Uzbudljiva promocija romana o Jasenovcu Igora Marojevića

Kultura 05. nov. 202001:13
Podeli:
Igor Marojević Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Ljudsko stradanje je glavna tema, a ne Jasenovac ili Španski građanski rat, rekao je pisac Igor Marojević na predstavljanju svog romana "Ostaci sveta" večeras u Kolarčevoj zadužbini. O knjizi su, pored autora, govorili i urednik u "Dereti" Zoran Bognar i dr Igor Perišić, viši naučni saradnik na Institutu za nauku i književnost.

– Kada mi je Igor rekao posle „Romana o pijanstvu“ o čemu će pisati, jedva sam čekao da mi preda rukopis. Mislio sam da bi najbolje bilo da se zadržao samo na temi Jasenovca, jer je to prvi srpski roman na temu Jasenovca, ali sam kasnije shvatio da je dobro i da Igor nije mogao da propusti priliku da ne govori o ostalim temama u svetu logora, kakav je bio ceo 20. vek – kazao je Zoran Bognar, urednik u „Dereti“, izdavačkoj kući za koju je roman „Ostaci sveta“ objavljen.
Bognar o „Ostacima sveta“ kaže da je u njemu „tragična sudbina čoveka od Španskog građanskog rata, Jasenovca i NATO bombardovanja predstavljena na velikim platnima čovekove tolerancije, opstanka i bola“.

Bognar: Tragične sudbine ljudi

– Mogućnost da se, uopšteno govoreći, sve to predstavi u prvom romanu o Jasenovcu kao dominantnoj temi, veliki je pokušaj da se prikažu sva stradanja 20. veka. Igor Marojević u svom nesumnjivo najboljem dosadašnjem delu, o veku logora, kako se i naziva 20. vek, piše jednim hladnim tonom čija analogija, pored svog užasa, pronalazi onu vatru koja tinja i baca plamen sećanja na ljude – rekao je Zoran Bognar, nabrajajući likove iz romana i dodajući da on istovremeno „nudi i nadu u spasenje nevinog, odnosno drukčiji pogled na ono što je ostalo u ostacima sveta“.

Bognar je podsetio da su kritičari tvrdili da je Marojević „svojom umetničkom pretpostavkom sveta i života i svojom pripovedačkom prozom proširio granice našeg realizma“.

Zoran Bognar Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

– Drago mi je što se knjiga „Ostaci sveta“ pojavljuje upravo sada, i to prevashodno zbog novih preispitivanja i prevrednovanja onih mračnih istorijskih događaja 20. veka i svakako zbog novih generacija srpskih pripovedača i kritičara koji ni u kom slučaju, ni u kom vrednovanju ne bi smeli zaobići ovo delo – rekao je Bognar i napomenuo da je Marojević „već u samom početku romana krenuo u novo i nepoznato, pojavio se kao tragač i do kraja romana to i ostao“.

Bognar je primetio da su, za razliku od drugih romansijera, za Marojevića određeni milje i vreme, specifični tipovi i idejna, politička i istorijska komponenta „najčešće periferni tokovi“.

– On čoveka nije shvatio kao homo politikusa, niti kao izraz jedne ideologije, ili jedne verske pripadnosti, niti kao zagovornika neke doktrine, već je dao ontološku viziju čoveka. Ovom piscu je važno da čovek iskazuje sebe i svoj odnos prema svetu – naveo je Bognar, dodao da Marojevića „u ovom romanu najviše interesuju tragične sudbine ljudi“ i naglasio i da je roman takav da „vapi za ekranizacijom“.

Perišić: Roman protresa naša istorijska saznanja 

– Imamo obilje pristrasnih narativa kojima obiluje savremena proza i gde prisustvujemo tome da imamo naraciju o tome kako su Srbi najgori na svetu i kako treba u književnim delima pisati o zločinima na Kosovu, u Srebrenici, da se zaustavimo samo na tom periodu. To nije dobro sa tradicionalno humanističke strane. A Marojević je ovde odlučio da napravi jednu postideološku poliperspektivnost, širok pogled ne samo na savremenu istoriju u poslednjih 30 godina, nego i na istoriju od Španskog građanskog rata do kraja 20. veka i NATO bombardovanja. Bez obzira na to koliko je njegova primarna ideja bila da napiše roman o Jasenovcu, njegova umetnička intuicija ga je vodila ka tome da to uradi na način da ne bude patetičan ili suviše tragičan u smislu da se dokumentaristički prenose zločini. Imamo istorijskih dela koja o tome govore – rekao je Igor Perišić, poredeći postupak i sa Rubikovom kockom.

Dr Igor Perišić Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Perišić je za roman rekao i da je on, kombinacijom tog istorijskog i narativnog, ujedno i poziv za drugačiji pogled na istoriju onakvom kakvom smo je znali.

Pričajući o tome da tema Španskog građanskog rata otvara poliperspektivnost, Perišić je rekao i da je pogled na taj rat do njegove generacije dolazio iz „leve perspektive“ i da je „jedina slika bila kako su, eto, neki partizani išli u Španski građanski rat“ i da je to bila priprema za „jugoslovensku komunističku revoluciju“, govoreći potom i o protestima u Srbiji devedesetih godina i pesmi grupe Manic Street Preachers, ilustrujući jednim od stihova iz njihove pesme tada preovlađujući stav da je „leva strana dobra, a fašisti zaslužuju da budu ubijeni kao zečevi“.

– Nisam tada osetio nikakvu humanističku nelagodu u tom trenutku, što se meni to toliko svidelo da sam pevao da bih ja ubijao fašiste kao zečeve. I stvarno se vidi kod Marojevića ta potreba da protrese naša narativna istorijska saznanja. Opet imamo i tu priču, ali opet ne jednostranu o toj desnici ili tim fašistima koji su u vreme komunističke istoriografije uvek nešto što se apriori podrazumeva kao loše ili da su partizani intimno potreseni onim što su doživljavali u toku rata imali pravo da, eto, te ustaše teraju do Blajburga i ubijaju kao zečeve, sledeći jednu politiku koja je ukidala pravo na ljudskost – kazao je Perišić, a potom nastavio pričom o komunističkoj revoluciji posle rata koja je bila „sve samo ne zasnovana na pravu i pravdi“.

Bez „ideoloških učitavanja“

U tom trenutku prekinuo ga je jedan muškarac iz publike i pozvao da govori o knjizi i njenim kvalitetima jer je „ideološki učitao“, da proba da „roman poveže sa Andrićem, na primer“ i da je „knjiga 6.000 puta bolja nego što on priča“, na šta mu je Perišić u raspravi zatražio da se predstavi i pitao ga da li je pisao o knjizi, sugerišući i da je prikaz objavljen u jednom dnevnom listu ovih dana „potpuno pogrešan“. Situacija se, međutim, ubrzo smirila, nakon čega se Perišić vratio priči o romanu.

– U romanu imamo i tu provokaciju koju je uneo Igor Marojević, prebacivši se na devetu deceniju 20. veka i počevši da pripoveda preko likova preko Jasenovca do zločina u Srebrenici. Tu nam je doneo isto jednu poliperspektivnost u smislu da ona nije politička slika, ako pod tim „politički“ uzmemo da je savremena književnost pod uticajem svih tih zamki koje dolaze iz tih kulturno-propagandnih globalističkih krugova i teraju nas da gledamo politiku Haškog tribunala i mejnstrim zapadnog pogleda da prikazujemo sve te zločine. Marojević je tu uneo jednu inovaciju, pokazujući kako se o Srebrenici može pričati iz različitih uglova, i iz perspektive zločinca koji je ubio dete i iz perspektive žrtve tog masakra u Srebrenici, opet na jedan način neostrašćeno, zato što kao profesor istorije ima tu distancu prema tim zbivanjima… – pričao je dalje Perišić.

Perišić je, vraćajući se na deo romana u kom se govori o Jasenovcu i likove, nalazeći u naraciji glavne junakinje Nade Marković čak i humor, a ocenio je i da je u pitanju „‘prosrpski roman’ u kom je najranjiviji lik jedan ustaša – napravljen kao nesnađeni, feminizirani pesnik piskutavog glasa koji ne može ni u predustaškom ni u ustaškom Zagrebu da nađe devojku i svoju uvrnutu avangardističku poetiku uspeva da ostvari u samom Jasenovcu, u kombinaciji klanja i stvaranja“, nazivajući to metanarativnim planom romana, a sam roman „jednim od najboljih srpskim romana 21. veka“.

Marojević: Divim se ljudima koji umeju da pričaju o svojoj patnji

Govoreći o likovima u svom romanu, Marojević je rekao da je pokušao da u roman prenese priče ljudi koje je čuo.

– Najviše se divim ljudima koji umeju da pričaju o svojoj patnji. Upoznao sam nekoliko takvih ljudi i pokušao sam da prenesem njihove priče u ovaj roman. Glavna junakinja je Nada Marković, ima 91 godinu i malo je senilna, a roman ima takvu formu da se naratori nadovezuju jedni na druge, a dok neko priča roman ne beleži samo njegovu ispovest, nego i njegova obraćanja okolo prisutnima. A ako pri tome ima humora, on je onda neka vrsta iseljenja – ispričao je Marojević.

Ključna tema, ističe on, „nije Jasenovac ili Španski građanski rat, nego stradanje“.

– Naravno, kao što nisu svi zločini jednaki, nisu ni svi jednako tretirani. Priča o Jasenovcu je data na nekih 100 strana, a neke druge na 15-20. Nisam ja to merio, nego je to ispalo spontano tako. Nemam lične veze sa Jasenovcem, međutim mene je od svega što se 1990. pojavilo u javnom ataru, a ticalo se istorije, najviše fascinirala ta tema – rekao je Marojević i pričao da je tokom studija, dok je spremao ispite iz književnosti u Narodnoj biblioteci, još onda, ne znajući da će se time baviti, čitao o Jasenovcu.

Igor Marojević Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

– Uzimao sam knjige Bogdana Križmana, bio je i jedan roman o Jasenovcu, i ima knjiga „Jedenje bogova“ Gorana Čučkovića, nažalost novela, ali jako dobra. Mislio sam da smo kukavička kultura, da ne možemo da se pozabavimo tom temom, ali kada sam uronio do kraja u to – ja sam zbog nečega to beležio, imam te sveske iz 1990. godine – zapisivao sam to fasciniran mogućnostima ljudskog zločina – priča Marojević.

Španski građanski rat

Priča o Španskom građanskom ratu mu se, kaže, otvorila odlaskom u Španiju, gde je proveo nekoliko godina, saznajući da je u redovima španske levice bilo 3.000 do 4.000 jugoslovenskih komunista, a da je kod nas ta tema bila marginalizovana.

– Desničari u Španiji su imali dobru propagandu jer su oni govorili sve vreme „strani plaćenici se bore na strani levice“, a na strani desnice je bilo neuporedivo više stranih vojnika. To je 90.000 Marokanaca je bilo plaćeno da se bori na strani Franka. Pa nemački i italijanski fašisti – priča Marojević.

Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Njegova heroina Nada Marković odlazi tada u Španiju na anti-Olimpijadu 1936. godine, kao odgovor na Olimpijadu u Berlinu, nacionalsocijalističkoj Nemačkoj, a te igre prekida građanski rat.

– Zašto je Španski građanski rat objektivno značajan? Da nije pobedila desnica u tom ratu, najverovatnije ne bi bilo Drugog svetskog rata. I logično mi je bilo da Nada Marković, kao Srpkinja iz Zagreba, i komunistkinja, da se ona bavi prihvatom Jugoslovena komunista koji su bili u Španskom građaskom ratu i posle toga u logorima, a da posle završi u Jasenovcu… – naveo je Marojević.

Jasenovac kao opsesivna tema

Govoreći o svom pristupu, Marojević je naveo da „nekako uvek ide na manje poznate strane“.

– Dok sam izučavao Jasenovac, naišao sam na ženski logor koji je bio mesto gde su se ustaše zabavljale tako što su napastvovali žene i posle su ih ubijali. Kada sam to čitao, mogao sam da shvatim zašto je čovek (Čučković, op. nov) mogao da napiše samo 44 ili 60 stranica. To je jako mučna tema. Međutim, zaista ima nekih nepredvidljivih, grotesknih situacija koje su se desile tamo, a svako ko ima iole iskustva u pisanju zna da efektne scene bez konteksta ne treba raditi – rekao je Marojević, dodajući da je u romanu opisan i proboj logora gde se dešava preokret.

Tema Jasenovca mu je, kako je rekao, dok je pisao roman bila „opsesivna“.

– A to je nepopularna tema. Zašto? To je naš nacionalni mit. Zašto nije bilo mnogo knjiga o tome? Ja nemam resentiman prema svojoj publici. Ali žao mi je što jako mnogo publike u literaturi traži bekstvo u neki lepši svet. A to su uglavnom knjige zasnovane na lažima. Naravno, fikcija je laž, ali treba „lagati istinito“. I zanimljivo mi je i zbog toga što nikako da se izvuče neka pouka, dešavaju se stvari, dešavale su se i 1936. kada počinje knjiga, dešavale su se i 1999. iz koje ne verujem da je mnogo ljudi izvuklo pouke – navodi Marojević.

„Pokajnički roman o Jasenovcu“

On je naveo i primer španske književnice Klare Uson.

– Ja nisam baš fan Ratka Mladića, ali je ona napisala jedan pamfletarsko bezličan roman o njemu, gde ona prikazuje kako se Mladiću ćerka ubila kada je saznala da je njen otac napravio genocid u Srebrenici. I za to je dobila pet nagrada. I onda je ona nekako saznala šta se dešavalo pre toga na tim prostorima i došla je do Jasenovca. Bila je toliko fascinirana Jasenovcem da je pokajnički napisala roman o Jasenovcu. Mi to znamo sve, to su uglavnom neke priče kakve se mogu videti i u dokumentarnim filmovima, tu nije bilo nekog velikog istraživanja. Ona je pisala za publiku koja zna jako malo o tome. Ne samo što je taj roman izašao u Španiji, nego i prevod kod nas. Tako da, to jeste pipavo. I možda zbog toga nismo imali romana o tome. To je dvojako. Ja sam tu temu dao poliperspektivno, ne samo iz ugla žrtve, nego i iz ugla dželata, kako je on to sve doživeo mentalno. Tu je i sin Nade, koja je glavna junakinja, a ne može da pomogne svojoj majci. On nije do kraja ni u čemu, ima ambivalentan odnos, postoji i njegova perspektiva – ispričao je Marojević.

Od Jasenovca do Srebrenice

Objasnio je potom i kako je od priče o Jasenovcu stigao do Srebrenice.

–  Mislio sam da ću pisati samo o Španskom građanskom ratu i Jasenovcu, a sve ovo drugo došlo je spontano. Što se tiče Srebrenice, taj sin Nade Marković je Španac po ocu, lekar je i uglavnom boravi na Balkanu usred rata i sreće razne zanimljive slučajeve. I tako sreće Vaja Mehmedovića koji sam po sebi poliperspektivan zato što je na samom početku rata pretrpeo zločin 28. divizije koja je vršila zločine ne samo nad Srbima, nego i nad svojima. Srebrenica je dana tu poliperspektivno, ne ulazeći u kvalifikovanje toga što se tamo desilo, jer sama radnja odvija se do 1999, dakle do pre nego što je Haški sud proglasio srebrenička zbivanja genocidom i nema priče o tome – rekao je Marojević.

I sve to stalo je na 400 strana romana.

Pitanja iz publike, u kojoj su bili i pisci Nenad Kecmanović, Muharem Bazdulj i Marko Krstić, skoro i nije bilo. Jedna žena iz publike konstatovala je da je Srebrenica složena tema i da je bolje da je se Marojević u romanu nije doticao.

Komentari

Vaš komentar