U Srbiji se danas osećam kao u nekom vakuumu. Mislim da sam se jedini put istinski dobro osećao ovde tokom demonstracija 1996/97. godine, kaže za Nova.rs Uroš Đurić.
Stavovi o umetnosti izneseni u časopisu „Nadrealizam – danas i ovde“ daleke 1931, koji bi bili važeći i danas jesu, kako beleži Stevan Vuković u tekstu kataloga za izložbu Uroša Đurića „Autonomizam sada i ovde“ u Galeriji FLU, revolt, nepristajanje i nepomirenost, ali prvenstveno odbijanje postojanja bilo kakve idealnosti, projekcija „jedne moguće stvarnosti odvojene kako od realnog sveta tako i od same umetnosti“, stvarnosti u kojoj, po Manifestu autonomizma, umetnik postaje prisutan kao „lik na slici“.
Nadovezujući se na te reči Uroš Đurić u nastavku ispovesti za Nova.rs naslanja se na nadrealiste:
– Pre neku noć sam sanjao kako se sa ćerkom i, od svih ljudi, Điđom Karanovićem, ali iz nekih mlađih dana, kad je igrao saobraćajca kod Gorana Markovića, muvam po Bežanijskoj kosi. I znam u snu da je to Beograd, iako uopšte ne liči na isti, i ulazim u neku modernističku zgradu koja je ugrađena u greben. Dakle, to vaš mozak radi sam od sebe. Uzima stvari iz vaše svesti tokom podsvesti i na izvestan način ih apropriše i stvara neverovatno filmične slike moguće stvarnosti koja je jednako živa i istinita koliko i onaj svet kada otvorite oči i suočite se s tom realnošću. Nadrealisti su to jako dobro prepoznali. Mene zanima da tehnikom, koja se uslovno može nazvati kolažnom, pravim kadrove, scene, prizore u kojima kontekstualizujem najrazličitije postavke života, interesovanja, frustracija, svakodnevice, iskustava kojima ste neprekidno izloženi iz dana u dan. Ne samo onog života koji se odvija kad hodate ulicom da biste platili račune nego i svih tih suludih misli koje imate dok čekate u redu da platite račun, ni ne primećujući da su vam one odlutale ko zna gde…
Gledajući vaše slike čovek bi zaključio da su vam život i interesovanja prilično raznorodni. Junaci vaših dela su i fudbaleri, i pop zvezde i običan svet ili nešto što, možda, ne možemo ni da rastumačimo. Sve ste to vi?
– Da. Džordž Orvel u delu „Niko i ništa u Parizu i Londonu“, u 13. poglavlju opisuje nacije s kojima se susretao, i izvodi zaključak kolonijalnog činovnika engleske krune. Piše o pojedinačnim pripadnicima nacije. Ali, koliko god bili individualni kao ličnosti, opet projektuju određene stereotipe koji postoje o toj naciji. Pored Italijana, pa Mađara, poglavlje završava s jednim Srbinom, gde sam u potpunosti sebe mogao da prepoznam.
U tom Srbinu koji govori šest jezika, čvrste je građe i razume se u sve poslove hotelijerstva, od najviših do najnižih. Došao je Srbin tog dana u pariski hotel visoke klase kao zamena za bolesnog Mađara i do 12 sati je radio besprekorno svoj posao. Ali, taj Srbin u podne počinje da zabušava, prestaje da radi, ponaša se incidentno u kuhinji. Na kraju uzima bocu najskupljeg vina, odlazi u VIP salon hotela, pali najskuplju cigaru i zavaljuje se u stolicu. I to izaziva skandal. Šef osoblja pita Srbina – „Pobogu čoveče, šta radiš, da li si pri sebi?“ A Srbin mu odgovara – „Pobogu čoveče, a šta ti radiš, da li si ti pri sebi, s takvom facom?“ I ovaj ga momentalno otpusti. Orvel jedino o Srbima ne daje nikakav zaključak jer nije mogao da shvati kako neko ko je zgodnjikav, dobrog zdravlja, poznaje posao i govori šest jezika, može da radi takav posao u hotelu, kao zamena. I „podmeće“ svog prijatelja Rusa, Borisa da mu Srbin rastumači o čemu se radi. I Srbin kaže Borisu: „Stari moj, oni će mene i ovako da isplate za ceo dan, jer su po zakonu to u obavezi ako radim do podneva. I što bih ja od podneva uopšte više radio ako ću da dobijem pare za ceo dan…“ Mi Srbi to razumemo, ali za ostale je to šokantno. Meni je bilo neodoljivo da je Orvel, od svih, dao besprekornu kratku antropološku studiju Srbina. Gotovo nestvarno. Ta Orvelova beleška je meni jedno od najznačajnijih svedočanstava o srpskom mentalitetu, a mnogi ne znaju da ono postoji.
Ili imate Miloša Antića, koji je u gradskim krugovima poznat kao Miško Ufuriško, kao čovek za kog ne postoji prepreka da se ufura gde god hoće. I stigao je do Džimija Hendriksa od svih ljudi. Hendriks je na svetskoj sceni postojao svega tri i po godine, zadužio je čovečanstvo, prešao sva moguća ograničenja rokenrol muzičara, postao globalna ikona, i onda vidite Miška Ufuriška pored njega i Miča Mičela. Stojite, gledate i ne možete da verujete. A Miško je još uvek sa nama, bio mi je na otvaranju izložbe (smeh). Pa, čarobno! To je slobodna volja u najčistijem obliku, to je duboko u korenu ovog naroda i ono što ga je održalo svih ovih vekova.
Koliko je simbolike u tome da ste, bar izložbom, ponovo na mestu na kom ste studirali i delimično stvarali Manifest?
– Splet je to okolnosti. Dobio sam poziv iz dekanata. Hteli su da pokrenu nov izlagački program, sa dva rezervisana termina godišnje za bivše studente koji su u međuvremenu napravili reprezentativnu karijeru. Za aktuelnu studentsku populaciju fakulteta bilo bi korisno da razumeju kako mogu da se odvijaju kreativni procesi i kuda mogu da se usmere od trenutka kad izađu s Akademije. I to je vrlo inteligentno zamišljeno. A pošto već postoji jubilej – 30 godina od Manifesta, i da je sam koncept autonomizma nastao tokom studija na Akademiji – mislio sam da je to dobar način da im se ukaže da određene koncepcije u procesu umetničkog razvoja mogu da se preispitaju. Suočavanje s dometima drugih je korisno. To je živi eksperiment, radionica, razmena mišljenja, znanja. Kao povratak kući gde vas dočekaju rođaci s novim generacijama kojima želite da prenesete određeno iskustvo.
I od kad se otvorila izložba po reakcijama bih rekao da je većina zadovoljna obavljenim. Za mene je najznačajnije da sam uspeo u potpunosti da ostvarim zamišljeno. Imao sam kratak rok – samo četiri meseca – a skoro 90 odsto radova su iz ove godine, ostatak je rađen u skorašnjem periodu, i nijedan nije do sada prikazan u Beogradu. Sve je premijerno, što me čini ponosnim. Nikad ne znate kakav će biti kvalitet radova, pogotovo što volim da ulazim u rizike. Hteo sam u novim okolnostima da napravim drugačije radove bazirane na koncepcijama starim tridesetak godina. Ispostavilo se da su mi, na moje iznenađenje, radovi prevazišli očekivanja. Velika većina ljudi u mojim godinama obično upadne u neku vrstu klišea, ponavljanja starih obrazaca, što nije nužno loše, ali ne donosi bog zna šta. Još kao klinac od 18 godina divio sam se Bunjuelu, bio mi je veliki uzor, jer je najbolje filmove, zbog kojih smo na kolenima, snimio između 60. i 70. godine. Sebe sam pripremao da moj vrhunac bude posle 60. godine. I krenulo je… Nadam se da ću najbolja dela upravo napraviti u periodu koji dolazi.
Tokom izložbe održaćete i dva stručna vođenja – jedno 13. aprila u 13 sati, a drugo 27, poslednjeg dana postavke…
– Da, a proći ćemo tad i kroz prostore kluba „Akademija“, kroz te katakombe koje su u velikoj meri odredile današnju klupsku scenu i ako ništa drugo, uticale na ugostiteljstvo. Verovali ili ne, kako jedan klub studenata Likovne akademije može da utiče na ugostiteljstvo saznaćete ukoliko dođete tog dana… Ja sam, dok sam bio student Akademije, radio sve one najgore poslove u klubu, a kao di-džej, tek kad sam diplomirao. Miomir Grujić Fleka me je zvao za povratnički ciklus 1992. godine, što mi je dobro došlo, jer sam mogao da zaradim nekoliko desetina maraka. U tom ciklusu smo se smenjivali Srđan Jerotijević ili di-džej Junindža, zatim Ivek iz Kazne za uši, i Đura iz benda Overdose. I jednom mesečno bi mi uletela gaža. Trajalo je to nekih šest meseci, ali bile su to divne večeri i rado ih se sećam.
Rekli ste mi jednom da ste toliko toga uradili u životu – da ste imali više od 250 izložbi, radili kao di-džej, svirali, bili kolumnista, snimili petnaestak filmova, radili 18 godina na B92, pisali za najuglednije novine, ali da je jedina stvar koju niste uspeli da uradite – da vladate ovom zemljom. I da bi, kad biste vladali ovom zemljom, biserje padalo iz oblaka, a dukati bi izlazili iz fontane na Slaviji…
– (smeh) Apsolutno! Ali, znate šta bi bio problem da mi je pošlo za rukom da vladam? Mislim da bih popio metak odmah prvog dana vladavine. A možda već i u predizbornoj kampanji. Mnogima to ne bi odgovaralo. Znate, nije ovo Albanija. Moj kolega i savremenik, rođen iste godine kad i ja, s kojim se znam površno – Edi Rama – premijer Albanije je slikar. I to u velikoj meri govori o strukturnim nedostacima političke i društvene scene Srbije koja je mnogo više autokratska nego što bi čovek pomislio. Albanija može da, kao krem de la krem vladavine, „izbaci“ slikara i to savremenog, radikalnog, čoveka koji je bio jedan od vodećih učesnika međunarodne scene i uradio mnogo na etabliranju tamošnjih umetnika. Anri Sala je najveći dokaz svega toga. Edi Rama je bio kustos prvog zvaničnog nastupa Albanskog paviljona na Venecijanskom bijenalu u drugoj polovini devedesetih. Bili su tu Adrijan Paci, Sisli Džafa koji je iz Prizrena, Sala, sve relevantni umetnici. Sve su to moje kolege, odlični momci, izuzetni umetnici, međunarodno vrlo visoko pozicionirani. Za većinu naših vrhunskih umetnika to što oni rade je gotovo nemoguća misija. Mnogi ne mogu da shvate gde se albanska savremena umetnost nalazi danas u odnosu na srpsku na globalnoj sceni. I to govori koliko naši bogatuni ne razumeju koliko je to elitna stvar kao tenis. Savremena umetnost je tenis svetske kulture koju su Albanci, pogotovo oni moćni, finansirali bez želje da se to zna, samo da bi pozicionirali zemlju. Zato danas imate Duu Lipu kao svetsku zvezdu, zato imate Bebe Redžu, Ritu Oru, a ovde imate Cecu i Karleušu. Jako je važno razumeti – znate ono što smo govorili kad smo bili mali – gde zeka pije vodu.
Ali, kad to kažete ne mislite valjda da to treba da se odnosi samo na savremenu umetnost? Zar nemamo problem sa odnosom prema kulturi, umetnosti uopšte?
– Ne samo prema kulturi i umetnosti, već imamo problem društvenih mehanizama, koji su uspostavljeni devedesetih, i toliko su duboko ukorenjeni da zapravo nikada nisu ni razoreni. Čak je i ona ekipa između 2000. i 2012. godine plivala na tim istim strukturama, a da nije ni pokušala da nametne neku drugu priču, tako da je to bila jedna parada kiča i besmisla. I kad pogledate šta su bile tendencije srpske zajednice u 17, 18. pa čak i 19. veku ovo danas izgleda kao karikatura. Tako da ne bih baš žrtvovao svoj život zarad nekih koncepcija, koje bi mogle da mi dođu glave, ukoliko vidite da na društvenom planu među ljudima vlada opšta besvest. I to ne samo u Beogradu, već još više kad izađete iz grada. Više ne znate šta je Srbija, koji je njen etnički, nacionalni, kulturni identitet. Samo se svi uvezuju na tri priče, tipa Kosovo, Prvi srpski ustanak i Prvi svetski rat i ništa više. I onda gledate i kažete – aha, znači to je sve što znate o sebi. To je zaista zaprepašćujuće. Nije ovo baš specijalno uspešno integrisano društvo.
A kako se vi danas osećate u ovom društvu?
– Kao u nekom vakuumu. Mislim da sam se jedini put istinski dobro osećao tokom demonstracija 1996/97. godine. To je, možda, bio poslednji veliki pokušaj da se stvari uvedu u savremene tokove. Mi imamo danas razne odlike savremenosti, ali ne mogu to da tvrdim za celo društvo. Oni koji žele da idu napred, ići će napred bez obzira na sve. Ali, pričam o opštoj tendenciji u okviru glavnih tokova jednog društva. Ako upalite televizor i vidite da je glavna stvar kako srušiti Meštrovićev spomenik Njegošu na Cetinju, koji je sad u drugoj državi, i da je glavna mantra RTS-a da jednom nedeljno izbacuje jednu tako sumornu emisiju, koja je pritom puna netačnosti i laži, i u svemu tome učestvuju ozbiljni istoričari i daju potpuno izvitoperene interpretacije činjenica – onda imate zaista ozbiljan problem. Čime se vi kao društvo bavite? Bavite se ponovnim rušenjem nečega u ime nekog nekadašnjeg rušenja. I onda kažete – ovo je potpuno ludilo. A ti ljudi nisu bez uticaja, imaju određenu vrstu vidljivosti i autoriteta koja je za mnoge u ovoj sredini značajna. I onda se postavlja pitanje koja se vrsta borbe ovde vodi uopšte. Za koga, za šta? To vas ostavi bez teksta. Ja ovako razuđenu zajednicu kao što je Srbija nisam video u životu, i to mi je žao. Ovo je vraćanje u blato. Ako smo mi zaista samo blato, onda džaba ti sve.
Bonus video: Uroš Đurić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare