"Svet i univerzum u kome živimo su hologram": Naučnici testirali teoriju Stivena Hokinga i iznenadili se onim što su pronašli

Naučnici koji rade na projektu LIGO, ogromnom sistemu za detekciju gravitacionih talasa u SAD, uspeli su po prvi put da potvrde Hokingovu tvrdnju da crne rupe mogu samo da rastu.

Otkriće predstavlja veliki korak za modernu fiziku jer pokazuje da gravitacioni talasi mogu pomoći naučnicima da zavire duboko u temelje univerzuma i možda jednog dana odgovore na pitanje da li je čitava stvarnost zapravo neka vrsta holograma.

Ideja da bi univerzum mogao biti hologram smatra se jednom od najneobičnijih i najvažnijih teorija moderne fizike.

Prema toj hipotezi, prostor i vreme možda nisu osnovni elementi stvarnosti, već nešto što „nastaje“ iz dubljeg kvantnog sistema.

Drugim rečima, ono što doživljavamo kao trodimenzionalni svet moglo bi biti projekcija mnogo fundamentalnijeg nivoa univerzuma.

Hoking je pred kraj života razmatrao mogućnost da čak i vreme nastaje kao holografska projekcija.

U toj viziji univerzuma, Veliki prasak ne predstavlja samo početak kosmosa, već i trenutak kada su nastali vreme i zakoni fizike kakve poznajemo.

Ako je ta teorija tačna, onda možda ništa nije postojalo „pre“ Velikog praska jer samo vreme nije postojalo.

Ključ za razumevanje svega krije se upravo u crnim rupama.

Još sedamdesetih godina fizičari Jakob Bekenštajn i Stiven Hoking došli su do revolucionarne ideje da crne rupe nisu samo ogromne „rupe“ koje gutaju sve pred sobom.

Naprotiv, one čuvaju ogromne količine informacija o svemu što je u njih upalo.

Hoking je tvrdio da bi crne rupe mogle biti najefikasniji „hard diskovi“ u univerzumu.

Na primer, supermasivna crna rupa Sagittarius A*, koja se nalazi u centru Mlečnog puta, mogla bi da skladišti količinu podataka nezamislivo veću od svih današnjih digitalnih arhiva na Zemlji.

Jedna od najčudnijih stvari u vezi sa crnim rupama jeste način na koji „čuvaju“ informacije.

Kod običnih objekata količina informacija zavisi od zapremine. Što je prostor veći, više podataka može da sadrži.

Kod crnih rupa to nije slučaj.

Hokingova teorija kaže da količina informacija zavisi od površine njihovog horizonta događaja, granice iza koje ništa ne može da pobegne, čak ni svetlost.

Upravo ta ideja postala je prvi ozbiljan trag da bi univerzum mogao funkcionisati holografski.

Ali Hoking je otišao još dalje.

On je tvrdio da kada se dve crne rupe sudare i spoje, površina nove crne rupe mora biti veća od ukupne površine prethodne dve.

To je bilo jedno od ključnih pravila njegove teorije.

I sada je prvi put potvrđeno u praksi.

Naučnici su analizirali izuzetno snažan gravitacioni signal pod oznakom GW250114, registrovan 14. januara 2025. godine.

Utvrđeno je da je signal nastao kada su se dve ogromne crne rupe, udaljene oko 1,3 milijarde svetlosnih godina od Zemlje, sudarile i spojile u jednu veću.

Svaka od njih imala je masu oko 30 do 40 puta veću od mase Sunca.

Zahvaljujući napretku tehnologije, istraživači su mogli mnogo preciznije da prouče gravitacione talase nego prilikom prvog otkrića iz 2015. godine.

Rezultati su pokazali da je površina nove crne rupe zaista postala znatno veća nakon sudara, baš kako je Hoking predvideo.

Pre sudara ukupna površina dve crne rupe iznosila je oko 240.000 kvadratnih kilometara.

Nakon spajanja nova crna rupa imala je površinu od oko 400.000 kvadratnih kilometara.

To je do sada najjači dokaz da Hokingova teorija funkcioniše.

Gravitacioni talasi, koji su omogućili ovo otkriće, predstavljaju sitne poremećaje u samom tkivu prostora i vremena.

Njihovo postojanje predvideo je Albert Ajnštajn još 1916. godine, ali je sumnjao da će ikada moći da budu registrovani.

Danas naučnici pomoću tih talasa praktično „slušaju“ svemir.

Kada se dogode nasilni kosmički događaji poput sudara crnih rupa, kroz univerzum se šire gravitacioni talasi koji prolaze kroz planete, zvezde i galaksije gotovo nesmetano.

Kada stignu do Zemlje, oni na trenutak neprimetno „istegnu“ i „sabiju“ prostor.

Analizom tih vibracija fizičari mogu da rekonstruišu događaje koji su ih proizveli.

Ipak, uprkos novom uspehu, mnoga pitanja ostaju bez odgovora.

Naučnici još ne znaju kako crne rupe tačno skladište informacije niti šta se događa sa tim podacima kada crna rupa vremenom nestane.

Hoking je verovao da crne rupe emituju veoma slabo zračenje, danas poznato kao Hokingovo zračenje.

To znači da crne rupe polako gube masu i na kraju potpuno ispare.

Ali šta se tada događa sa svim informacijama koje su „progutale“?

To pitanje decenijama je jedna od najvećih misterija fizike.

Neki naučnici danas smatraju da informacije možda ipak nisu izgubljene, već skrivene u složenim kvantnim vezama unutar Hokingovog zračenja.

Ako se to potvrdi, moglo bi pomoći naučnicima da konačno spoje Ajnštajnovu teoriju gravitacije i kvantnu mehaniku u jedinstvenu teoriju univerzuma.

A upravo bi to moglo dovesti do odgovora na možda najveće pitanje od svih – da li je stvarnost koju vidimo samo projekcija nečeg mnogo dubljeg i neobičnijeg.

Izvor: BBC Science Focus