Izraelski koreograf: Neću više da budem besan, idem u akciju

Kultura 28. mar. 202112:41
Podeli:
Adi Butrus Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Ne želim više da budem besan. Odlučio sam da budem aktivan. Mislim da je neophodno da svi mi, stanovnici ove planete treba da sarađujemo na istom cilju. Ne smemo više da dozvoljavamo da političari, vlade donose odluke umesto nas i da ih samo slepo pratimo, kaže za Nova.rs izraelski koreograf Adi Butrus koji večeras i sutra nastupa sa svojom trupom na Beogradskom festivalu igre.

Komad „Još jedna stvar“ koreografa i plesača Adija Butrusa svetsku premijeru imala je prošle jeseni u pariskom Teatru de la Vil, a večeras i sutra (19.30) biće izvedena u Beogradskom dramskom pozorištu u okviru 18. Beogradskog festivala igre.

U novom komadu, u kome pored Butrusa igraju i Žeremi Alberž, Arijel Gilbart i Uri Dikernas, koreograf preispituje vrednosti grupe i individualaca koji čine grupu. Kroz ritual koji spaja savremenost sa tradicijom, oni prelaze put zasnovan na empatiji, zajedničkoj sudbini i dubokom razumevanju, promatrajući odnos između muškosti i snage…

Adi Butrus je završio školu za scenske umetnosti Mate Ašer, nakon čega je nastavio usavršavanje u Tel Avivu. Nastupao je u komadima poznatih izraelskih koreografa, kao što su Iris Erez, Hilel Kogan, Dane Rutenberg, Noe Šadur… A njegovi koreografski radovi izvođeni su ne samo u Izraelu, već i na svetskim scenama (Teatar de la Vil, Bijenale igre u Lionu, amsterdamski festival Julidans, Crni paviljon u Eks an Provansu). Za debitantski komad kojim je otkrio šta ga čini besnim – „Šta me stvarno izluđuje“ dobio je prvu nagradu na festivalu igre Shades 2013. godine.

Mladi koreograf i plesač otkriva u razgovoru za Nova.rs da je jedva čekao da dođe u Beograd, ne samo zbog toga što je čuo samo divne stvari o našem Festivalu igre, već i zbog toga što su u Izraelu pozorišta još uvek zatvorena. Butrus i članovi njegove trupe nisu nastupali još od prošlog oktobra, kada su komad „Još jedna stvar“ premijerno izveli u Parizu, u Teatru de la Vil.

Adi Butrus Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

– Kada napraviš jedan komad, naročito ako nisi deo neke institucije, već nezavisan koreograf kao ja, ništa ti ne garantuje da će te neko zvati da nastupaš. Mi smo imali sreću da smo posle premijere u Parizu dobili mnogo poziva za gostovanja, ali sve je stalo, nigde više nismo mogli da izvedemo komad. Čak i u Parizu smo imali više zakazanih izvođenja, a uspeli smo da izađemo na scenu pet puta između dva lokdauna. Čak je i dolazak u Beograd, na naše prvo izvođenje komada posle Pariza, bio dovođen u pitanje do poslednjeg trena. I dan pre našeg leta za Beograd sve je bilo neizvesno… Mere i u Izraelu i ovde se menjaju non-stop i ne možete zamisliti koliko je bilo potrebno uložiti napora (kako organizatori festivala, tako i mi) da bi gostovanje uopšte bilo moguće. Sve ovo je tako frustrirajuće – priznaje izraelski plesač i koreograf.

Jedan od prvih samostalnih projekata koji je uradio u karijeri zvao se „Šta me stvarno izluđuje“. Pitamo ga zato šta ga u poslednje vreme čini besnim?

– Mnogo toga! Ali, ne želim više da budem besan. Odlučio sam da uradim nešto, budem aktivan. Mislim da je neophodno da svi mi, stanovnici ove planete sarađujemo na istom cilju. Ne smemo više da dozvoljavamo da političari, vlade donose odluke umesto nas i da ih samo slepo pratimo. Čitavu diskusiju o polici vidim kao veoma limitirajuću, i zato smatram da mi, obični smrtnici treba da donosimo odluke, trebalo bi da se udružimo, pričamo, sarađujemo, prihvatamo naše različitosti. Osnovne društvene vrednosti ne bi trebalo da nam određuju naši politički lideri, već mi sami – poruka je Adija Butrusa.

Koreograf sebe vidi kao politički osvešćeno biće, koji je veoma zainteresovan za društveno-političku realnost oko sebe koja mu je počesto lajtmotiv za komade. Ljut je i nema nimalo lepe reči o establišmentu u svojoj zemlji, Izraelu:

– Ali da bi se ozbiljno pričalo o svemu, potrebna je jedna široka diskusija. Delimično o tome govorim i u svom komadu „Još jedna stvar“, preispitujući uvreženo poimanje muškosti u današnjem svetu. Ako samo pogledate glavne svetske vođe, oni imaju takav neki mačoističko-muževan stav. Setite se samo donedavnog predsednika SAD Donalda Trampa, koji je, na sreću, izgubio izbore. Sve vreme je pokušavao da dokaže kako je on „glavni“… Zato moj komad pokušava da ukaže na to da postoje i drugačiji načini da se iskaže muškost, a naročito među svetskim vođama, onima koji kontrolišu naše svakodnevne živote. Oni, nažalost, daju loš primer, ne samo za sebe, već i sve druge. Moj komad je neka vrsta platforme koja pokazuje svima da ukoliko naši lideri ne valjaju, trebalo bi da ih zamenimo. Treba da damo šansu novim generacijama, onima koji se ne stide da pokažu da biti muško može imati i drugačije značenje od uvreženog. Ne zaboravite, sve počinje od nas i u svakom svom komadu, pa tako i u ovom apelujem na publiku da ne treba samo da sluša i gleda, već i da dela – ukazuje naš sagovornik.

Adi Butrus nije samo plesač i koreograf, već i strastveni ljubitelj muzike. Radi i kao di-džej, a takođe je i muzički kolekcionar, naročito onih dela koja su polovinom prošlog veka došla sa Bliskog istoka, Afrike, Latinske Amerike… Naš sagovornik se diči i ogromnom kolekcijom retkih vinila. Muzici je, kako nam priča, posvećen i odan:

– Kada slušam muziku to me tera da promišljam stvari, da se iznova menjam. Moja kolekcija zaista jeste velika, ali ne znam tačan broj vinila. Broji sigurno više od hiljadu i nešto retkih vinila na koje sam veoma ponosan. Kupujem samo originalne vinile, longplejke, singlice, EP izdanja koje uopšte nije lako naći. U potrazi za vinilima putujem, bar sam putovao do korone, celim svetom. Naročito sam zainteresovan za latino muziku, posebno kolumbijsku, panamsku, onu koja dolazi iz Perua. Sada već imam kontakte u tim zemljama, pa lakše mogu da dođem do vinila, ali pre je bilo baš teško, lutao sam ulicama, tragao za prodavnicama ploča ili starinarnicama. Putujem po zemljama u potrazi iza pločama, a uglavnom mi je Kolumbija glavna destinacija i tome posvećujem bar jedan ceo mesec u godini. Zbog njihove folklorne muzike, poznatije kao „Kumbija“ sam i počeo da skupljam vinile. I najskuplji vinili koje imam u kolekciji i najdraži upravo su ti. Nažalost, u 2020. nisam uspeo da odem na tradicionalno putešestvije, ali se nadam da ću do kraja ove godine krenuti na put i nadoknaditi propušteno – iskren je Adi Butrus, koji je sa sobom u Beograd poneo svoj mali gramofon, od kog se ne razdvaja.

Na kraju nam priznaje da je već „overio“ nekoliko prodavnica u našem gradu, jer je čuo mnogo toga lepog o jugoslovenskoj muzici, naročito onoj koja je stvarana tokom sedamdesetih na ovim prostorima i da će svoju impresivnu kolekciju možda obogatiti i nekim „jugoslovenskim biserom“.

Komentari

Vaš komentar