Da mogućnosti postoje, Uroš Đurić, naš respektabilni slikar sa zapaženom internacionalnom karijerom, saznao je još davnih dana od svog kuma, našeg svetski poznatog strip autora, Aleksandra Zografa. Ovaj moto neprestano je unapređivao njegovo stvaranje, ali mu i pojasnio ulogu umetnika u današnjem svetu.
Pišu: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Uroš Đurić slikar je sa ovih prostora o kome se poslednjih dana verovatno najviše govori, iako mlada publika često za njega zna pre svega kroz ona nezaboravna medijska pojavljivanja na radiju, televiziji i u filmovima. Iskoristili smo zato priliku da i sami malo podrobnije zađemo u svet njegovih umetničkih radova i razmišljanja, uvek na neki način provokativnih, od samih svojih početaka. Pri tom, kod Uroša Đurića još uvek važi onaj misionarski nauk Sex Pistolsa da se ne treba razdvajati od svoje publike ni po koju cenu, i da shodno tom uverenju neprekidno treba raditi zajedno sa njom i isključivo za nju i – večnost.
Iz tog razloga, činjenica da se Uroš Đurić odnedavno nalazi u ekskluzivnoj zbirci Muzeja Albertina u Beču – koji je u svoju stalnu postavku uvrstio sedam njegovih radova, nastalih 1990-ih godina u okviru ciklusa „Bespredmetni autonomizam“ – a zatim i da su mu dela već zastupljena u prestižnim kolekcijama širom sveta i regiona (Museum Moderner Kunst Sammlung Ludwig u Beču i EVN sammlung u Maria-Enzersdorfu), te da su Đurićeve radove prezentovali brojni domaći i internacionalni kustosi, kao i specijalizovani art-magazini širom sveta (Artforum, Flash Art, Spike, Art das Kunstmagazin, Camera Austria, Umělec, Balkon…) – izgledala je kao nezaobilazan povod za jedan razgovor po dubini sa ovim izuzetno ozbiljnim umetnikom.
Dobro, kako si onda stigao do muzeja Albertina u Beču, odnosno kako si uopšte došao u priliku da ti se umetnička dela nalaze u tako prestižnoj instituciji? Ovde umetnik kao da može da uspe samo spojem svog talenta, rada, ličnih kontakata i sreće. Da li ti je neko posebno pomogao u vezi sa umetničkim izlaskom u svet?
– Moram da kažem da sam, zahvaljujući svom radu, imao ogromnu podršku i sreću, ljudi su mi bili naklonjeni. Za mene je jedini cilj bio da se moja umetnost razvija, da raste koliko god je bilo moguće, i onda se dešavalo recimo to da Mileta Prodanović vidi kako sam se u jednom trenutku učaurio i predloži mi da se vratim na postdiplomske studije, što meni nije padalo na pamet uopšte, jer sam mrzeo školu. A on je hteo da me izmesti iz mog sobička i uobičajenog pritiska svakodnevnice, i to se ispostavilo kao veoma značajan iskorak – ići na neko mesto gde te čeka obezbeđen prostor za rad.
Onda je jedan par, iz uslovno rečeno moje generacije, sredinom 1990-ih došao sa postdiplomskih studija iz Engleske – gde je brit-pop bio na vrhuncu – i to sa novim merilima zastupljenim na svetskoj sceni – to su bili Branislava Anđelković i Branko Dimitrijević a.k.a. Branko i Branka. Zaposlili su se u Centru za savremenu umetnost, a tu je već bio Dejan Sretenović, s kojim sam imao blizak kontakt, kao i Lidija Merenik i Marina Martić. Za mene je to bilo veoma važno iskustvo, pošto smo svi bili skloni anglosaksonskoj kulturi, pogotovo njenoj fenomenološkoj i socijalnoj komponenti. Oni su tad, 1995. napravili prvu godišnju izložbu CzSU, fascinantnu, kod Borke i u Rexu – izlagali su Srka, Mikrob, Naskovski, Talent, Mrđan – mene nisu zvali, pojedoh se živ. Patio sam odistinski. Međutim, pozvaše me na sledeću, s temom „Ubistvo“, i pitaše šta bih da radim? U to vreme, lokalni kritičari su pisali kako sam našao idealni format za svoje slikarstvo – a ja u svojoj bedi morah da se držim malog formata, tipa 40×50 cm, mada sam u isto vreme hteo da radim slike dimenzija 2×3 metra. Međutim, odakle mi novac, posebno u tom periodu? Često su ljudi bili iznenađeni ukoliko bi prvo videli reprodukcije, a potom rad – kako to da slike nisu velike, a doživljaj im je bio da su grandiozne. I zaista je tako, ja sam ih tako slikao, kao monumentalne. Ova izložba mi je zato dala priliku da prvi put izradim oveći komad.
Dobio sam 1.000 maraka od Soroša za produkciju i spiskah sve na materijal, što je bio moj prvi veliki format u karijeri – 2 metra sa metar i po. Ta slika je imala ogroman italijanski zlatni ram koji je bio skup, pa blind ram, pa platno, pa boje – a ja boje nisam štedeo, volim pastuoznost, da imaju debeo nanos, da se popuni prostor, da pršti k’o kod Rubensa i Rembranta. I ta slika je prošla relativno dobro, mada ne kod nas – u to vreme je ovde favorizovana umetnost zasnovana na tehnologiji, objektima, instalacijama. Slikarstvo je samo po sebi smatrano konzervativnim. Kao da nisu primećivali konceptualne strategije koje sam izvodio u okviru slike. Ili su ih ignorisali, smatrali za budalaštinu, ko zna? Kasnije sam tek postao svestan da je u svetu, upravo u tom trenutku, to isto radila moja generacija, i da to ima svoje ime, zove se: „postkonceptualne strategije u slikarstvu“ (smeh). Opet sam nešto iz Beograda osetio, mada nisam imao nikakve informacije. Moj budući kum Zograf i njegova tadašnja devojka, a sad supruga Basta, su mi leta 1995. doneli katalog Venecijanskog bijenala pod nazivom „Identity and Alterity“, koji je u potpunosti odražavao moja autorska stremljenja još s kraja 1980-ih, a ja nisam mogao da mrdnem. Negde početkom 1998. pozove me Dejan Sretenović i saopšti mi da je u Beogradu Robert Flek, čuveni austrijski kustos. Došao je da bira radove za drugo izdanje tek pokrenute Manifeste: „Mi smo mu sve pokazali što smo radili, on je odabrao da se sretne s tobom i Tanjom Ostojić“; Tanja je dve godine ranije realizovala impresivan performans „Lični prostor“ na Bijenalu mladih u Vršcu, oboje referišemo na Maljeviča. Robertu Fleku se i jedno i drugo dopalo, ali pošto sam ja imao sliketinu, a Tanja performans, otpao sam zbog neekonomičnosti, tako je Tanja bez mene završila u Luksemburgu. Srećom, njena pojava je tamo izazvala ogromnu pažnju, imala je senzacionalan nastup u prozirnom liftu, koji je posetioce razvozio po etažama izlagačkog prostora, bila je apsolutni hit. Na kraju, Flek ju je pozvao na postdiplomske studije u Francusku, gde je predavao.
Pet godina kasnije kontaktira me lično Harald Zeman, u tom trenutku najslavniji kustos na svetu, i pozove da učestvujem na izložbi koju radi u Austriji – to vam je otprilike kao kad bi me Stonsi pozvali da im sviram treću gitaru, jer im se baš lepo uklapam, imam telekastera kao i Kit. Dođe kod mene kući, u Mutapovu na Čuburi, ostanemo dva sata u razgovoru, i kad smo se izrazgovarali, odabere upravo taj isti rad i 6 malih, koji su sad u Albertini. Izložba se održi pod imenom „Krv i med“, u Klosternojburgu kraj Beča u prostoru Esl kolekcije. Zeman je pre toga selektirao dva Venecijanska bijenala, 1999. i 2001, na kojem je Tanja Ostojić još jednom briljirala, i onda se odlučio da čitavu izložbu posveti savremenoj umetnosti Balkana – s osvrtom na radikalne tendencije i neoavangardne prakse – gde su sve države bile predstavljene. Karlhajnc Esl je preko svojih posrednika ponudio da otkupi radove s izložbe i ja sam prihvatio. On je tad bio u posedu jedne, od možda dve najznačajnije, ako ne i najveće austrijske privatne zbirke, s umetnicima od kojih ti zastane dah – Vorhol, Džulijan Šnabel, Franc Vest, Martin Kipenberger – inače on je nešto kao austrijski Karić, obogatio se na alatkama, i Zeman mu je preporučivao autore. Esl je u međuvremenu bankrotirao, ne znam tačno šta se desilo. U svakom slučaju, pre par nedelja me kontaktiraju iz muzeja Albertina da im ustupim prava na upotrebu reprodukcija istih tih radova u promotivne i edukativne svrhe. Gledam s nevericom i nazovem telefonom gospođu Rozenberger koja je potpisala pismo. Potvrdi mi da su dela sad u njihovom vlasništvu, kako reče „stalne kolekcije“ i meni krenu suze… jer ja imam 55 godina, realno sam čiča – nije da nema mojih radova u velikim kolekcijama, naprotiv, ali ovo je nešto drugo, kao da si u Luvru. Radi se o muzeju tog tipa, kao Ermitaž u Sankt Peterburgu, kao Pinakoteka u Minhenu. Tu završiš kad si mrtav, a još ako si sa Balkana – tu ne završiš ni mrtav. A ja sam živ autor i nisam deo nikakvih lobija, niko tu nije zalegao, to se takoreći samo od sebe desilo.
Ne mogu da kažem, meni je Branka Anđelković prebacivala što nisam te slike prodao našem Muzeju savremene umetnosti, kad je bila direktorka, ali ja živim od toga, meni je novac potreban da finansiram sopstveni život i rad, nisam mogao da čekam kad će i da li će se država smilovati i odrešiti kesu za otkup. Jeste to sa Albertinom sreća, ali na nju se nikad ne čeka – sreću treba mamiti, sreća se javi ukoliko si aktivan, ono što nikako ne smete sebi da dopustite je da je jurite. Treba prvo sebe pojuriti. Onda će se sreća kad-tad ukazati.
Neprekidno me pitaju: Brate, je l’ ima od toga para, od slikarstva, kažem im – kakve bre pare, završio sam u muzeju s Direrom i Brojgelom, to ne može ničim da se plati. Rođen sam tu na Čuburi, kao dete srednje klase, uslovi su bili govnjivi, nikakvog imetka mi nismo imali. Onda, sve to sa mnom i oko mene, dešavalo se u vreme sankcija. Sad imam dovoljno da svojoj ćerki-jedinici kupim ono što ona želi, na primer ajfon. Kako sam ja mogao da se recimo bavim rokenrolom, kad je meni bilo jasno još sa 18 godina da od toga nema života. U rokenrolu su ostali uglavnom loši đaci, koji nisu imali kud. Ja jesam u njemu, ali ne živim od njega.
A kako objašnjavaš sve ono što se desilo sa Marinom Abramović kod nas, sa tim prijemom na nož ovde, u njenom rodnom gradu, povodom retrospektivne izložbe „Čistač“ u MSUB? Otkud ta mržnja i užasan otpor prema njoj kao osobi, koji možda i nema veze sa tim da li se nekom njena umetnost dopada ili ne?
– Nije to samo kod nas – isto je svuda u svetu. Jasno je da Marina veličinom i značajem svog rada lomi čitav jedan sistem utvrđenih vrednosti i dovodi u pitanje do sad postojeću hijerahiju mesta i značaja autora, pogotovo ženskih. Savremena umetnost, i umetnost uopšte, polje je sramotne muške dominacije u svim segmentima, a ona ga je poslednjih godina razbila u paramparčad. Ne postoji uticajnija žena u umetnosti kroz istoriju, i to je jedno toliko veliko postignuće, da deluje nerealno kad ga jednom shvatite. Ona je otišla i korak dalje: nije više samo jedna od najuticajnijih savremenih umetnica svih vremena – nego jedna od najuticajnijih ličnosti u svetu. Marina se percipira kao umetnik koji na svom vrhuncu pripada njujorškoj sceni, ali je činjenica da ona ipak dolazi odavde. Iza nje, samim tim, realno niko ne stoji. Ni značajna država, ni relevantna sredina, ni uticajan narod, niti grandiozna kultura, ništa. I njima na Zapadu zbog toga nije nimalo lako, to im se baš i ne sviđa… pre će oni da prihvate kako iza takvog prelomnog, velikog uspeha, stoji neka velika sila, kao Rusija, ili Nemačka, ili čak Španija, dakle neka kultura koja ima potencijal da dominira. E, njena pojava remeti upravo taj sistem hegemonije, na kome bi oni hteli da počiva svet. Ekonomska, politička i kulturna hegemonija jednih te istih krugova, dovedeni su u pitanje uspehom Marine Abramović. Zemlje koje dominiraju svetskom kulturom su Amerika, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija, i to je to. Svi ostali – Španija, Rusija, Japan, Brazil, Švedska – imaju pristup samo onoliko koliko ih prethodno navedeni uključe. I smatraju da na to polažu pravo – zato što daju najviše novca. Time pokreću i održavaju mehanizme svetske scene. Da nije njih, svetska umetnost bi izgledala bitno drugačije: na primer, Englezi su nešto odneli pre 200 godina sa Akropolja i Grci traže da im se to vrati – ali niko pri tom ne pominje da je taj komad umetnosti stajao tamo u Grčkoj vekovima, kao običan istesani kamen na ruševinama na koji niko nije obraćao pažnju, dok ga Englezi nisu prepoznali u doba vladavine neoklasicizma i smestili u muzej. Da li je to zaista pljačka – ili prezervacija?
Naravno, na Balkanu je život bio ropski do pre skoro 100-150 godina. Bilo je uobičajeno da se – čim se razruši neki grad – malo razvuče taj materijal od kog je građen. Pa, pola istočne Srbije je izgrađeno od Gamzigrada – šta mislite, da su seljaci tamo imali kamenolome i mogućnosti da obrađuju kamen, da su bile mreže trgovačkih puteva, zanatlije na svakom koraku? To je bila jedna pustoš, slabo naseljena, kao i danas. Sve te rimske ostatke možeš da vidiš ugrađene u kuće, čak i crep. To je realnost ljudskog postojanja. Naravno da u 18. veku niko nije imao svest da sve to treba staviti u neki muzej i čuvati – za koga, za turiste iz Ankare, pašu iz Vidina? Ali, Zapad je kroz prosvetiteljstvo stvorio tu modernu predstavu o kulturi kao delu celovitog identiteta nacije i merilu civilizacijskog dometa. Kultura je tek tad postala integralni deo svesti jednog naroda. Kod nas se priča kako su naši srednjovekovni vladari ostavili onolike manastire sa freskama svom narodu – a njihova ideja uopšte nije bila to, nego da ostave zabelešku o tome koliko su bili moćni dok su vladali, pa je jedan napravio veliku zadužbinu, a drugi još veću. To su grobna mesta i ništa drugo, nisu oni to ostavljali srpstvu, koje nije ni postojalo u današnjem smislu, nego su hteli da se pokažu, ko je najjači u kraju za života. To su naše piramide, a oni naši faraoni. Projekcija vladarske moći.
Ljudi takođe ne znaju da je u srednjovekovnoj Srbiji većina stanovništva bila u statusu sebra, što je tek samo malo više od roba. Živiš isključivo na posedu feudalca, težački radiš i ratuješ za njega, nisi smeo da bežiš. Bio si faktički njegova svojina. Status slobodnog seljaka kod nas su doneli Turci, oslobodivši raju radnih obaveza, im’o si sandžakbega kome se nosi globa, a vladale su lokalne starešine u statusu knezova, što je još u 15. veku dovelo do narodnog buđenja i pravljenja mitova o našoj srednjovekovnoj državi. Nemanjići su pre toga običan svet tretirali kao i svaki drugi feudalac tog doba, Dušanov zakonik je prema sebrima bio surov, građanski stalež nije ni postojao. Pod pritiskom Otomanske imperije javila se potreba za narodnim jedinstvom, do tad nezabeleženim, kako bi se uopšte održali kao stanovništvo, i crkva je tu odigrala ogromnu ulogu, pa smo putem narodne epike i lirike ušli u proces rudimentarnog nacionalnog romantizma na specifičan način, daleko pre drugih naroda.
Da se vratimo na Marinu – mislim da je ona svojim uspehom potpuno demontirala ta parohijalna merila, koja su uspostavljena u ovdašnjim institucijama. A to realno postoji. Recimo – i to ću bezočno reći – iz tog razloga u sedam pokušaja nisam primljen za profesora na Univerzitetu, iako odgovorno tvrdim da niko na tim konkursima nije imao jaču biografiju od mene. E sada, ako je moguće da meritorna stručna komisija sedam puta procenjuje da im nisam potreban, i to ljudi koji me lično poznaju i imaju uvid u značaj mog rada, onda je to zastrašujuće. Zato sam se poslednjih 20 godina distancirao od naše likovne scene, jer je bilo očigledno – što sam bio uspešniji u inostranstvu, to su mi sve više stavljali do znanja da mi nismo isto. Dok sam bio u bedi, dok sam se mučio, svi su mi bili naklonjeni, do 1999. Posle 2000, kad sam internacionalizovao svoju karijeru, ispostavilo se da je to za mene bio sunovrat, i da više nemam podršku – od tad u Beogradu imam izložbu jednom u pet godina. Da ne ispadne da je to samo moj slučaj, jer govorimo o obrascu koji se ponavlja: Tanja Ostojić i ne postoji, možda je dva puta posle tog svetskog uspeha radila nešto kod nas. Nju su takođe odbili na konkursu za profesora na FLU, isto kao i Milicu Tomić, koja poslednjih godina predaje u Gracu, Mihaela Milunovića takođe, Žolta Kovača, ne mogu više ni da popamtim, spisak je dugačak i nadrealan. To je samo jedna od ilustracija rada ovdašnjih struktura, koje bi trebalo da su ti, po prirodi posla i onoga što zvanično zastupaju, naklonjene…
Preda mnom se pre par godina u Mikseru našao jedan ovdašnji savremeni kompozitor koji živi u inostranstvu, prilično koloritna ličnost, i to posle neke tribine, na kojoj smo zajedno učestvovali. Odjednom u razgovoru, on pravo niotkuda poče da govori bljuvotine o Marini i njenom radu, njenoj pojavi, i mene priupita kao slikara, šta je tu zanimljivo, jer njemu je to „đubre“, a ne umetnost. E vidiš, on je član SANU, dakle osoba iz samog intelektualnog i naučnog jezgra ove nacije, ono što se naziva krovna institucija, dalje od toga nema. Kada on, koji dolazi iz oblasti umetnosti, izgovori tako nešto u krugu učmale, samodovoljne prirodnjačke bratije koja trenutno gospodari Akademijom, sigurno ostavi snažan utisak na prisutne. Meni zaista nije bio jasan razlog tolike ostrašćenosti u negiranju njenih očiglednih i dokazivih visokih dometa, koje on može samo da sanja, u Metropoliten operu verovatno ulazi samo kad kupi kartu. Tako odlučih da ga testiram, da se poigram njegovom taštinom. Zaigrah na kartu koja mu je bliska, a to je socijalna i klasna pripadnost, jer taj mora da juri za priznanjima. Rekoh mu: „Gospodine, je l’ vi znate da je moj stric dr. Vojislav J. Đurić, bio potpredsednik SANU, i vizantolog svetskog glasa?“, otpala mu je vilica. Onda mu rekoh ko sam i da sam sa 35 godina izlagao u Nacionalnoj galeriji „Jeu de Paume“ u Parizu – na šta je on načinio korak unazad i gotovo vrisnuo „Že d’Pooooom?“ – da sam u kolekciji Antoana de Galbera i da vidiš – baja je odmah smanjio ton, počeo da me gleda drugim očima, da prihvata moje argumente – što je bilo krajnje otužno… U tome se vidi sva provincijalnost vladajućeg sloja i beda naših vodećih institucija, jer SANU spada u elitne kulturne strukture ove zemlje, zar ne? Sad bi ih pitao: evo imam 55 godina, u kolekcijama sam muzeja i privatnih galerija po čitavom svetu, regionu i našoj zemlji, zar ne bi trebalo da razmišljate da me primite? Ali, najmlađi sadašnji član SANU iz moje profesije je Duško Otašević, koji će uskoro napuniti 80 godina. Poslednji slikar koji je primljen u SANU do svoje 50 godine života bio je Vlada Veličković, čini mi se 1985. godine. Recimo Mrđan Bajić i Mileta Prodanović – iako obojica imaju preko 60 godina – ne postoje za SANU. Šta ta ustanova misli i koga predstavlja, pošto davno više nema veze sa umetnošću – pa jedan Raša Todosijević je u kolekcijama Tejta, Bobura, čini mi se i MoMA, ali se o tome ovde ne govori… Ko je taj koji treba da valorizuje visoke domete naše vizuelne umetnosti, a da pri tom ona nikad nije bolje stajala u svetskim okvirima? Raša ima 75 godina, i verovatno ga tretiraju kao mladog umetnika, a mene kao studenta… mi smo za njih nedorasli.
I onda se neko još uvek čudi što je narodnjačka struktura preuzela kulturni model? Pa oni ljudi stalno nešto osvežavaju, posle Lepe dođe Brena, posle Brene Ceca, pa Rada Manojlović, oni stalno neguju sebe, jer šta god da misle jedni o drugima, oni se okupe kod Saše Popovića i pevaju za Novu godinu, jer tu utvrđuju svoj status i u narodu i u društvu. Oni znaju da ako ne osvežavaju scenu, ako nemaju nove generacije, ovi matorci će nestati i nestaće polako i tržište. Oni pevaju zajedno sa mlađima stare pesme i narod vidi da ima ko da nasledi. Mi to nismo uspeli ni u rokenrolu. Pričao sam sa Sanom Garić, koja je mlađa i ne voli obrade pesama. Ja joj na to kažem da je interpretacija osnov svake umetnosti. Rod Stjuart je napravio karijeru na obradama. Pre Beatlesa sve je bilo razdvojeno – imao si autore muzike i teksta, muzičare-izvođače i pevače-interpretatore. Oni su isto počeli kao interpretatori, pa su u Hamburgu počeli da pišu svoj materijal i kad su sve to spojili u jedno, napravili su revoluciju protiv koje je bio znatan deo muzičke industrije, jer odjednom – uvođenjem tog modela, po kome je ista osoba i autor i interpretator – gomila kompozitora, tekstopisaca, aranžera i muzičara ostala je bez posla, a pevači koji nisu imali svoj materijal – zastareli. Problem je naravno i u tome što svega nekoliko osoba dobije odjednom sve pare na ime tantijema za autorstvo i izvođenje. Uostalom, čak i kod nas je recimo u zlatno doba mog gluvarenja, Disciplinu kičme načinila prepoznatljivom za šire narodne mase obrada „Čudne šume“ Yu grupe. Koja je odvajkada imao sjajne pesme, pa i pokušaje da napravi hit, sa recimo „Ja imam šarene oči“, ali tek kad je otpevao pesmu o medvedu koji ispija medni sok, zavrteo se na radiju i čuše ga svi od Soče do Drima.
Što se tiče SANU… Oni nisu nikakvo tajno društvo, masonska loža, niti privatni klub zatvorenog tipa, koji radi po nekim svojim ustanovljenim merilima mimo svih tokova, a ako ipak jesu – onda ne mogu više da budu na budžetu. Oni jednom moraju pred ovdašnjim društvom, a pogotovo pred kulturno-prosvetnom zajednicom, kojoj strateški i profesionalno pripadaju, da se deklarišu šta zastupaju u svakoj od oblasti koja je tamo predstavljena i za šta se zalažu. Tamo se još od mojih studentskih dana ništa više ne dešava što je u skladu sa vremenom, toliko se sve zaparložilo, pa čak i kad se fizički nađete u prostoru te zgrade – to je jedna mrtvačnica – a objektivno nikoga više i ne interesuju njihova merila iz 1980-ih.
Uostalom, sve počinje od osnovne škole, tu je i koren propasti. Ukoliko se sećate, kad smo bili deca, bile su prvoklasne ilustracije u čitankama – radi se recimo Kočić, ilustracija je slika Jovana Bijelića, predeo u Bosni iz 1930; obrađuje se lirika, idu vinjete Laze Vozarevića; i ti bivaš lagano uvođen u svet savremene umetnosti koja je povezana bilo sa epohom ili narodnom tradicijom. Još od malih nogu se usađivala jasna i objedinjena vizija šta je kvalitetna umetnost, gde bi se kroz obradu teksta i slike identifikovali sa istorijom i umetnošću svog podneblja, pa bi onda i pojava jedne Marine Abramović bila kudikamo jasnija.
Ima li umetnik neku posebnu ulogu u današnjem društvu, ili više ne?
– Jedina uloga koja za umetnika još uvek može da ima smisla jeste uloga prosvetitelja. Mene primitivizam, površnost i pokondirenost, kad ih susretnem, ponekad teraju da se ponašam kao kapriciozna rokenrol zvezda ili dekadentni umetnik, naprosto svinja. Ali, suštinski posmatrano, naša je funkcija da otvaramo mogućnosti, kao što to već godinama najčarobnije radi moj kum, Saša Rakezić, odnosno Aleksandar Zograf. On je i sam potekao iz panka, ali je uvek bio progresivan, nikad u njemu nije bilo ničeg destruktivnog – znam da je njegov moto: „Mogućnosti postoje“. Mislim da se time treba rukovoditi, pogotovo zato što smo mi sirotinjsko društvo.
Moram da ponovim da smo mi suštinski radili iste stvari kao i naši vršnjaci u svetu. Sećam se da sam u dokumentarcu o Sex Pistolsima naišao na detalj o nastupu u Dablinu, i kako su posle koncerta sišli među publiku i seli da pričaju s lokalnim klincima o njihovim problemima. O tom iskustvu su Bono i Edž iz U2 govorili kao revolucionarnom, kao o promeni paradigme, nikad ništa slično pre toga nisu doživeli. Pistolsi nisu nastupili kao neke nabeđene i nedodirljive rok zvezde i ispostavilo se da je taj gest bio okidač da svi koji su tome prisustvovali pokrenu svoje bendove. To je jedna misionarska, apostolska uloga.
Ono što je bilo dobro kod panka kad se pojavio jeste to što je buknuo i širio se kao antidogmatski pokret – mene su sve te potonje postpunk-hardcore varijante i slični hibridi odbijali, postali su kruti u mišljenju. Ja zaista pripadam onoj prvoj, inicijalnoj ideji o potpunoj slobodi ispoljavanja koju je pank nosio sa sobom, pa sam i među lokalnom carnaby-street-punk ekipicom štrčao, mrštili su se jer ne nosim kožnu jaknu, gledali me kao čudaka ako bih pustio dužu kosu, tipično za mene… ne mogu da robujem opštem mestu, takav sam naprosto.
Ali, svi smo mi proizvod društvenih okolnosti u kojima živimo, na kraju. Koliko god želeo, ovde ne možeš da sve vreme imaš koncentraciju i održavaš dostignute standarde, kad si rođen i radiš u rasulu. Što sam stariji, sve sam manje kritičan prema drugima, jer sam svesniji koliko je ovde život ljudima težak, jako težak.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare