Igor Marojević: Ne znam kako neko može da bude pozitivan kad živi u zemlji rekorderu po broju najmasovnijih ubistava u Evropi

Koliko jesavremenom čoveku, bio to pisac, slikar, ili novinar, teško da očuva ličnu stabilnost, uspostavi i održi ljubav i prijateljstvo u stvarnosti prožetoj haosom, kakofonijom i tragedijama uverićete se ako u ruke uzmete novu knjigu Igora Marojevića "Granična stanja". Zbirka novela, kako je to ocenio urednik izdanja Zoran Bognar, najkompaktnije je delo u bogatom Marojevićevom opusu. A taj opus broji dvadesetak naslova, koji su prevedeni na petnaestak jezika, i ovenčani brojnim nagradama.

I posle Andrićeve, Nagrade grada Beograda, Solarisove nagrade, Zlatnog beočuga, Meše Selimovića i nova zbirka novela Igora Marojevića u izdanju "Derete" jedna je od pet knjiga, koje su se našle u finalnom odabiru za 27. po redu Nagradu "Zlatni suncokret", poznatiju kao "Vitalova nagrada" čiji će laureat biti obnarodavan do kraja januara.

Žiri, koji je uvrstio "Granična stanja" u najuži izbor za "Vitalovu nagradu", naveo je da je Marojević "mirnim glasom ispisao pet napetih priča o stanjima i ne-mestima koja nas obeležavaju i još jednom na uverljiv način pokazao kako mi prelazimo granice a i kako one prolaze kroz nas". Upitan da li je to bilo teško postići i šta mu znači ulazak u finalni odabir, Igor Marojević u razgovoru za Nova.rs kaže:

- Nije prvi put da je moja knjiga u najužem izboru za Vitalovu nagradu. Štaviše, četvrti je: ranije su se u finalnom odabiru za "Zlatni suncokret" našli zbirka priča "Mediterani" i romani "Šnit" i "Tuđine". Komentar žirija mi se dopao jer odista već dugo nastojim upravo da što mirnijim glasom stvaram napete knjige. Sada sam se možda nešto lakše izborio sa zadatkom jer sam postavio strukturu čvrsto opredeljenu ne baš beznačajnim temama i motivima geografskih i ljudskih granica, uglavnom mentalnih.

Paranoja je majka mudrosti, rečenica je koja se "čuje" u vašoj zbirci "Granična stanja". U ovom delu paranoja, kao i sve psihičke, pa i druge anomalije prisutne su svuda, od Nemačke, preko Beograda, do Sarajeva ili Kosova. Da li je to onda imanentno čoveku, gde god bio?

- S obzirom na tekuće i relativno nedavne ratove i pandemije kao i na razvoj veštačke inteligencije i nuklearnog naoružanja, ponekad mi se učini kako bi bilo normalno da smo svi paranoici. Moja skromna kovanica "real-paranoja" želela bi da ukaže na ona gonjenja koja iz ličnog privida i bojazni na kraju prelaze u opštu stvarnost.

Knjigu otvarate citatom Borislava Pekića koji na pitanje šta je zadatak policije odgovara - Mi pravimo istinu, to je stvaralački, a ne istraživački posao… Koliko ste to osetili na svojoj koži, ukoliko je prva novela koju smeštate na frankfurtski aerodrom, dok iz Barselone pokušavate da se domognete Beograda, s isteklim dokumentima Evropske unije, autobiografska?

- Nažalost ili na sreću, jeste to prilično autobiografski narativ. Što se same građe za njega tiče, bilo mi je zanimljivo kako se nemačka policija na momente pozivala na pravila EU, što se vidi i iz vašeg pitanja, a u drugom trenutku je ne interesuje što su mi dokumenta istekla zbog vanrednog stanja u Španiji - izazvanog katalonskim referendumom o nezavisnosti, dakle u državi-članici Evropske unije. Naravno, izvestan deo narativa domaštao sam u skladu sa književnim pravilima ili s time kako ih vidim.

Ispitujući glavnog junaka, pisca, zbog prekršaja, policija mu preti 24-časovnim pritvorom, cedi ga o svemu, od toga da li je pristalica katalonske nezavisnosti, do toga da li je Srbija demokratsko društvo, a sve vreme se postavlja pitanje - Da li ste vi ozbiljan čovek? Koji bi bio odgovor Igora Marojevića?

- Po većinskom mišljenju, ako ono postoji, verovatno ne bih bio ozbiljan čovek, jer sam se kao uveliko sredovečna osoba manuo drugih, unosnijih poslova i gotovo sasvim se posvetio pisanju, eventualno književnom prevođenju ali i to pre svega da bih ojačao svoj književni španski. U okviru pisanja se trudim da budem ozbiljan u smislu izvesne temeljnosti, koja ne isključuje humor. Pritom nastojim da sam sebe ne uzimam odveć ozbiljno.

Izmrcvaren od policijskog ispitivanja, junak kaže da pisac uvek daje netačan odgovor. Da li to i u stvarnom životu stoji?

- Pisac uvek daje netačan odgovor utoliko što piše fikciju. Ali ako ima volju da deluje po pravilima zanata, taj izmišljaj mora biti prikazan na istinit, verodostojan način. Ali i ljudi drugih poziva stvaraju fikciju, počev od toga što se mnoštvo njih samozavarava. Tu može da se pojavi pisac koji bi tuđu fikciju književno uobličio.

U noveli koju smeštate u Sarajevo koju godinu posle rata, vašeg junaka - muzičara i rok kolumnistu dočekuju prizori "izubijanog grada". Pita se: "Šta smo ovde radili" i konstatuje da smo "Mi za sve jebeno krivi". Dok se ne prizna krivica mogu li se ratne strahote zaboraviti? I dokle ćemo na ovim prostorima, umesto da "pucamo" na Trst ili Berlin, da se "borimo u jadnoj ABA ligi"?

- Junak te novele priznaje našu krivicu. Međutim, kad dođe do pojedinačnog upućivanja u tuđu, jedva izvlači živu glavu. Neće se na poluostrvu ratne strahote nikad zaboraviti. Siromašno društvo koje bi značajno ulagalo u prosvetu i kulturu moglo bi bar u tim, srazmerno jeftinim oblastima, da se pacifikuje i takmiči u mnogo multikulturalnijem kontekstu od šireg regionalnog, ali sistem koje bi prosvećivao birače nije poželjan na poluostrvu. Ne verujem ni da će biti.

Koliko je, ovde u Srbiji, precizan iskaz da "kad si u buli, uzmeš kredit", odnosno da je "bankarsko ropstvo gola pokretačka snaga"?

- Ja sam prvu od tih izjava čuo od jednog Beograđanina i pitao ga ima li šta protiv da je književno uobličim. Dao mi je dozvolu i tako je nastao deo iskaza jednog od negativnih junaka novele "Pozitivac". Inače ne mislim da je posredi naročito uvrežen pristup ni ovde, ni na Zapadu.

Znaš šta je ključ izdavaštva - zajebati čitaoca, otkriva taj junak sinu u "Pozitivcu". Da li je to tačno, i kako onda pisac pristupa čitaocu?

- Antagonista koji to izgovara je izdavač, a ne pisac. Vidim srazmerno više takvih izdavačkih nego spisateljskih postupaka, tim pre što u izdavaštvu postoji i marketing. No šta god pokušavali i pisci, i izdavači, i njihov marketing, odluka je uvek na čitaocima.

Junak vaše poslednje novele spreman je da ostavi gotovo sve - relativno stabilan život i prihode - da bi se bavio nečim što je otac još u detinjstvu nazivao umetničkim ludorijama. A, vredi li za umetnost mreti?

- Ne znam da li u nju spada i književnost ali do nje mi je više stalo nego do gotovo svega drugog. Štaviše, u mom mikrokozmu, čovečanstvo je nastalo kada i "Ep o Gilgamešu", kao prva sačuvana knjiga. Ukoliko stvari već stoje tako nepopravljivo, najradije bih umro upravo za književnost.

Da li su cinizam, ironija, farsa, lakrdija prisutni, kako je to primetio Milorad Durutović, koliko je potrebno da se prozvede dovoljna količina komike kao svojevrsne anestezije od uviđanja da je u ovoj knjizi sve prokleto stvarno?

- Jedan lik mog romana "Ostaci sveta" izgovara: "Humor je jedina pilula uz koju se može progutati čaša krvi... Ako bi trebalo, i krigla". Drugi slično svojstvo pripisuje grotesci i ironiji. Nisam saglasan sa većinom svojih likova, ali s njima dvojicom, u tome, jesam.

Živimo u divnoj stvarnosti punoj nekonfliktnosti, blagostanja i empatije a kad se desi nešto krvavo zaprepašćujemo se, konstatovali ste nedavno. Zašto ne možemo da pojmimo da se zlo nije desilo iz čista mira?

- Mnogi, po svaku cenu, beže od mračnih saznanja a kad se desi nešto istinski heavy, pitaju se: Šta ovo bi!? Naravno da se zaprepašćuju kad po svaku cenu beže od mračnih saznanja. Možda je dirljivo koliko ovde čeljadi, uključujući i publiku i brojne kulturne radnike iskazuje potrebu za isključivom pozitivnošću - nadam se da svi oni to postižu - živeći u zemlji-rekorderu po broju top-10 najmasovnijih ubistava u Evropi 21. veka koje je počinio po jedan ubica, a od kojih najkonkurentnije u toj kategoriji nastanjuje, blago brojeno, po desetostruko odnosno dvadesetostruko više žitelja.

Pored "Graničnih stanja", nedavno su objavljene još dve vaše knjige - jedna zbirka eseja, a druga dramskih komada. Ko vas je nagovorio da drame skupite na jedno mesto i kad će se Marojević opet izvoditi u teatru?

- Zamislite kad me niko nije nagovorio nego sam se na to sam odlučio. Drama je književni žanr pa sam rešio da komad "Zovi me Toni", kad već 10 godina ne mogu da ga plasiram kod naših pozorišta, objavim u knjizi. Zanimljivo je što su oni koji su ga odbijali tvrdili da je to moj najbolji komad ali je previše mračan. U knjizi su i konačne verzije dveju mojih izvođenih drama. Knjiga je imenovana "Nomadi" po autorskom prevodu naslovnog komada, izvorno napisanog na španskom, a kojim sam, u Španiji, započeo da se bavim teatrom. Ne zavisi samo od mene kad će mi se i hoće li opet nešto igrati u pozorištu, ali ne sporim da sam u pregovorima oko toga.

Prethodnih godina bili ste laureat brojnih priznanja, no bili ste i jedan od zagovornika bojkota NIN-ove nagrade zbog "proizvoljnih izbora članova žirija". Da li je taj bojkot nešto promenio?

- Ne samo da sam bio, nego sam i sada bojkotaš. Bojkot je prvi istinski snažan udarac toj nagradi i posredno je iznedrio dva priznanja u čijim žirijima sede osobe kvalifikovanije za procenu savremenog srpskog romana nego u onom dotičnog. Očigledno je šta se zbiva s tom nagradom, pa neka zaključak izvlače drugi.

Šta je sledeće čime ćete zaokupiti svoje kreativno biće?

- Baš zato što podvlačim ličnu crtu objavio sam i izbor drama i književnih eseja "Preteče" - koji bi trebalo da se ovih dana nađe na knjižarskim policama - i planiram da objavim integralne verzije svoja dva petoknjižja, beogradskog i "Etnofikcije". Ovo poslednje, naravno, kad okončam završni roman potonje pentalogije, "Etno", na kojem upravo radim.

Bonus video: Igor Marojević