Piše Dragan Ambrozić: Coldplay ili mainstream fantazija

Već dugi niz godina, Coldplay su glavni protagonisti nečega što možemo nazvati “estradnim rokom”. Naime, negde tokom devedesetih, u muzičkoj industriji iskristalisala se potreba za postojanjem gitarskih bendova, namenjenih pop publici i stadionskim nastupima. Tu u priču ulazi londonski sastav Coldplay, koji godine 2000. singlom „Yellow“ i albumom Parachutes postavlja novi template za pop rock u 21. veku. Formula je bila prosta: pesme sa jednostavnim refrenima, pogodne za pevanje uglas na festivalima, uz nenapadne, pomalo melanholične emocije, i jasnu političku korektnost. Drugim rečima, neobavezna rok muzika od koje se svi osećamo dobro. Niz zapaženih izdanja što je usledio, doveo ih je do svetske dominacije: A Rush of Blood to the Head (2002), X&Y (2005), Viva la Vida or Death and All His Friends (2008), i konačno Mylo Xyloto (2011), doneli su im Grammy nagrade, prenatrpane koncertne turneje i neverovatne tiraže (do sad su prodali 100 miliona nosača zvuka!).

Hiljade duša su se odazvale zovu frontmena Chrisa Martina & drugova, pa je njihova bezazlena popularnost potrajala, mada je za potpisnika ovih redova to bilo iskustvo nalik na neku, u hemijskom čišćenju ispranu verziju poznih U2. Posle decenije u kojoj se od Coldplay nije moglo živeti, koliko su bili sveprisutni, usledila je blaga stagnacija, da bi Everyday Life (2019), već pokazivao znake opadanja (slabo primećen u SAD). Nije ni čudo, jer se poslednjih par godina hip hop, uz R&B and pop, nametnuo kao glavna komercijalna kategorija - za gitare više nije bilo mesta, pa se u retrospektivi slobodno može reći da su Coldplay verovatno jedan od poslednjih mega-tiražnih rok bendova.Upravo objavljeni Music of the Spheres (Parlophone / Atlantic), njihov je pokušaj da se vrate u fokus javnosti na inovativan način. Album tematski počiva na zamisli o postojanju jednog planetarnog sistema sličnog Sunčevom, pa svaka pesma predstavlja jedan svet. Fascinacija kosmosom, i zamišljanje muzike u njemu, vode nas ka zamišljanju nekih drugačijih stvarnosti. Tako Coldplay opet nalaze način da budu humani i poruče nam da su bolji svetovi mogući.Music of the Spheres poseduje osnovni kvalitet kog imaju uspešni mainstream albumi - fantaziju. Nije sad ni bitno koliko je ta fantazija duboka i razigrana – ipak je dragocena. Svaki dan smo izloženi kvazi-ispunjavanju svih naših želja u globalnom digitalnom šoping molu, čime sile tržišta zapravo pokušavaju da odmene maštu. Mašta, kao takva, danas se, naime, ponižava i poništava – sve se radi na tome da se za nju nađe zamena. Tome kao da služi ceo internet. Gde god se da se okreneš, na njemu stoje neki putokazi što nam pokazuju gde treba da ideš “ako voliš ovo” ili “ako voliš ono”. Sloboda lutanja, grešenja i otkrivanja više ne postoji. Sve mora biti predvidljivo. Navodno, da ne bismo uzalud gubili vreme. Ali, istina je upravo u suprotnom – kako reče jednom davno, izvesni Neil Young: može se mnogo toga naučiti iz izgubljenog vremena.https://www.youtube.com/watch?v=3lfnR7OhZY8Zato nastojanje Coldplay da raspale kakvu-takvu maštovitost ovim konceptualnim albumom, zapravo ima određenu dozu hrabrosti, bar kad je u pitanju svet pop muzike pravljene za multimilionske tiraže. Makar to bila krajnje kič fantazija, ona nam ipak priča neku priču u kojoj se ostavlja prostor i za slušaoca da nešto zamišlja. Kao novi saradnik u timu, najuspešniji hitmejker današnjice, švedski producent Max Martin, svakako je odigrao važnu ulogu u ovom pokušaju pretvaranja Coldplay u bend iz “Zvezdanih ratova”.Sve počinje sa “Music of the Spheres”, pompeznim uvodnim instrumentalom koji najavljuje priču, kao da nas uvodi u film. Nažalost, mada sve protiče u brzom ritmu, nema toliko sadržaja što bi nam zadržao pažnju: “Higher Power” jeste pravi savremen hit, ali njegova euforija nas ne podiže mnogo visoko, dok “Humankind” nastavlja u istom ritmu, i ne odmiče dalje od samo još jedna ubrzane pesmice u nizu. Potom, nekako iznenada, ovako s jeseni, slede kosmičke balade “Let Somebody Go” (with Selena Gomez) i “Human Heart” (with We Are King and Jacob Collier), u kojima možda neko nešto i nađe za sebe, zahvaljujući imenovanim gostima. Sa "Biutyful" stvari definitivno postaju čudne, jer nalikuje na duet sa sopstvenim izmenjenim glasom, kao da se Chris Martin natpevava sa svojim avatarom u crtanom filmu.https://www.youtube.com/watch?v=1OAn--ZCqa8Dobar trenutak je tek “People of the Pride”, omaž starim disko hitovima iz sedamdesetih, čija žestina donosi preko potrebnu promenu tempa. Format uspelog songa za decu ima “My Universe” (with BTS), noseći hit albuma, raspevan i raspoložen, uz gostovanje najčuvenije momačke K-Pop grupe, ali se i on pred sam kraj urušava i pretvara u ostatak od ručka elektro popa iz osamdesetih - povlačeći za sobom pitanje: kakve sve to veze ima sa Coldplay?https://www.youtube.com/watch?v=jgQz-dKuYUIFinalna “Coloratura” donosi nekoliko velikih iznenađenja: pre svega konačno liči na pesmu, i to iz nekakvog raskošnog, futurističkog glam fazona, koji kao da unazad objašnjava celu ploču. Traje za ovakve grupe nezamislivih deset minuta, a ne umirete od dosade posle prvog. Ima čak i tekst u kome se prepoznaju prave emocije. Odjednom se cela ova fantazmagorija zaokružava na plemenit način: “In the end, it’s all about / the love you’re sending out”. Dođe vam da zavapite - momci, zašto samo jedna stvar na albumu ima smisla?Music of the Spheres nam pokazuje da su Coldplay ipak davno videli najbolje dane - u periodu od 2000. do otprilike 2011. - te da bar desetak godina nisu više bend-na-vrhu-sveta, kakav su bili. To ne znači da i dalje nemaju svoje trenutke, pa i hitove, tu i tamo – ovo im je deveti uzastopni broj jedan na britanskoj listi albuma. Youtube i streaming servisi su do neslućenih razmera pojačali prisutnost autora koji su nekad bili popularni - oni su stalno na raznim plejlistama, i toliko su dostupni sa starim pesmama, da im je dovoljna samo poneka dobra nova kompozicija, pa da se ponovo vrate u rotaciju. U tom svetu mega zvezda na internetu, slava nikad ne prolazi, jer vas stalno otkrivaju sve noviji konzumenti - potrebno je samo ponekad dodavati sveže sadržaje, i pare će se automatski vrteti.https://www.youtube.com/watch?v=3YqPKLZF_WUColdplay su, tako, postali klasici žanra koji služi pravljenju velikog novca kroz opšteprihvaćene pesme,namenjene ljudima što za muziku inače ne mare mnogo. Sve je u redu u tome, jer čitav biznis počiva upravo na ovakvim pojavama. Pitanje je samo šta vi očekujete od sebe - da sebi puštate nešto neobavezno, tek da vam neki zvuk ispuni sobu i malo vas oraspoloži, ili nešto čemu ćete se posvetiti, što će vas obuzeti i odneti tamo gde nikad niste bili? Samo ovo drugo muzikom se sme zvati.https://www.youtube.com/watch?v=kWUV5-frRU4Bonus video:Super lista