. To je bio Dule".

"Tragičar i heroji, timski igrači i sebičnjaci, sve je tako slično. Njegova borba nije bila samo na parketu i zato su 23 trofeja i 916 puta predvođenje crno-belog tima koštali. Taj se čovek nije štedeo zbog uverenja da nijedan posao ne može da se radi bez ljubavi i strasti. To ga je stajalo zdravlja. Postoje ljudi koji unapred pristaju na tu cenu, svesni da bi bez toga izdali sebe. Često je bio toliko impulsivan da je prelazio neke granice, ali kad se završi meč znao je da čestita. Pamtimo ga kao borca za pravdu, ali čoveka bez dlake na jeziku".

Zatim je dodao.

"Pripadnik je starovremenske škole, koja je uvek posedovala principe časnosti. Ovaj grad je gubio i znao da žali mnoge svoje graditelje, ali malo njih je doživelo to što je doživeo Dule. Iz zemaljskog života je izašao ponosno, dostojanstveno. Zato danima tuguju navijači i rivali, kolege... Zato evropske košarkaške utakmice počinju minutom ćutanja, predugi redovi pred knjihgama žalosti, zato izloge krasi njegova slika, neki glumci izlaze na scenu sa naklonom gledaocu kojeg nema u gledalištu. Zato onako tuguju doktori koji su se godinama nosili sa njegovom bolešću. Tek sada razumemo veličinu onoga, čemu smo zbog Duška jednom prisustvoavli. Mora se ispuniti kvota ličnih i zajedničkih poraza. Moj duboki naklon gromadi zavičajnog čojstva, i jednom od onih koji u srcu ostaju. hvala ti Dule Vujoševiću, hvala ti Dule što si uopšte ovde postojao.

Duletov prijatlej i poznati novinar imuzički kritičar Peca Popović obratio se emotivnim rečima.

"Tužni zbore, Božo Koprivica mi je naložio da izaberem reči da se ne brukamo pred našim dragim prijateljom. Velikan kada ode, ne može da čuje sve ono što bi trebalo. Kada nas je prošle srede zadesila vest koje smo se pribojavali, prvi naslovi su glasili "Otišao je general, čarobnjak, alhemičar". Za mene, bio je primer bio je bajkotvorac, graditelj, principijalan i nepotkupljiv čovek. Duško će uvek posedovati svoju izdvojenu poziciju. Umeo je da prepozna klinačku darovitost, iskreno doprinese razvoju, pruži šansu da se iskažu u pravom svetlu, ne pitajući za poreklo, veroispovest... Bio je negovatelj gnezda iz koga će izleteti buduće legende... Sve je to mogao jer je sanjao kao dete, mislio kao naučnik, analizirao kao pshilog, radio kao tehnolog, voleo kapo pesnik, odlučivao kao časni sudija".

"Načitan intelektualac i mudrac, pa tek onda trener. Držao se principa - možeš preko neke veze da igraš, ali ne možeš dobro i ne možeš da dođeš do krajnjeg rezultata. Duško Vujošević nije stvarao samo košarkaše za takmičenja, nego i ličnosti kada karijere prohuje. Trebalo je istrpeti njegov trenerski i psihološki dril. Svaki je bio u funkciji razvijanja momačke fantazije. A za nju je nužno pročitati pravu knjigu, otići u teatar, saslušati umnike, zaći u galeriju i posetiti muzej", rekao je Popović.

"Opraštamo se od našeg Duška, okeanske čovečnosti, nežnog srca, u kojoj je svaki prijateljski bol mogao naći utehu. Kako prihvatiti odlazak... Njemu smo se pravdali za svoje greške, molili ga za oproštaj, pred njim osećali krivicu i za najmanje odstupanje od čovečnosti i iskrenosti. Njegov nas je primer opominjao da je biti čovek ozbiljna obaveza. Život je proveo kao pobednik. Zvala sam ga oluja dobrote. Ne poznajem čoveka koji poseduje takav dar. Ne poznajem nikoga koji se brže bacao u vrtlog da pomogne. Duško nije priznavao udžbeničke granice, tvrdio je da su to priručnici za pravdanje grešaka. Čoveku je dužnost da pravi iskorake, da skok pred košem bude bogolik, da nema uzmaka i nemogućeg. Tragao je za svim vidovima nedostižnog i dostizao je. Zahtevao je da se u sportu svako dostignuće sledećim korakom nadmaši. Postigao je da sport bude nadživot, da se zalet ne završava skokom nego se nastavlja u vazduhu".

Legendarna književnica je sledeći govornik.

"Košarka jeste bila osnovna stvar u mom životu, a sada me je teška bolest odvojila od života. Živeti sa dijalizom nije lako, izgubio sam strast. Sada mi Vojove slike još više znače - pričao je Vujošević. Bio je opsednut knjigama. Nisam imao pojma o naslovu koji bi mi kazao, pa bi rekao sve dok ne razaznam. Imao sam utisak da me smatra jednim od svojih igrača, pa me vežba. Žalio je što nestaju biblioteke i bioskopi. Nadao sam se da će Cimermana upoznati u Ulcinju, kada sam mu rekao da je on bivši vaterpolista kazao je: Eto ima i takvih vaterpolista. Na osmrtnici za dragog Duška, među ožalošćenima, nalazi se još jedno ime - drugarica Žuta. To je stanovnica Duškove kuće, labradorka koja će napuniti 12 godina", rekao je između ostalog Gudževć.

"Duška sam poznavao 40 godina ravno. Sa njim me je upoznao u restoranu Zagreb partizanovac Božo Koprivica. To je bilo za vreme Jugoslavije, dok je Duško još živeo sa roditeljima i sestrom Natašom u Zemunu. U tri sedmice marta i aprila ove godine, smrt, nemilosna izvršiteljica izješe po vremenu vreme, odnela je i Boža i Duška. Partizana su pune knjige Boža Koprivice a bez Duška se ne može ni zamisliti. Kakav dobro obavljen posao smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu. Od Duška sam saznao za smrt Božovu, a nakon komemoracije stigla je vest o Duletovoj smrti. Ovde sam po želji Duletove porodice. Jutros mi se čini da je vreme od kako se znam sa Duškom, prošlo dlanom o dlan. O smrti kažemo da znamo sve, ali nas uvek iznenadi uvek. Vidimo već sedam dana kako pripadnici nacije partizanovaca, žale Duška Vujoševića, ako među takvih ima te ne znaju, on je više puta izjavio da je on po nacionalnosti partizanovac. Njemu koji im je priredio više radosti nego svi pre njega i posle njega. I strukture košarkaškog i drugih klubova su se priključili tome žaljenju. Narodna žalost je dobra reč, iako ona nije proglašena. Duško je za mnogo ljudi bio narodna radost, pa je i žalost za njime narodna. "Svako je žalan i bolan kada mu umre neko od bližnjih, ali smrt žali i grad". Rođen je u Titogradu, majka Vukica, otac Nikola, roditelji su Crnogorci. Sele se u Beograd, otac ekonomista, majka službenica. Dule u Beogradu krenuo u osnovnu školu na Dušanovcu. Počeo studuirati na Pravnom fakultetu, a paralelno se upisao na trenersku školu. Završio ju je, a fakultet nastavio. Kada je postao prvi trener Partizana imao je 27 godina. Osvojio je prvo prvenstvo 1987. godine, dve godine kasnije upoznaje Anu, buduću suprugu. Iz Partizana će Duško otići u Italiju, Španiju, Francusku, jednu sezonu trenira i Zvezdu, posle se vraća u Partizan i čini ono što ga čini najvećim. Uglavnom je klub pomagao treneru da postane bolji, da se proslavi. To je uobičajen princip napretka. Ako ima trenera koji su više dali Partizanu, u fudbalu Iješ Špic, Stjepan Bobek... Vlaho Orlić u vaterpolu. Sad je vaterpolo klub doveden na ivicu propasti.

Pesnik Sinan Gudžević koji je Duleta poznavao 40 godina je prvi govornik na komemoraciji po želji porodice.