Piše Ivan Mrđen: Sto dana samoće Ljubinke Jovanović

Na njegovoj sahrani govorio sam punih 12 minuta, pokušavajući da ispunim besmisleno obećanje iz vremena kad smo se još mogli da šalimo na račun starosti, bolesti i smrti, jer nam se sve činilo tako dalekim… “Daki, ja ću da umrem u leto, kad budu velike vrućine, a ti ćeš da mi govoriš 45 minuta, dok još neko ne pandrkne, bez veze mi da gore odem sam”, tako nekako je sve počelo, a završilo se pretoplog junskog dana, na početku leta 2009. u kome sam u julu izgubio i rođenog brata Vladimira Mrđena (1955-2009), a u avgustu i kuma Branka Arbutinu (1950-2009).

Tom prilikom sam ispričao kako smo često umeli, mi njegovi prijatelji i drugari, da kažemo “Ludi Dada”, ali da je malo ko znao da smo ga u srednjoj školi zvali “Vijuga”, upravo zato što smo znali da u njegovom naoko čudnom ponašanju uvek ima nekog sistema, da uvek ima neka “caka” koju je čuvao za sebe da se izvadi i iz najneprijatnijih situacija.

Prisutni su se složili i sa mojim rečima da je “Dadici” ostalo još mnogo neostvarenih želja, posebno u vezi sa njegovim sinovima Stanislavom i Borkom, ali i da je tu njegova supruga Ljubinka, koja će, uz pomoć svih nas, imati snage da sačeka, napravi i proslavi i svadbe, i krštenja, i polaske u školu… treće i četvrte generacije Jovanovića, onako kako bi on želeo da učini.

Ljubinka je pala u komu pre još malo pa tačno sto dana, posle iznenadnog pucanja cerebralne aneurizme. Lekari su mogli samo da konstatuju da je “sve u Božjim rukama”, a tračak nade ležao je u činjenici da je ona i u 77. godini bila vitalna, jakog srca, zdrave krvi, jednom rečju izuzetno snažna žena…

Osnažio ju je, ma kako paradoksalno zvučalo, baš težak život, jer je i u godinama dok je trpela ludorije našeg druga, a naročito posle njegove iznenadne i prerane smrti mnogo toga morala sama da uradi. Briga o porodici, kući, imanju u Mislođinu, široj familiji… možda je sve to držalo na ovom svetu i u tih sto dana njene samoće, jer takve žene uvek misle samo na ono što tek treba da urade.

* * *

Borka Pavićević (1947-2009) je u nedeljniku “Vreme” negde početkom devedesetih pisala kako je “cicana haljina”, ta naizgled banalna stvar iz svakodnevice, bila simbol cele jedne klase žena i jednog vremena.

Ta „cicana haljina“ (cvetna, pamučna, jeftina, praktična) nije modni detalj, to je “uniforma nevidljivog rada” žena koje kuvaju, ribaju, idu na pijacu, nose cegere i kese, rade „po kućama“ ili u baštama, bdiju nad mlađarijom, leče svojim medicinama, a nadasve ogromnom ljubavlju koju često i ne umeju da pokažu…

Takve žene nisu „heroine televizije“, nisu javne figure, ali su temelj opstanka, kako konkretne porodice tako i društva u celini. Ljubinka se nije libila da tu “uniformu nevidljivog rada” po odlasku u penziju zameni konobarskom i da godinama radi u Klubu penzionisanih radnika savezne policije, nisam baš najsigurniji u tačan naziv.

“Postoje haljine koje se ne pamte po kroju, ni po boji, ni po tome da li su bile moderne. Postoje haljine koje se pamte po tome što su bile život. To je ona mala cicana haljina”, siguran sam da je baš tako stajalo u pomenutom Borkinom tekstu.

Cicana haljina je bila prva stvar koju su žene oblačile kad prestanu da budu „gospođe“. Kad prestanu da idu „među svet“. Kad prestanu da veruju da će ih neko pogledati. Kad prestanu da očekuju bilo šta osim obaveza.

U toj haljini se hrani porodica, a da se sebi ne ostavi najbolje. U toj haljini se preživljava.

U devedesetim godinama, kad su muškarci govorili o istoriji, o granicama i o ponosu, žene su govorile o ulju, šećeru i deterdžentu. Muškarci su branili „naciju“, žene su branile ručak. Muškarci su branili „obraz“, žene su branile decu od gladi i hladnoće.

I sve to bez fanfara. Bez himne. Bez ordena. Bez novinskog teksta. Cicana haljina je bila njihova zastava. Ali niko nije hteo da je vidi.

U tom svetu, u kojem su se rušile države, menjale valute, nestajale plate i nestajali ljudi, cicana haljina je ostajala. Stajala je na konopcu u dvorištu kao poslednji dokaz normalnosti. Kao mala, šarena tvrdoglavost. Kao nešto što govori: ovde se još uvek živi, ovde se još uvek pere, ovde se još uvek jede, ovde se još uvek diše.

Niko ne piše istoriju tih haljina. Niko ne pravi muzeje za njih. A trebalo bi. Jer cicana haljina je bila poslednji komad civilizacije u zemlji koja je izgubila stid.

Možda je u njoj bilo nečeg ponižavajućeg: ta prisila da se bude praktična, ta zabrana da se bude lepa. Ta navika da se sve podnese. Ta stalna spremnost da se radi, da se ćuti, da se trpi. Ta tuga u tome što žena prestane da bude žena i postane servis.

Ali bilo je u njoj i dostojanstva. Onog dostojanstva koje ne dolazi iz reči, nego iz trajanja. Iz opstanka. Iz činjenice da se, uprkos svemu, kuća ne raspadne.

Da deca uvek imaju da pojedu nešto toplo. Da se život, makar u tragovima, održi. I možda je najveća sramota našeg vremena u tome što su takve žene nosile sve, a nisu dobile ništa – osim još jednog dana posla, još jedne kese, još jedne brige.

U zemlji u kojoj svi vole da govore o herojima, najviše se plašimo da pogledamo one koji su stvarno izneli život, poput moje drugarice Ljubinke.