"Kosovo nije zaostala, korumpirana i ratnohuškačka država": Ko je umetnica iz Prištine koja je dobila specijalnu nagradu u Veneciji

Projekat "Odjekujuća tišina metala i kože" (The Echoing Silences of Metal and Skin), predstavljen u Paviljonu Kosova u Đardiniju, ovenčan je specijalnim priznanjem 60. Venecijanskog bijenala. Za razliku od naše zemlje i predstavnika nam Aleksandra Denića, koja je ostala bez priznanja, nagrađeni rad potpisuje umetnica Doruntina Kastrati, kao kustoskinja Eremira Krasnići, a komesarka je Hana Halilaj iz Nacionalne galerije Kosova.

Skulpturalna instalacija Doruntine Kastrati, kako je istakao žiri koji joj je dodelio priznanje, govori o nejednakosti ženskog rada naspram muškog. Projekat Doruntine Kastrati bavi se iskustvima 12 radnica fabrike ratluka u Prizrenu, drugom po veličini gradu na Kosovu. Delom zbog toga što rade stojeći, gotovo jedna trećina njih podvrgnuta je operaciji kolena. Metalni predmeti koji im se ugrađuju u kolena "rezultat" su velikog rada za male plate. Instalacija Kastratijeve sastoji se od metalnih skulptura oblikovanih po uzoru na ljuske različitih orašastih plodova koji se koriste kao sastojci u turskim ratlucima. Nabijena simboličkim značenjem, izložba tvori oštre asocijacije, zaključio je žiri.

A ko je Doruntina Kastrati? Rođena je 1991. godine u Prištini, i uglavnom se u svom radu izražava kroz formu skulptura ili instalacija. Kao mlada, darovita umetnica ovenčana je značajnim stipendijama, koje su je vodile put Njujorka ili Atine. Kastrati, koju zastupa beogradska galerija Eugster, izlagala je do sada, osim na Kosovu, i u Cirihu, Rim, Parizu...

Uoči subotnjeg otvaranja Venecijanskog bijenala Doruntina Kastrati je u razgovoru za "Art review" objasnila da je rad, koji je u međuvremenu nagrađen, rezultat spoja koji predvode žene:

- Projekat se bavi feminizovanim radom, telesnim povredama zadobijenim tokom obavljanja posla i nejednakostima na radnom mestu. Cilj nam je da narative žena - onih koje rade na marginama društva - iznesemo u javnost. Ovaj projekat polazi od iskustava žena koje su radile u fabrici ratluka u Prizrenu na Kosovu, koji je moj rodni grad. Na postavci su prikazana četiri skulpturalna dela: dva po uzoru na ljuske različitih vrsta oraha koji se koriste u proizvodnji ratluka, a druga dva po modelu proteza koje se koriste za hiruške implante. Izliveni su od aluminijuma, aludirajući i na hirurške implante i na industrijsku proizvodnju. Taj materijal sam namerno koristila kako bih rekonstruisala mehaničku hladnoću te fabrike turskih delikatesa i jezivu hladnoću tog metala na kolenima radnica. Uz tihu simboliku, onu koja predstavlja otuđenje žena radnica, svaki element u projektu spaja se u mrežu asocijacija, referenci i priča - objašnjavala je kosovska umetnica.

Upitana zašto je Venecijansko bijenale, koje će trajati do 24. novembra, još uvek bitno danas Kastrati je ukazala da je važan aspekt svetske istorije umetnosti, jer je "svedočio i odražavao njenu evoluciju tokom jednog veka".

- Kosovo je prvi put učestvovalo na Bijenalu u Veneciji 2013. godine. Postali smo nezavisna zemlja 2008. godine i nacionalno predstavljanje je postalo ključna dimenzija u ovoj fazi izgradnje države. S obzirom da se još uvek oporavljamo od posledica oslobodilačkog rata 1999. godine, platforme poput Venecijanskog bijenala omogućavaju nam da stvaramo različite narative koji poštuju prošlost, ali u isto vreme istražuju sadašnjost. današnje Kosovo. U desetogodišnjoj istoriji, Paviljon Kosova u Veneciji koristili smo da naše priče i iskustva učinimo vidljivim, ali i kao način da proširimo političko razumevanje i kulturne reference o našoj zemlji na međunarodnom planu. Svetski mediji su godinama negativno izveštavali o Kosovu, nazivajući ga nedovoljno razvijenim, zaostalim, korumpiranim, ratnohuškačkim. A to se prelivalo i na svet umetnosti. I Venecijansko bijenale je zato ključno za prevazilaženje ovih negativnih konotacija o našoj državi.

Na pitanje da li, dok stvara, ima specifičnu publiku na umu, umetnica je istakla da se trudi da obrati pažnju na svaku publiku:

- Kada dođu da vide delo, nisu oslobođeni predrasuda. Dolaze sa sopstvenim referencama i projektuju svoje ideje na moj rad. U galeriju dolaze i sa sobom nose zdravstvene probleme, loše dane, slomljeno srce, rasizam, homofobiju, sreću... Donose čitav svet sa sobom. Zato je izlaganje za mene sveti trenutak za mene i privilegija, jer možete da komunicirate s publikom jezikom koji nekad povezuje, a katkad ne. Moje delo govori o radu, eksploataciji i klasi, o onim trenucima života kad su ljudi poniženi zato što su siromašni, zato što su radnička klasa, prosti ljudi… Meni nije bio cilj da moje delo bude vizuelno lepo, da se neko oseća prijatno dok ga gleda. Zanima me da čujem misli publike i vidim njihove reakcije. Ljudi me obično kontaktiraju preko Instagrama, izražavaju svoje misli i osećanja koja ih obuzmu kada vide moj rad, što je zaista važno - priznala je umetnica.

Pomenula je da se umetnička tradicija Kosova vezuje za socijalistički modernizam i političke događaje posle Drugog svetskog rata i da je, uglavnom, usredsređena na ekspresionističke i apstraktne slikare, dakle muškarce.

- Smatra se da je njihova umetnost stvorila vizuelni jezik koji je definisao lokalnu umetničku tradiciju i donekle tradiciju nacije. Ali to nije posebno obeležje Kosova, jer svuda danas i dalje vidimo te muškocentrične umetničke narative.

Zato je Doruntina Kastrati naglasila i da, u svom radu pokušava da koristi jezik koji prevazilazi geografske i političke granice.

- To mi je pomoglo da prevaziđem prepreke kao umetnica. Izostavljanje žena iz istorije umetnosti i dalje je za mene ključno pitanje. Diskusije o tome mogu konačno da dovedu u pitanje to kako je beležena istorija umetnosti, ili kako su umetnička dela prikazivana na izložbama. Umetničke tradicije i istorije, nacionalne ili univerzalne, nisu u potpunosti prepoznale nasleđe žena u umetnosti. Zato sve ono što radim vidim kao sopstvenu intervenciju u svet umetnosti, lokalni ili na međunarodnom planu. Neophodno je da stvorite prostor za sebe!

Bonus video: Denić na Bijenalu