Maša Kolar: Plesni ansambli su kao fudbalski klubovi

Kultura 22. sep. 202020:20 > 23. sep. 2020 12:48
Podeli:
Maša Kolar, Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Juče smo se šalili da smo na konferenciju za novinare doveli hrvatsku manjinu. To je svetski fenomen. Kao i fudbalski klubovi i plesni ansambli su sve manje nacionalni, a sve više internacionalni. U riječkom baletskom ansamblu imamo Mađare, Špance, Nemca, Rumune, imali smo Francuskinju i samo nas je četvoro iz Hrvatske. Radni jezik je engleski, a nikome nije maternji, kaže u intervjuu za Nova.rs Maša Kolar čija koreografija "Čipka" večeras ima prvo izvođenje na Beogradskom festivalu igre.

Predstava „Čipka“ koreografa Maše Kolar, u produkciji Baleta Hrvatskog narodnog kazališta Ivana pl. Zajca iz Rijeke na programu je 17. Beogradskog festivala igre večeras (22. septembra) u Operi i teatru „Madlenianum“ i sutra (23. septembra) u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

U potrazi za kulturnim nasleđem regiona, Maša Kolar inspiraciju traži u tradiciji i folkloru – od istorijskih spisa, usmene i pisane književnosti, muzike, plesova i nošnji, do narodne radinosti, poput izrade čipke. Istovremeno postavlja pitanja: Koliko je nasleđe danas živo, koliko nam je to i takvo nasleđe bitno?

Odgovore pokušavaju da daju igrači Fujita Mao, Marta Kanazir, Ksenija Krutova, Laura Orlić, Michele Pastorini, Tilman Patzak, Tea Rušin, Ali Tabbouch, Carlos Huerta Pardo, Maria Matarranz, Maria Hernandez Delmar, Nicola Prato, Svebor Zgurić.

Zašto ste odabrali čipku kao inspiraciju za svoju predstavu?

– Malo jeste čudna zamisao. Zašto bi neko uzeo nešto što pripada nematerijalnoj kulturnoj baštini i pretvorio u jezik plesa? Ceo autorski tim, u kome su pored mene i Tena Novak Vincek (muzika), Maja Marjančić (saradnik koreografa, dramaturg), Petra Pavičić (dizajn kostima), prihvatio se čipke da bismo istražili novi pokret i novu estetiku. U današnje vreme kada smo zatrpani svime i kada ne možeš ništa novo izmisliti, hvata nas panika da nam ništa novo neće pasti na pamet. I ne postoji zapravo ništa novo. Sve je premeštanje i revidiranje poznatih stvari. Zato smo odlučile da uzmemo nešto što svi znaju, što je u našem sećanju kao deo kulture i iz toga krenuti u istraživanje. Dali smo sebi zadatak da pristupimo koreografiji i plesu drugačije nego što je to uobičajno. Najčešće postoji ili narativni predložak, poput književnog dela Molijera ili Šekspira koje pretačeš u scensko-plesni prikaz ili krećeš od muzike sa čvrstim narativom.

Foto: Beogradski festival igre/Promo

Kako se čipka pretvara u pokret?

– Mi smo iz čipke iščitale tri važna segmenta i koreografiju smo podelile u tri dela. Proučavale smo pašku čipku, ali i ostale načine izrade čipke. Paške čipkarice su nas naučile da se ona bode (ne vezuje) iz centra prema periferiji, što znači da postoji dominantna tačka i okosnica koreografije našeg prvog poglavlja jeste dominacija. U drugom delu se kroz igru nadmetanja bavimo kvadratom na šta nas je podstakla retičela (način izrade čipke, prim.aut). Treći deo je najbliži samoj izradi čipke zato što se bavimo iscrpljivanjem. Čipkarenje je usamljen posao. Čipkarice su u prošlosti bole svoja dela dugo u noć uz sveću, jer se štedelo na struji, i ponekad u društvu drugih čipkarica. Plesački posao je dosta sličan. Moraš se baviti sobom, svojim telom, svakodnevno ga iscrpljivati do krajnjih granica i onda zajedno sa istomišljenicima stvoriti čaroliju, koreografiju. Zato poslednji deo zovemo „Iscrpljivanje“.

U jednokm intervjuu ste izjavili da je „čipka sinonim za tihi i dugi rad anonimnih žena“. Na koji način ste to prikazali u predstavi? 

– Svi se divimo čipki, ali ne znamo ni kada je ona nastala, ni koliko je dugo trajao proces njene izrade. To me je najviše inspirisalo, jer je dosta slično igri. Naš rad se nikada ne vidi. Ne zna se koliko smo vremena proveli u sali, koliko smo razmišljali o tome. Vidi se samo rezultat koji prođe kao tren na sceni, a zapravo iza toga stoji ogroman posao. Iako su u autorskom timu sve žene, u ansamblu imamo i muškarce, ali se ne bavimo rodovima. Muškarci nose suknje, žene nose pantalone, rod nije bitan. Bitno je ono što oni čipkare i njihovi odnosi.

Maša Kolar, Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Izrada čipke zahteva strpljenje i preciznost. Kako je izgledao vaš rad sa igračima? Šta ste od njih očekivali?

– Predstava se dugo rađala i oblikovala u mom umu, a u dvorani sa igračima smo krenuli da radimo tri meseca pre planirane premijere. Onda smo morali da je odložimo, kao i sve ostalo, tako da smo krenuli sa obnavljanjem u aprilu i sa prekidima radili tri meseca. U HNK u Rijeci nemamo privilegiju da radimo samo jedan komad, jer je repertoar bogat. Izvode se stare predstave, premijere novih, gostuje se, tako da nikada nisam imala cele dane sa ansamblom. S obzirom da sam već četvrtu sezonu na čelu Baleta HNK u Rijeci, igrači me poznaju i onda je mnogo toga predvidljivo. Bili su strpljivi u trećem delu koji je i za mene bio iscrpljujuć. Sada su problematične alternacije. Svako novi, koji bi ušao u predstavu, imao bi zaista težak zadatak.

S obzirom da se bavite nasleđem, u kojoj meri je u samoj predstavi zastupljeno koreografsko i muzičko nasleđe?

– Od početka do kraja, iako je reč o savremenom pristupu. Drugačije je nemoguće pristupiti čipki danas. Tako je i Tena Novak pristupila muzici. Bavila se dvoglasjem poznatim iz istarskog podneblja, a ja u muzici prepoznajem i deo balkanskog folklora, tako da će publici našeg regiona muzika biti prepoznatljiva. Ona je to isplela na svoj specifičan način tako da ti motivi nisu dominantni.

Koliko nasleđe određuje nas danas i ovaj trenutak? Da li ga treba osavremeniti i približiti novim generacijama?

– Treba ga osavremeniti kada mi sami spoznamo koje su to vrednosti. Uvek se govori o nasleđu, a to se svodi na obilazak eksponata u muzeju. Retko se nasleđe oživljava. Mislim da je to bitno u današnjoj trci, jer su to vrednosti koje su trajne. Samo treba da uzmemo vreme i bavimo se nasleđem. Ako to uradimo, obogatićemo svoju sadašnjost, a time stvaramo podlogu za nove naraštaje.

Često se pominje da smo u aktuelnom trenutku zaboravili šta su prave vrednosti?

Mislim da svi pucamo po šavovima i da nas je kapitalističko društvo dovelo do toga. Sami nismo svesni koliko smo postali robovi ove naše kapitalističke kulture u svakom pogledu. Možda nas je korona malo uplašila pa smo stali na koju sekundu. Nadam se da smo svi imali vremena promisliti šta nam je bitno u životu i za šta se ima smisla boriti. Nadam se da će se neke stvari menjati. Iskreno se bojim budućnosti, svoje i svojih bližnjih. Bojim se za svoju profesiju koja je na rubu opstanka. Mislim da ima smisla boriti se za opstanak baleta i uopšte umetnosti, ali je to težak zadatak. Nismo naučili da se služimo novim tehnologijama i one sve više vladaju nama.

Foto: Beogradski festival igre/Promo

Kakvu budućnost naslućujete? Čega se najviše bojite? 

– Mislim da moram da budem jako srećna, jer se moja igračka karijera najpre pretvorila u pedagošku, pa koreografsku, sada i u menadžersku. Postojala je lagana transformacija i za razliku od mladih baletskih umetnika, imala sam privilegiju da profesiju iskusim na svom telu u punom žaru i sa punim pozitivnim patosom. Ali nisam sigurna koliko će novi naraštaji imati priliku iskusiti to isto. Okrećemo se komercijali, brzini proizvodnje, a proces plesne umetnosti ne može se ubrzati. On jednostavno traje. Telo ne možete pritisnuti da funkcioniše kako ste vi zamislili. Ono se mora oblikovati, oformiti, izvežbati. To je dug proces, a u ovom brzom životu se nema vremena za nešto što zahteva mnogo vremena da bi izraslo. Vidim nestrpljivost u novim naraštajima, koji jednostavno nemaju vremena za sebe i da se bave svojim telom.

Kako će korona uticati na igru, igrače i odnos same publike?

– Publika je uplašena, ali ne može bez umetnosti i mislim da će se u nekom trenutku to stabilizovati. Žalosno je što će samo najjači i najhrabriji opstati. Mala pozorišta i nezavisna scena, koji su i pre korone bili na rubu egzistencije, gotovo su uništeni. Biće neophodna velika ulaganja da bi oni opstali. Velike institucije će preživeti, jer su nacionalni kulturni simboli i svaka zemlja će i dalje ulagati u njih. Privatnom sektoru neće biti lako.

Balet HNK u Rijeci je prvi u Evropi posle izbijanja epidemije izašao sa premijerom i tokom celog leta ste igrali. Kako je izgledalo otvoriti ta vrata, ponovo oživeti kulturu i umetnost?

– Morali smo, jer je Rijeka ove godine evropska prestonica kulture. Mnogo je projekata bilo u planu i nismo smeli dozvoliti da svi ti divni, kreativni projekti propadnu. Smatrali smo da nema smisla više ostati kod kuće i da je potrebno da uz sve mere opreza nastavimo sa produkcijom, tako da smo se se prvo sa skepsom prihvatili posla, a kada smo videli pozitivne rezultate, odlučili smo se i za drugu premijeru  – „Plamteće vode“ grčkog koreografa Andonisa Foniadakisa. On nije bio siguran da će uspeti da dođe, ali ta izolacija ga je toliko napunila emocijama i kreativnošću da je sve izletelo iz njega i nastao je komad na koji sam vrlo ponosna. Nadamo se da će njegov komad privući nove generacije i da će se sa smenom publike dogoditi prelom u pozorištu, bar kod nas.

Maša Kolar, Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Kako je publika reagovala nakon duge zatvorenosti, da li je bilo straha ili oduševljenja?

– Sve te procedure, koje smo primorani da odradimo pre ulaska u pozorište, učinile su publiku svojevrsnim performansom pre smaog performansa na sceni. Neki su se lepo snašli i čak im je godilo jer su tretirani na poseban način. Ranije kupiš kartu, uđeš, sedneš, niko te ništa ne pita. Sada svaki posetilac zahteva posebnu pažnju i negu. Publika se osećala poželjnom i mislim da to godi. Strastvene gledaoce nikada nećemo izgubiti. Moto naše nove sezone je „Opstanak“ i mislim da nije dovoljno čekati da publika dođe u pozorište, nego je užasno bitno da neke umetnosti, koje se smatraju elitnim poput baleta, izađu u građanstvo da bi ostvarili vraćanje usluge. Mi izlazimo u grad, igramo na neobičnim lokacijama na kojima do sada nije bilo moguće zamisliti balet, kao što je korzo, luka, ispred pozorišta, u bazenu, da bi na taj način privukli publiku da dođe u pozorište.

Ove godine je trebalo da kultura i umetnost budu u fokusu s obzirom da je Rijeka evropska prestonica kulture 2020. Kako se Rijeka snašla u novim okolnostima pandemije i da li je ta titula mogla da doprinese kulturi grada?

Kao radnica u jednoj instituciji primetila sam da se mnogo toga očekivalo i previše kritikovalo. Bila je izražena početna skepsa da to neće uspeti. Sada je napravljen zaokret: Ostalo je još nekoliko meseci, hajmo zavrnuti rukave i pokušati održati i vratiti ono što je moguće. Ponovo postoji entuzijazam u gradu u oblasti kulture. Neke institucije koje je EPK pokrenuo – Dečija kuća, Muzej grada Rijeke, Ekspo drvo kao veliki prostor za izlaganje, ostaće. Mnogo instalacija takođe. Mislim da je sve to izgradilo novu svest i da će to uticati na buduće projekte. Odobreno nam je još nekoliko meseci nakon završetka 2020. tako da imamo vremena da pokažemo Rijeku kao prestonicu kulture.

Gostovali ste na Beogradskom festivalu igre 2017. godine kada je vaš komad izveo ansambl Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba. Posle pauze od 15 godina je ansambl HNK Zagreb došao u Beogradu. Radili ste predstavu i sa Bitef dens kompanijom. Kakva je danas saradnja između Hrvatske i Srbije na nivou institucija i pojedinaca? 

– Veći deo svoje karijere provela sam u inostranstvu i pre nešto više od 10 godina sam se vratila u Hrvatsku, tako da možda i nisam potpuno osetila sve te tenzije. Sve sam to posmatrala iz jednog drugog ugla. Oduvek sam sarađivala sa Srbijom, sa Festivalom koreografskih minijatura, Infant festivalom u Novom Sadu, Bitefom i Beogradskim festivalom igre tako da individualna saradnja postoji oduvek. Svako se naravno bori i da se ostvari saradnja među institucijama. Mislim da postoji dijalog. Ne izraste svaki u neku priču, ali postoji namera i tako mora biti.

Vaš ansambl je internacionalan.

– Juče smo se šalili da smo na konferenciju za novinare doveli hrvatsku manjinu. To je svetski fenomen. Kao i fudbalski klubovi i plesni ansambli su sve manje nacionalni, a sve više internacionalni. Takvo je tržište rada. Sve je manje mesta za igru i igrači jednostavno cirkulišu kao savremeni nomadi koji traže svoje mesto pod suncem. Tako u riječkom baletskom ansamblu imamo Mađare, Špance, Nemca, Rumune, imali smo Francuskinju i samo nas je četvoro iz Hrvatske. Radni jezik je engleski, a nikome nije maternji. Mi zapravo gradimo neki svoj internacionalni baletsko-plesni „leksik“.

Kako tumačite internacionalizam u sportu i kulturi, a izražen nacionalizam u politici?

– Postoji kulturni imperijalizam koji se preslikava na baletske kompanije. Da bi ostali prepoznatljivi i konkurentni u oblasti savremene igre, moramo da dovodimo koreografe koji su globalno poznati i samim tim prihvatamo tu igru kulturnog imperijalizma. A boriti se za nacionalizam se može, ali to mora biti promišljeno i imati svrhu. To nije naša borba. Baletska umetnost je oduvek bila internacionalna od svojih korena. To nije ništa novo i to ne treba da nas plašiti.

I to ne ugrožava nacionalnu kuturu? 

– Ma kakvi. Potpuno suprotno. Obogaćuje je.

Imate li u planu novu predstavu?

– Da. Koreografisaću jednočinku za riječki balet. Nazvaćemo komad „Brut“. Bavićemo se sirovošću, primitivnošću tela, animalnošću. Vraćamo se osnovama. Uvek nam je fokus na telu – šta telo kao instrument znači danas igračima, meni, publici. Biće neko istraživanje.

Komentari

Vaš komentar