Najpoznatiji američki rok bend nove generacije vodi nas na intimno putovanje kroz Ameriku malih gradova.
Skoro tačno godinu dana pošto su objavili svoj prošli album Imploding the Mirage, i još jednom zauzeli prvo mesto američke i drugih top lista, The Killers se vraćaju da objave novi projekat pod imenom Pressure Machine (Island), kojim zalaze u drugačije muzičke vode – umesto glasnog benda, euforičnog vokala i pompeznih gitara, ovde susrećemo akustične kompozicije koje nas vode predelima sećanja, kroz set pesama što na najtopliji način evocira odrastanje u malim gradovima američke provincije.
The Killers se tako konačno i neopozivo pretvaraju u glam verziju Brucea Springsteena za dvehiljadite – njihov najnoviji album funkcioniše kao njegova Nebraska (1982), intimna ploča koja je svojevremeno predstavila Springsteena u sasvim drugačijem izdanju od onog glasnog, epsko rokerskog, te smo ga još više zavoleli, jer je spustio glas da bi nam pružio uvid u svoju dušu.
Slično tome, utišani Pressure Machine daje nam prvi put mogućnost da saznamo sve o mesto porekla frontmena Brandona Flowersa, i upoznamo tačku na kojoj počiva životno iskustvo ovog benda.
Ta tačka se zove Nephi, i zaista postoji u državi Juta. U njoj je mali Brandon rođen. Pressure Machine je reminiscencija na dečačke dane provedene u tom najmanjem od malih gradova, i na bliske susrete sa komšijama i njihovim tužnim porodičnim pričama, problemima mladih ljudi u skučenim sredinama, uključujući avanture sa alkoholom i opijatima od srednjoškolskih dana, kao i sa uvidom u to kako završavaju ljubavi bez perspektive, tamo negde, bogu-iza-nogu. Svojom muzikom, The Killers pretvaraju i takva mesta u poprište najvećih drama, vrednih naše pažnje.
Činjenica je da The Killers na ovom konceptualnom albumu glamurizuju nešto što samo po sebi ne može biti glamurozno – život u selendri. Ali ima nečeg poštenog u tome, jer oni jesu pop grupa, više nego rok u klasičnom smislu, i nije ništa neobično ako nalaze nešto svetlucavo i u prljavštini sporednih ulica.
Uostalom, već smo jednom, na ovom istom mestu, zaključili da je njihov glavni kvalitet – romantizovanje svakodnevnog života – nešto što današnjoj publici nudi malo autora. Na kraju krajeva, sličnu stvar su prošle godine uradili i The Flaming Lips, čiji se poslednji album American Head očigledno ukazuje kao uticajan, bar kad je u pitanju slična tematika – opis odrastanja u zabiti.
Ako smo u vreme izdavanja Imploding the Mirage zaključili da je najbolja vest u vezi sa njim to što The Killers nisu rešili da naprasno odrastu, ovde je jasno da na Pressure Machine pokušavaju upravo to, sa mešanim rezultatima, nudeći nam neku vrstu dizajnirane „amerikane“ ili neoromantičnog kantrija. Početak je odličan – prvo nas „West Hills“ uvodi u dimenzije drame, kroz storiju o uhapšeniku, koji je zatvora dopao pošto je imao sa sobom dovoljno heroina da ubije konja, mada je „hillbilly heroin pills“ koristio samo kad je sa ženom gledao zalazak sunca sa Zapadnih brda.
Stvar koja sumira album svakako je sledeća „Quiet Town“, gde nas usna harmonika (u rukama kantautora Joea Puga), tako uverljivo podseća na raspevanog Springsteena: ona je i tematski najbliža starom The Bossu, jer opisuje gradić u kome se sve ružne stvari skrivaju, kao što je slučaj mladalačke smrti na opijatima, ili stradanje momka i devojke što su se tajno muvali negde napolju, ali ih je udario voz, jer ga nisu videli po kiši – sve zasnovano na stvarnim događajima. Isto kao i tiha „Terrible Thing“, prisećanje na gej dečka koji je odrastao u takvom malom mestu, punom skrivenih mračnih tajni, u koju je morao da ubroji i svoju – očigledno se radi o postojećem Brandonovom drugu.
Sledeći dobar trenutak jeste hitična „Runaway Horses“ (duet sa svuda traženom alter-zvezdom Phoebe Bridgers), što u maniru balade opisuje bračnu sudbinu jednog para, koji se polako razilazi u životnoj trci, mada se nadao da će do cilja doći zajedno – posebno je osetljiva slika mlade devojke koja je svoju slobodu i snove venčanjem zamenila za prsten i dugove, i sad nema kud. Sličnom razvejavanju svih iluzija prisustvujemo još drastičnije u „In Another Life“, gde se junak pita da li je mogao imati drugačiju sudbinu, nego što je radni vek proveden pokraj fabričke linije za montiranje guma, uz reči „Da li je ovo život kakav si sam izabrao / Ili se on samo tako završio?“, i zaključak: „Kad ću se vratiti kući? / Kad taj džuboks u uglu / Prestane da svira kantri pesme sa pričama koje zvuče kao moje“.
Nažalost, deo ploče kvari pretencioznost koja podseća na uobičajene The Killers proizvode, narušavajući hinjenom euforijom doživljaj inače na papiru dobro koncipiranih „Cody“ (o kriminogenom starijem bratu), „Sleepwalker“ (o ponovnom otkrivanju prirode), te elektropopa „In the Car Outside“ (o staroj ljubavi). Srećom, pa se do kraja stvari donekle popravljaju – ekspresivno mračna „Desperate Things“ rekapitulira još jednu drastičnu epizodu iz Brandonovog sećanja: o policajcu čiju ljubavnicu zlostavlja muž, pa ga on ubije. Stvar nije tako jednostavna, jer i policajac ima ženu i dete, ali kao što pesnik kaže: „Kad su ljudi zaljubljeni i dovoljno očajni da napuste svoje snove / Oni rade očajničke stvari“. Naslovna „Pressure Machine“ opisuje tegobe preživljavanja u tom istom malom mestu, kroz blagi folk rok zvuk vođen violinom, te sa refrenom iznenada otpevanim visokim glasom koga se ne bi postidela ni Annie Lenox (napomena: svaka pesma koja u sebi sadrži pominjanje cvrčka Džiminija iz Pinokija, dovoljno je dobra za vašeg potpisnika).
U identičnom tonu produžava i „The Getting By“, veličajući nadu malih ljudi da će biti bolje, dok uprkos svemu ipak nastavljaju da žive na kraju sveta. Svaka numera na albumu počinje snimkom autentičnog razgovora među stanovnicima, a završetak ploče – sa zvukom voza koji dolazi, prolazi i odlazi – podseća nas da se iz takvih malih mesta uvek negde ide, ali i na to da je život sam po sebi prolazna kategorija…
Brandon Flowers nedavno se ponovno preselio iz Las Vegasa (Nevada) u rodnu Jutu, te je njegov flešbek detinjstva očigledno obojio ovaj ciklus kompozicija. Treba napomenuti da, posle kraćeg odsustva, ovde ponovo zatičemo jednog od originalnih članova sastava Davea Keuninga sa svojom gitarom, uz redovno prisutnog Ronnie Vannuccija Jr. na bubnjevima, te uz važan podatak kako je koautor većine numera i Jonathan Rado, koji je ovde ne samo producent i kompozitor, već zauzima i poziciju za klavijaturama. Sve su ovo znaci da su The Killers odmakli na putu zrelosti, te da postaju kreativno sve kompletniji bend.
Pressure Machine je još jedan u nizu intimnih projekata najvećih pop imena današnjice, koja kao da se utrkuju da se što bolje razotkriju u poslednje dve godine, od Taylor Swift, preko Billie Eilish i Lorde, sve do The Killersa. Jasno je da su bogovi popularne kulture ponovo rešili da se okrenu dobrim pesmama i komponovanju istih, kao i direktnom obraćanju srcu, u pola glasa.
Vremena su, stvarno, za povratak tišini.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar