Ako razmišljate o sebi kao o superhumanoj verziji čoveka, sa pet ruku, 10 nogu i sedam mozgova, onda počinjete da mislite o sebi na takav način da možete da uradite nešto preko onoga što inače možete kao ljudsko biće, kaže u razgovoru za Nova.rs koreograf Jakopo Godani, dobitnik nagrade "Jovan Ćirilov" Beogradskog festivala igre.
Čuveni koreograf Jakopo Godani dolazi na razgovor, nekoliko sati pre nego što će mu u Narodnom muzeju biti uručena nagrada „Jovan Ćirilov – za korak dalje“, pravo sa testiranja na koronavirus. Vedar je i dinamičan. „Beograd je moja druga kuća“, kaže. Pokazuje nam crteže kostima za koreografije koje priprema, pošto i njih i scenografije takođe sam radi (otkriva usput i da je veliki ljubitelj stripa i raspituje se da li u Srbiji ima konvencija), pokazuje nam snimke njegovih koreografija za „Vog“ odigranih na Nedelji mode u Parizu u martu, malo pre nego što će veći deo sveta morati u izolaciju. U martu je trebalo, da je sve bilo kako treba, sa igračima Drezden Frankfurt kompanije igre na čijem je čelu da predstavi i svoj novi komad na Beogradskom festivalu igre. Tada je trebalo da mu bude uručena i nagrada žirija, koja mu je na prošlogodišnjem Festivalu igre pripala za triptih radova („Uzvišeni izazov“, „Odjeci neumorne duše“, „Jedinstvena reakcija“) izveden u Beogradu i Novom Sadu. Ali je festival zbog pandemije pomeren za jesen, a Godani je došao da primi nagradu i najavi izvođenje novog komada pred festivalskom publikom, planirano za decembar u Sava centru.
U Beogradu ste iz posebnog razloga, zbog nagrade „Jovan Ćirilov“. Pre vas su ovo priznanje poneli Jirži Kilijan, Dimitris Papajoanu, Šaron Ejal i Mari Šuinar. Šta vam govore ta imena i kako se osećate u njihovom društvu?
To su fantastične kolege i njihov rad je zanimljiv. Oni su talentovani umetnici i jako sam ponosan što sam među njima. Rad svakog od nas se razlikuje. Mislim da je moj stil znatno radikalniji u poređenju sa njihovim. Zapravo, dobro je što se toliko razlikujemo (smeh).
Nagrada ima i podnaslov „za korak dalje“. Poznati ste po tome što od igrača uvek tražite da pomeraju lične granice, pretpostavljam da to tražite i od sebe. Koje granice „napadate“ sada?
Oh, jeste li sigurni da imate toliko vremena da razgovaramo o tome? Dotičemo se veoma osetljive tačke. Znamo da će ovaj svet da se promeni i to nije nikakva tajna. Glavni problem je taj što civilizacija postaje sve pasivnija, poslednjih 30-40 godina postoje neke važne stvari koje bi valjalo promeniti, a treba početi od novih generacija. Zato sam veoma zahtevan prema mladim igračima, verujem da to možemo kroz naš proces rada. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali radimo na prilično naučni način, metodološki nam je sistem rada zasnovan na nauci. Analiziramo sve i onda nastojimo da razvijemo poboljšanu verziju samih sebe. Nešto kao veštačka inteligencija, kada se analiziraju informacije i postavljaju na bolji način. Šta mi u osnovi radimo? Posmatramo sve što radimo: svakodnevni život, to kako radimo u studiju, kako se ponašamo na sceni, kakvo je naše delo… I onda razgovaramo o tome i tražimo način da to poboljšamo. Jer verujem da se pravi umetnički rad odvija u studiju, a ne na sceni. Na sceni je to samo samo manji deo, utisak o nečemu kakav za jedan sat stičete o nečemu što ne poznajete. Mi u studiju provodimo svaki dan po 10 sati zajedno, a na scenu izlazimo povremeno, na sat, sat i po da to prikažemo. Verujem da se prava umetnost i kreativni rad dešavaju u onih 10 sati svakog dana.
I u mnogim drugim oblastima, u medijima, biznisu, kancelarijama, u svakodnevnom životu, treba napraviti promene i tu takođe treba biti jak i zahtevan. Nastojim da budem krajnje zahtevan prema igračima, pitam ih da li zaista misle da je njihovo najbolje izdanje kao umetnika baš to što rade. „Zar ne želite li preko toga“, pitam ih. Ne znam da li ste to primetili, ali i ja izgledam mnogo mlađe nego što jesam (smeh).
Zagovarate, dakle, promene u svim aspektima življenja?
Naravno, to mora da se dogodi. Ja se bavim igračima od 17 do 26 godina. Oni žele da budu umetnici, ali ne znaju šta je to značilo pre 30-40 godina, kada nije bilo interneta, društvenih mreža, gluposti poput toga. Oni na društvenim mrežama provode po ceo dan, a misle da su umetnici. Onda moram da ih protresem, da im kažem: izvinite, ali skrolovanje po telefonu ne znači da ste umetnici, nošenje prave vrste obuće ne znači da ste umetnici, slikanje i postavljanje selfija na Instagram ne znači da ste umetnici. Umetnici doprinose društvu, doprinose boljitku, mentalnom napretku, intelektualnom napretku, napretku u okruženju. U suprotnom ćemo se uspavati i ćao, tu je kraj.
Da li je moguće menjati stvari kroz igru?
Mislim da jeste. Igra je veoma inteligentan vid ukupnog postojanja, jer nas uči ne samo tome kako da mislimo, nego i kako da postojimo u fizičkom smislu u najboljem obliku. Ljudi koriste, čitamo šta naučnici kažu, samo 10 ili 20 odsto mozga i to ne u isto vreme. Isto je i sa telom. Šta radimo? Sedimo. Kada učimo decu, šta radimo? Sa šest godina ih odvedemo u škole i posadimo u klupe po šest sati svakog dana. Kako onda očekivati da ne budu lenji kada odrastu? Sprečavaju vas da postojite u fizičkom smislu. A ljudsko telo je neverovatna mašina, sa beskrajnim mogućnostima. I što više uspevate da sebe koordinišete, više uspevate da razumete sami sebe. Sa ranijim iskustvima, mi mislimo da nemamo previše mogućnosti. Ali ako počnete da mislite o sebi kao o novom modelu „ferarija“, na primer, počećete da mislite o sebi na mnogo unapređeniji i sofisticiraniji način, sagledaćete svoje potencijale, a istraživanjem fizičkih potenijala shvatate koliko to ima veze sa potencijalom vašeg mozga i svesti. Ako razmišljate o sebi kao o superhumanoj verziji čoveka, sa pet ruku, 10 nogu i sedam mozgova, onda počinjete da mislite o sebi na takav način da možete da uradite nešto preko onoga što inače možete kao ljudsko biće. Mnogo toga dolazi iz mašte, kreativnosti i korišćenja instrumenata kojima raspolažete. Znate, mnogi kada vide naš nastup pitaju „kako popamtite sve te korake, kako uspevate da se tako krećete“. Kažem, pa to svi možemo da uradimo, samo što vi to ne radite. To je kao da živite ceo život sa rukama vezanim iza leđa, a onda vam sa 35 godina odvežu ruke i vi onda kažete „ne znam šta da radim sa njima“. A to je vaše telo. Možete da uradite sve sa njim, samo ga ne koristite.
Kazali ste negde i da nije sve što vidimo na sceni umetnost…
Mi na scenu izlazimo sa ovakvim idejama kakve sam vam upravo opisao. Na primer, imamo komad „High Breed“ sa dve grupe od po sedmoro igrača, koji izvode iste pokrete u hiperbrzini. Pokušavamo da razvijemo takvo stanje da pokret koji traje 10 sekundi kompresujemo u sekund i po. I isto to uradimo sa muzikom. I onda pokušavam da ih sve uskladim. A umesto da ih učim ovom ili onom koraku, puštam da se to dogodi kroz komunikaciju. Tako jedna grupa mora da bude u vizuelnom kontaktu sa drugom i da rade istu stvar. Nema tu brojanja, nema ritma, nema melodije, nego samo: hajde da to uradimo i da to profunkcioniše. Tu vidite koliko potencijala ima, koliko mogućnosti da se radi zajedno i da to uspeva. I zato kažem igračima: gledajte se, komunicirajte na sceni. I oni se odlično uklope.
Problem sa takvim delom je, međutim, u tome što ga mnogi ne razumeju. Začude se, pitaju se šta su videli, žele da se uspori, naviknuti na informacije koje inače dobijaju, u svetu ovih rijalitija sve je postalo tako bazično. Ne žele ni da čitaju obimnije knjige, imate tu mentalnu atrofiju.
Neki kritičari vaš stil opisuju kao kombinaciju sofisticiranosti i sirovih elemenata na onom bazičnom nivou. Kako biste vi opisali svoj stil?
To je dobar opis, sviđa mi se (smeh).
Izvodite svoje komade u različitim zemljama, širom sveta. Da li se njihova recepcija razlikuje u različitim kulturama?
Apsolutno. Ali to ima mnogo veze i sa opštim (pop) kulturnim trenutkom u kom se igraju. Ima mnogo veze i sa nivoom informacija koji se plasira na televizijama i drugim mas-medijima. Na primer, kada odem u Španiju, tamo sam superstar, ovde kad dođemo doživimo ovacije, a u Nemačkoj, gde sada živim, reakcije su mlake. Dakle, kod kuće, gde mi je kompanija, kritičari ne reaguju, ponašaju se kao da im je poznato to što su videli, a ubeđen sam da nisu videli šta se dešava u poslednjih 20 godina.
A kultura je postala veoma politična, toliko da ne znam šta je ovom svet uopšte potrebno da bi razumeo da politika jednostavno „ne radi“, tako da je to budalast koncept. Videli smo to da su politički modeli danas takvi da ljudi pokušavaju da se ubede u tu pseudoreprezentativnost. Ljudi glasaju za nekoga i očekuju da on ili ona ispuni to zbog čega su izglasani, ali se to nikada ne dogodi. Ponavljanje uvek istih grešaka nema nikakvog smisla.
Govorite o nekoj vrsti lažnog reprezentovanja…
Da. A na svetu imamo toliko pameti, toliko kreativnosti, neverovatne tehnologije koja je dospela daleko u ona polja u koja nemamo pristup, a ništa od toga ne koristimo. Verujemo da je moramo da promene pravimo malo pomalo i da to tako treba. Društvo uči ljude da treba da njihov napredak treba da bude jako postepen. Ali to je potpuna glupost. Možemo da napredujemo mnogo brže. Ja u studiju mogu, a da ne govorimo o celim sistemima školstva. Ja sa 16 igrača sa kojima radim to mogu i to mi daje za pravo da mislim tako.
Igra podrazumeva i kontakt…
Apsolutno.
… a sada smo u ovom dobu korone. Kako radite u ovim uslovima?
Pa, nije to baš neki rad. Pre se krećemo ka nečemu gde radite čak i manje nego ranije. Ali je zanimljivo, izazovno, da vidimo šta možemo da uradimo. I pre svega ovoga smo polazili sa čistine i išli smo ka tome da se nešto dogodi. A sada, kada nam se događa kovid, nemamo zapravo ništa. Onda kažem: dobro, hajde da vidimo šta možemo da uradimo. „Ti sedi tamo, ti tamo“, kažu nam, i onda ja gledam šta možemo da uradimo sa tim konceptom. Dovedeno je sve na nulu. Ali ako koristimo inteligenciju, postoje sjajna rešenja za sve.
Doživljavate to kao izazov?
To i jeste izazov. To je kao kada bi neko rekao vi ste štene, a treba da preskočite razdaljinu odraslog psa. Ali naš pravi izazov nije da doskočimo 30 centimetara, nego da preskočimo u novu eru, jer ako se stvari ne poprave, onda je svemu kraj.
Ustežete li se od toga da kršite fizičku distancu?
Poštujem sve što je određeno kao bezbedna razdaljina, ali kao inteligentno ljudsko biće znam da neka mala supermaska neće zaustaviti virus da stigne do vas. Jasno mi da će virus putovati znatno duže od razdaljine od metar i po. To možda može da pomogne, da uspori zarazu, ali nam je potrebno nešto efikasnije. Držimo se na metar i po, mislimo da to može da pomogne, a sa druge strane, kada uđete u avion, sedite jedno uz drugo, dišete isti vazduh sa drugima…
Možete li nam reći šta je onda to to na čemu sada radite i da nam predstavite komad koji ćemo, kako se očekuje, videti u decembru?
To je veoma komplikovano. Trenutno pravimo novi program u Drezdenu. Naša menadžerka tamo, jedna veoma pametna mlada dama, uspela je da stupi u kontakt sa stručnjacima za zdravstvo u Esenu i zvanično smo dobili isti tretman kao i profesionalni sportisti, tako da možemo da radimo u studiju. Međutim, Nemačka je podeljena po regionima i svaki od njih ima svoje propise. I onda možemo da predstavimo program u Drezdenu, i to takav da sam veoma ponosan na njega, a onda van Drezdena igrači nemaju prava da budu na sceni bliže jedni drugima od tri metra, tako da sve što sam radio moram prosto da bacim. U osnovi, ljudi igraju solo i ništa više. Ne možete da se pretvarate da je situacija drugačija. Ali sad se opet sva pozorišta zatvaraju, pa se ni nastup u Drezdenu neće dogoditi.
Pripremam zato sad nešto za obalu Francuske i Beogradski festival igre, za decembar, iako ne znamo da li će to moći da se izvede. Zavisi sve od toga gde će i kada biti crvene zone, jer mi iz Nemačke ne možemo da putujemo u zemlje u crvenoj zoni. Na obali Francuske bi trebalo da nastupimo početkom decembra, a ne znamo da li će pozorišta tamo tada biti otvorena. U osnovi, u međuvremenu razvijamo ideje. Sada radim na jednom projektu koji proističe iz klasične igre, ali ga razvijamo na savremeni način. To je, da bih bio jasniji, kao da iz klasične književnosti ili drame preuzimamo najbolje reči i jezička rešenja da bismo sastavili poemu, jednako bogatu, ali savremenu. Ne mislim da je, da bi se bio savremen, potrebno da odbacim sav svoj prtljag klasicizma. Balet je veoma intreresantan jer je virtuozan, spektakularan i ima stvari koje u baletu jako volim.
Ima li to što radite neki radni naziv?
Počeo sam da radim komad „Šuplje kosti“, gde radimo na osnovu baroka i klasike. Radim i sa jednim jako dobrim čelistom iz Srbije, Petrom Pejčićem. On je mlad, ima 18 godina, i supetalentovan je. Jedan je od najtalentovanijih učenika Jana Foglera, svetski poznatog čeliste. Radio sam sa Janom i on mi je preporučio Petra. Petar je veoma inteligentan, otvorenog je uma i pokušamo da uradimo nešto, da razvijemo drugačiji odnos između muzičara i igrača i interakciju među njima, što je izuzetno retko. I taj program nam je otkazan u Frankfurtu, jer su pozorišta zatvorena.
Kako, s obzirom na prilagođavanje novim okolnostima, vidite budućnost igre?
Kao veoma usamljenu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare