Dečak koji je sam otišao u rat i poginuo za Srbiju: Priča o Stašku koju mnogi ne znaju

Ipak, daleko od gradske vreve, u Rakovici, u blizini Belog Potoka podno Avale, postoji jedna razuđena ulica koja nosi ime koje je mnogo manje poznato, ali ništa manje važno. U pitanju je Staško Sondermajer. Priča o tome ko je bio i zašto je 2018. godine dobio ulicu vodi nas u jedno gotovo zaboravljeno, ali izuzetno potresno poglavlje naše istorije.

Prezime Sondermajer odavno ima posebno mesto u svetu avijacije i često se vezuje za slavu i dostignuća koja su obeležila jednu epohu. Međutim, iza tog prezimena krije se i sudbina jednog dečaka čija hrabrost i žrtva nadilaze i najpoznatije porodične uspehe.

U trenucima kada je Srbija bila suočena sa strahotama Prvog svetskog rata, braća Tadija i Vladislav nisu oklevala i prijavila su se kao dobrovoljci. Njihov najmlađi brat Stanislav, kojeg su svi zvali Staško, tada je bio učenik šestog razreda Druge beogradske gimnazije. Iako još dete, želeo je da pođe njihovim putem i molio oca da mu to dozvoli.

Njegov otac, poznati beogradski hirurg Roman Sondermajer, nije mogao da pristane na to da mu sin ode na front. Ipak, Staško je doneo odluku sam i, bez očevog odobrenja, priključio se vojsci.

Na ratištu je proveo svega nekoliko dana.

Tražio je da bude u prvim borbenim redovima, ne pristajući na sigurniju pozadinu. Drugovi su mu tu želju ispunili, a zatim ga, nedugo potom, ispratili u tišini i suzama. Poginuo je 5. avgusta 1914. godine u selu Bogosavac kod Šapca.

Iza sebe je ostavio dnevnik u kojem je beležio ratne strahote, ali i ličnu bol zbog smrti majke koja ga je nedavno zadesila. Meštanke iz obližnjeg sela sahranile su ga u centru Bogosavca, gde se i danas nalazi njegov grob. Tu počiva najmlađi srpski borac koji je u Cerskoj bici izgubio život, sa puškom u ruci.

Do svog šesnaestog rođendana nedostajalo mu je svega mesec dana.

Na njegovu sudbinu reagovala je i Isidora Sekulić, koja mu je posvetila potresne stihove, objavljene tek mnogo kasnije uz saglasnost porodice. U njima se oseća duboka emocija i poštovanje prema dečaku koji je toliko rano dao život za ono u šta je verovao.

Sećanje na Staška sačuvao je i njegov razredni starešina Miodrag Ibrovac, koji je zapisao da je mali junak Trećeg konjičkog puka, iako mlad, zauvek ostao upamćen kao simbol hrabrosti.

Na spomeniku mu stoji sledeći natpis:

Staško Sondermajer

dobrovoljac 3. Konjičkog puka

Srpske vojske

Rođen u Beogradu 1898.

Hrabro poginuo braneći otadžbinu Srbiju

Ulica koja danas nosi njegovo ime na Voždovcu, kao i ovakve priče, podsećaju da sećanje na Staška Sondermajera ne sme izbledeti. Njegova žrtva, hrabrost i ljubav prema Srbiji ostaju trajna opomena i inspiracija.

Izvor: Kaldrma