0
Trenutak kada pokušavamo da razumemo jedni druge, da razumemo motive i uzroke, da ne prenaglimo u osudi, da "ne bacimo prvi kamen" - to je, na žalost, nestalo iz naše svakodnevice. Mi besomučno jurimo okolo, u iluziji da svaki dan radimo nešto izuzetno bitno, besni smo, ogorčeni, konstantno nezadovoljni, a kamenje leti na sve strane. I bukvalno, a i figurativno, kaže za Nova.rs rediteljka Olivera Olja Đorđević povodom predstave "Feliks i Doris" koja je sinoć premijerno odigrana u Operi i teatru Madlenianum.
Bil Menhof, autor ove duodrame bio je filmski i televizijski scenarista, pa zbog toga ovo njegovo delo ima više filmsku boju, ističe naša sagovornica koja je uloge Feliks i Doris poverila Vladimiru Grbiću i Vanji Milačić.
Olja Đorđević je rođena Beograđanka, režira u teatrima širom Srbije, i na čelu je Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta Subotica. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na odseku za multimedijalnu režiju u klasi prof. Bora Draškovića. Radila je u organizacionim timovima festivala BITEF, Sterijino pozorje i Radost Evrope.
– Komadi koje najčešće radim su vodvilji. Ili, kako volim da objasnim ono što upravnici pozorišta traže kad me zovu za saradnju – „Da-mi-bude-puna-sala-i-da-idemo-u-Jagodinu-na-Dane-komedije“ komadi. U tom pogledu, „Feliks i Doris“ donekle odudaraju od takvih izbora.
Ko su junaci ove priče?
– Za razliku od vodvilja gde su likovi često jednodimenzionalni i gde je neophodno namaštati kakvu takvu biografiju svakoga, ne bi li oni oživeli, ovde su Feliks i Doris pravi, živi ljudi, sa prošlošću.
Feliks radi u knjižari, ali veruje da je talentovan pisac, te se tako i predstavlja. Na žalost, izdavači ne dele njegovo uverenje, pošto mu se rukopisi neprestano vraćaju. Doris je, kako bi se to danas prihvaćenom terminologijom reklo, seksualna radnica. Ona se, međutim, predstavlja svetu kao manekenka i glumica, koja samo mora da radi „nešto sa strane“ da preživi. U realnosti, njeno glumačko iskustvo je jednako Feliksovom spisateljskom. Oboje žive u siromašnom delu San Franciska i beže od realnosti, svako na svoj način.
Reč je o komediji koja ne nudi samo smeh.
– Beskrajno smo se zabavljali uz silne neprilike kroz koje prolazi par nespojivih ljudi koji pokušava da živi zajedno. Međutim, ono što smo pokušavali i u čemu smo, nadam se, uspeli, to je – da ih razumemo. I upravo je to jedna od tema kojima se ovaj komad bavi. To jeste priča o dvoje usamljenih ljudi koji, za početak, nisu u stanju da prihvate ni sami sebe, pa ni svet oko sebe. Ljudi koji žive u sopstvenim iluzijama i kojima su, za njihove neuspehe i frustracije, krivi isključivo oni oko njih, socijalne nepravde, nerazumevanje društva…. Ali, zar to nije upravo svet u kome mi živimo danas? Svet gde nam mediji i društvene mreže pružaju idealan zaklon iza koga možemo slobodno da napadamo, osuđujemo, etiketiramo, hvalimo ili ponižavamo, gde se osećamo da smo bitni i da naše mišljenje nešto znači. To je lažno osećanje samopouzdanja jer si negde, nekome, u nekom komentaru „sve rekao“…
Koje je najdragocenije iskustvo koje ste stekli radeću u različitim teatrima?
– Iako sam rođena i odrasla u Beogradu, Suboticu doživljavam kao svoj dom. Tu je moja porodica, koja je uvek i u svemu na prvom mestu, a zatim i moje matično pozorište, koje je, kad je posao u pitanju, takođe uvek na prvom mestu. Često kažem da je rediteljski posao „čergarski“, a on to zaista i jeste. To je lepo, ali i teško za sve nas u toj profesiji, a posebno za rediteljke. Ovih dana sam baš mnogo pričala sa koleginicama na tu temu. Akademije nas pripreme za zanat i rad u pozorištima, ali za taj način života, valjda, ništa ne može da vas pripremi. Biti na putu, ponekad i šest meseci godišnje, voditi decu sa sobom po raznim gradovima i pokušavati da izbalansirate ulogu rediteljke koja ide na dve probe dnevno i ulogu mame koja između tih proba pokušava da obavi sve što se od mame očekuje. Suočavati se sa mizoginim i seksističkim komentarima, čak i kad su formulisani kao kompliment – „ovo si baš muški izrežirala“…
Da ne pominjemo činjenicu da sve mi, i dalje, imamo niže honorare od naših muških kolega, što je tek posebna tema o kojoj bi moralo da se progovori. Sve to je jedna, ozbiljna, prilika za odrastanje i upravo, kao Feliks i Doris, za prihvatanje sopstvenih izbora i sopstvenog života. Rad u različitim pozorištima, brojni divni ljudi sa kojima dolazim u kontakt radeći tamo, kao i pokušaj da sve naučeno nekako primenim u svom radu u Subotici i da time olakšam rad svom ansamblu i kolegama koji kod nas rade svoje predstave – to je zaista blagoslov i ono na čemu sam najzahvalnija kad se osvrnem na svoju karijeru u prethodnim, sad već brojnim, godinama.
Prošla godina je bila posebno berićetna što se nagrada tiče u vašem matičnom pozorištu. Na čemu posebno insistirate u radu ansambla, kao i kada je repertoar u pitanju?
– Mislim da ne preterujem kad kažem da je ansambl Narodnog pozorišta Subotica, a mislim na obe Drame, i na srpskom i na mađarskom jeziku, jedan od najboljih u zemlji, već godinama. Pored izuzetnih glumaca, ključ tog uspeha je u izuzetnoj profesionalnosti i posvećenosti sa kojom oni pristupaju svakom zadatku i svakoj predstavi. Drago mi je kad kolege koje kod nas režiraju odu od nas upravo sa tim utiskom i kad se rado vraćaju, pošto kod nas mogu da rade svoj posao na najkvalitetniji mogući način. Nagrade, koje nam, zaista, neprekidno stižu sa svih strana, posledica su upravo takvog rada i takve posvećenosti.
Koji su vaši planovi u ovoj sezoni, a koji Narodnog pozorišta Subotica?
– Posle premijere „Feliksa i Doris“ i obnove „Koferčeta“ u Madlenianumu, sledeći projekat je upravo vezan za moju matičnu kuću. U januaru počinjemo probe retko izvođenog Nušićevog komada „Ne očajavajte nikad“, koji ima više nego adekvatan naziv u odnosu na ovo vreme u kome živimo. Posle toga me čeka povratak u Kraljevo, gde sam nedavno radila komad „Glasine“ Nila Sajmona, a sada ćemo se baviti tekstom jednog od mojih, sad već omiljenih, pisaca Kena Ludviga, koji ima radni naziv „Prvakinje“, pošto još nije preveden. Što se tiče Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici, posle „Ne očajavajte nikad“, čeka nas na proleće premijera predstave „Bog masakra“ Jasmine Reze u režiji Jane Maričić. To će biti poslednja premijera u ovoj sezoni, a za sledeću se već prave veliki planovi. Za početak, prelazak u našu novu zgradu, koju čekamo još od 2007. godine. A kad pređemo u tu, dugo čekanu, zgradu – kreće i nova epoha za Narodno pozorište u Subotici.
Bonus video: Utisak nedelje – Milica Vučković, Dobrica Veselinović i Boban Stojanović
