Mislim da sam jači od sudbine. Svako ko izdrži mučan proces individuacije, odvajanja od kolektiva, a mislim da sam u tome poprilično uspeo, izmiče raljama sudbine. Što ne znači da izmiče, niti može izmaći, raljama nužnosti, nepotpunosti, ograničnosti i terora kolektivizma, kaže Svetislav Basara za Nova.rs.
– Ako nešto koliko-toliko suvislo hoćeš da kažeš, uvek je bolje pisati – kaže mi Svetislav Basara.
A ako je neko nešto suvislo rekao na papiru u 2023. godini bio je to Basara.
Ne jedna, već tri knjige proistekle su u godini za nama iz Basarinog pera. Najpre je s drugom Brankom Kukićem obeležio četiri decenije prijateljstva zajedničkom knjigom eseja „Savez duhova“, „Zlatno runo“ mu je objavilo „Tajnu istoriju Bajine Bašte“, a „povampirio“ je, posle kontroverznog, hvaljenog i ovenčanog NIN-ovom nagradom „Kontraendorfina“, i svog junaka, upokojenog slikara Desimira Stojkovića u romanu „Rekapitulacija“. A posle „Rekapitulacije“, kako je to lepo primetio Ivan Milenković, nije ostao ni kamen na kamenu!
– Da rekapituliram – iskaz je kojim Basara otvara roman. I s kim bolje, no sa Svetislavom Basarom, na kraju ove i početku 2024. godine rekapitulirati staro i zapitati se čeka li nas štogod novo, bolje…
Zašto ste romanom „Rekapitulacija“ vratili Stojkovića u igru, pa opet „pravi burgije, ćera komendiju“, zadaje vam nemoguće zadatke, pa spasilačku misiju… I da li vam je Stojković opet „podigao tiraž“?
– Nikada Stojković, jedini pravi književni lik u mojim romanima, nije izlazio iz igre započete „Andrićevom lestvicom užasa“, nastavljene i u „Kontraendorfinu“, prividno rekapitulirane u „Rekapitulaciji“ koja će svoje finale imati u mom sledećem romanu „Total Recall“.
Stojkovićeva misija nije podizanje tiraža – iako se pokazao i na tom poslu – nego izazivanje psihidramatskog šoka, koji – izuzev mene, nekolicine mojih prijatelja, dve – tri destine dobrih čitalaca i nekoliko stotina factotuma koji su to doživeli tajno – niko nije doživeo. Nisam ni očekivao da će doživeti. Pomenuta tri romana, plus četvrti koji još nije završen, priča su o sudbini jedne zakasnele nacije, jednog neslobodnog, bezosećajnog društva, ravnodušnog prema zlu počinjenom drugima, nacije i društva koji daju sve od sebe da dodatno zakasne.
Razumljivo je to. Niko se neće oduševiti štivom koje mu u lice kaže: ti si govno, krpa, lažov i prevarant, a sva tri romana upravo to govore svima u Srbiji, uključujući mene. Ne treba kriti: sva rugobe o kojima pišem, našao sam u meni. Naši problemi nisu Milošević, Tadić, Koštunica ili Vučić – pogotovo to nije Kosovo – naš problem je to što smo govna, krpe, lažovi i prevaranti.
Ali, to je isto tako priča o tome kako ta ista zajednica raznoraznim hokus-pokusima uspeva da ubedi i sebe (ponekad i druge) da je društvo čestitih, slobodnih ljudi, bogobojažljivih srpskih domaćina i uzornih srpskih majki.
Konačno, saglasno i mom drugu Branku Kukiću, to je društvo u kome se i traganje za Bogom pretvorilo u organizovani kriminal.
Roman započinjete „prinudnim boravkom“ u jednoj beogradskoj bolnici. Da li zaista od operacije na Klinici za vaskularnu hirurgiju živite bespravno, praktično ilegalno vaš drugi delimično veštački život?
– Roman mora nekako početi, a kad već mora, onda radije počnem nečim što mi se zaista dogodilo, nego ispredanjem neke izmišljene priče u koju ni sam ne mogu da poverujem. Konstrukcije me nikada nisu zanimale, zanima me dekonstrukcija, pre svega jednog jezika koji je dobrim delom zaslužan što smo govna i krpe. Iako koristim isti jezički fond, srpski jezik u mojim romanima nije standardni srpski jezik. Napravio sam ga, što rekao Selin, u kućnoj radinosti, kao bakine kolače. Kad smo već kod Selina, on je stalno govorio: sakupljajte priče na ulici, jedino je stil važan.
Sledstveno sam „Rekapitulaciju“ započeo hiperbolisanim predoperativnim i postoperativnim scenama sa Klinike za vaskularnu hirurgiju Dedinje, na kojoj sam operisan 2016. godine. Posle stvar preuzimaju imaginacija i stil, i onda, pre ili kasnije, iskrsne neprijatno, a opet zanimljivo pitanja tipa: da li živim legalno ili se „švercujem“. Strogo uzev, živeti nije protivzakonito, ali nije ni ozakonjeno. Mi smo toliko fascinirani činjenicom da smo živi, maltene koliko su Srbi ushićeni činjenicom da postoje – kako je Đinđić u šali govorio – da nam (solidno potkrepljena) filozofska tvrdnja da nam izgleda čudno činjenica da je isto toliko nemoguće dokazati postojanje ovog ili onog čoveka, koliko i postojanje Boga.
Doduše, filozofski nije moguće dokazati ni suprotno.
Mnogi vaši prijatelji, pa i oni otišli su u knjizi. Tu su Branko Kukić, Slobodan Šijan… Era Milivojević i Velja Pavlović nisu dočekali „Rekapitulaciju“. Ako pišete da je, dok vam je Pavlović donosio „Andrićevu lestvicu“ u bolnicu, bila verovatnoća da ćete vi pre umreti, koliko je bilo bolno ispisivati sve te stranice?
– Ovo je pitanje od milion dolara. Da, neki moji prijatelji nisu dočekali da pročitaju „Rekapitulaciju“, što je najmanja šteta od njihovog izlaska iz ovog sveta. Seriju umiranja je 2004. – u svojoj četrdesetoj godini – započeo Zoran Matić, široj javnosti nepoznati slikarski genije iz Bajine Bašte. Posle dve godine umro je Cvetko Lainović.
Kad je video JPG-ove Matićevih radova, Ljuba Popović je prekoredno organizovao posmrtnu izložbu njegovih slika u Modernoj galeriji Valjevo i došao iz Pariza na otvaranje. Na otvaranju smo govorili Ljuba i ja. Posle smo do zore sedeli u hotelu „Grand“. Tad sam ga poslednji put i video. Ljuba je, inače, jako voleo moje romane, pa sam pomislio: krajnje je vreme da u „Andrićevoj lestvici“ napravim mali hommage Ljubi i da mu pošaljem knjigu. Rečeno učinjeno. Ali, prekasno. Ljuba je sledeće 2016, umro, iako je tada zaista izgledalo da će me nadživeti.
Tako se rodila fikcionalna ideja – koja možda i nije toliko fikcionalna – da sam baksuz koji skraćuje živote mojim drugovima, slikarima.
Kad je knjiga izašla, poslao sam je u Modernu galeriju, eno je tamo, među ostalim Ljubinim knjigama repatriranim u Srbiju.
Ljuba i Cvetko su umrli pre nego što sam završio romane, Era i Velja su, jedan za drugim umirali dok sam pisao „Rekapitulaciju“. I to je zaista bilo veoma bolno iskustvo. I poglavlje o Eri i poglavlje o Velji je bilo predviđeno, ali nije bilo predviđeno da umru. Pogotovo je bilo bolno u Veljinom slučaju. Era je umro – ako je uopšte umro – naprasno, Velja je umirao sporo. I tako… Morali smo se mesecima pretvarati da će ozdraviti, iako sam u glavi već imao napisan posmrtni hommage.
Osvrćući se na „Kontraendorfin“ i „guzni skandal koji je sa zakašnjenjem od 37 godina uzdrmao Srbiju“, i dalje ne milujete Desanku Maksimović. „Odavala se erotskim vragolijama, daleko od očiju javnosti“, pišete, primećujete da je „Maksimovićeva najveći proizvođač književnih laži, i glavni uzrok impotencije u najboljih Srba“. Ako je u prošloj knjizi to bilo brutalno dekonstruisanje sladunjavog mita, šta je sad? I šta je toliko skrivila Desanka?
– Ništa pod milim bogom. Afera „Desankino dupe“ je izbila da bi skrenula pažnju sa glavnog toka priče, malopre sam rekao kog. Što je ispalo kao naručeno jer je razotkrilo modus operandi ovdašnje kulturne i političke čaršije. U „Kontraendorfinu“ sam uzgred pomenuo prastaru (istinitu) anegdotu koja se decenijama povlačila po eks-ju književnoj zajednici. Ono što u romanu piše, nisam izgovorio ja, nego jedan od dobitnika nagrade „Desanka Maksimović“ – koji je u međuvremenu takođe umro – ali sam ja optužen za skrnavljenje Desankinog dupeta. Tako i inače funkcioniše sistem srpskih svetinja. One su tu zato da bi te – ako kažeš: „dupe nije svetinja“ – nagrdili zbog skrnavljenja srpskih svetinja.
Niste milosni ni spram Andrića jer je „otvorio vrata najezdi Bosanaca, podmitio Srbiju Nobelom koja ga je okovala u zvezde, a sad ispašta zbog nepromišljenosti“. Ali ni spram Dobrice Ćosića čiji su romani „proze masovnog uništenja“, niti Marine Abramović, „umetnice u pokušaju, koja je pokrala Milivojevića“…
– Vi ste još mladi, pa čitate na „prvu loptu“, a i novinarka ste, pa tražite senzacije. Andrić, Vuk Stefanović Karadžić, Ćosić i Desanka su u romanu prozne cirkuske atrakcije, stilska pirotehnika, danas se to kaže teaseri. Istoimeni likovi u romanu nisu verne slike istoimenih pokojnika, iako je svako od njih – na svoj način – umešan u glavni tok pripovesti o čemernom društvu koje mirno prelazi preko stvarnih pokolja i streljanja – uključujući streljanje Zorana Đinđića – a užasava se nad papirnatim streljanjima i pomenom guzice Desanke Maksimović.
Kakvim god distorzijama ga podvrgavao, šta god mu upisivao u biografiju, Andrić naprosto ne može biti negativan lik. Neuporedivo je veći od Srbije, Hrvatske i BiH, pogotovo je veći od mojih romana. To se uopšte ne može reći za Ćosića, pisca romana masovnog uništenja jezika – uzrokom mnoštva drugih uništenja – koga ni na jednom mestu ne karikiram i ne izobličavam. Puštam ga da govori lui meme. Abramovićeve što se tiče, Eri sam stavio u usta ono što nije rekao. Iz razloga znanih njoj i njemu, Era Abramovićku nije voleo, ali je cenio ono što radi, a to – uzgred – i ja cenim, bez obzira što sam skloniji figurativnom slikarstvu.
Od silnih medija u Srbiji, nagrđeni su u „Rekapitulaciji“ RTS, kao nadzemna septička jama u Takovskoj, „Politika“ i „Večernje novosti“, koje se spaljuju svaki dan. Zašto se s njima Srbiji crno piše?
– Obrnuli ste redosled. Srbija je najpre sama sebi crno napisala, zato je i dobila pomenute video i štampane septičke jame. Isto važi i za tabloide. Nisu oni iskvarili Srbiju, oni su verna slika Srbije. „Politika“ je, na primer, stoput gora od „Informera“, ona je retuširana i nakinđurena slika ovdašnje bede.
Kad god Srbin napravi neko sranje, pravda se da mu je neko sipao drogu u piće, čuje se u „Rekapitulaciji“… Važi li to i za vas?
– O, ne. Ja sam oduvek sam sebi sipao drogu u piće i nisam imao ništa protiv da mi neko drugi naspe drogu u piće. Ali, i sam sam često tražio krivicu u drugima. Sipanje droge u piće je metafora za izbegavanje lične odgovornosti za sranja koja napraviš u piću.
Niste imali kuraži da streljate, niti da budete streljani, talenat niste umnožili, već greh, prekasno ste prestali da pijete, neke su od opaski kroz knjigu, no i ona da vama, detetu iz mešovitog braka, a ne sto odsto Srbinu, niko ne može stati na put. Jači ste od sudbine?
– Od sudbine da. Svako ko izdrži mučan proces individuacije, odvajanja od kolektiva – a mislim da sam u tome poprilično uspeo – izmiče raljama sudbine. Što ne znači da izmiče – niti može izmaći – raljama nužnosti, nepotpunosti, ograničenosti i terora kolektivizma. To je tako. Sloboda se sponzaje kroz trpljenje nužnosti.
Uz Stojkovića, vaš glavni junak, gospodin Kapisoda tvrdi da je novija istorija srpskog društva i kulture sklepana od bezbrojnih falsifikata. Kroz roman se pomalja i rečenica da je „laž srpski državni interes, da je u samom biću Srbima“. Koliko sve ovo stoji?
– Pa, to je napisao i jedan od najvećih srpskih autoriteta i najumnijih glava, Ćosić. Nećemo ga valjda osporavati…
Ko god da se – uz izuzetak crnaca, pedera i pasa – iz koristoljublja i karijerizma izjasni kao Srbin, biva po kratkom postupku svečano primljen u srpski nacionalni korpus, većina njih u SANU, svi u UKS… Ko vas najviše „žulja“?
– Svi po spisku. Ali – izuzimajući nekolicinu – ne kao pojedinci, nego kao kolektiv. Svaki srpski kolektiv je udruženi zločinački poduhvat.
Nazivate u jednom trenu sebe džimrijom koji je oduvek, iz dna duše, mrzeo da troši na bilo šta. A kako je prosečnom Srbinu i može li se na njega primeniti iskaz iz „Rekapitulacije“: „Na ovoj skupoći život čovečiji trebalo bi da bude, ako ne baš izdašno subvencionisan, a ono bar gratis, a ne da košta kao Svetog Petra kajgana“?
– To je takođe pitotehnika, teaser, ali jeste poražavajuće je koliko se u ovom posranom životu malo dobija za uloženi novac.
Na silu Boga i u poslednji čas dobili ste NIN-ovu nagradu 2007, „pisali ste godinama u znoju lica svog dok vam 19. na 20. decembar 2020. u snu ne dođe arhangel Gavriil – i kaže da će plod bulažnjenja i baljezganja vaših biti blagosloven još jednim NIN-ovom nagradom“, što i bi… I kao dvostrukom laureatu treba li vam „izjavljivati saučešće, a ne čestitati“ za ovo priznanje?
– Arhangela Gavriila sam umešao u mutne radnje oko NIN-ove nagrade, poglavito zato da bih sinodu SPC skrenuo pažnju da treba pisati Gavriil ne Gavrilo, Avraam, ne Avram, jer to nije isto, a osim što nije isto je i poseljačenje.
Zašto „Srbi-Beogradlije nezajažljivo žele da budu izuzeci u svemu, iako su u svemu pravilo, a naročito da vide ono što je nemoguće videti“?
– Valjda ne treba trošiti reči na svesrpsku, ne samo beogradsku razmetljivost, puvanje, na sklonost superlativima i posrbljavanju uvezenih – da ne kažem baš izdžeparenih – stvari, pojmova i toponima tipa srpska Atina, srpska Sparta. Ono što je nemoguće – to je sve ono što se želi, a da se pritom ništa ne radi na tome, nego se očekuje da to pokloni neki dobričina ili ona poslovična sila koja rešava stvar.
Komentarišući rezultate izbora, uz kratak osvrt na 12. mart 2003, ustvrdili ste da u ovoj zemlji ne može da se računa na bolji život, demokratske standarde ili paljenje svetla. Da li su onda marta 2003. godine „o istom trošku“, kako i stoji u knjizi, sahranjeni i Đinđić i Srbija? I čemu život ovde?
– Metaforički Srbija jeste sahranjena u isti grob – nalik grobu boljestojećeg stočnog trgovca – u koji i Đinđić, ali posledice tog sahranjivanja nisu metaforičke, sasvim su konkretne i vrlo su loše. Za Vučića – glavnu baba rogu vaših novina i čitalaca – glasalo je 93 odsto populacije Srbije. Đinđić je dan pre ubistva imao podršku 7 odsto. Tražili ste – gledajte. Čemu živeti – to svako mora odgovoriti za sebe.
A do kada će Vučić biti „vrhunski tehnolog vlasti“, kako ste ga nedavno okarakterisali?
– Biće na vlasti – osim ako se drugačije ne naredi – sve dok se protiv njega budu „borili“ amateri iz beogradskih kafića i kupleraja.
Kad bi se ekranizovao, da li biste gledali blokbaster „Rekapitulacija“, kao što ste onoliko puta gledali „Matriks“?
– Ne može se to ekranizovati.
Imate li neke praznične nade, htenja…
– Ne.
Bonus video: Stazama pisaca i pesnika iz prošlosti
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare