Dva dana čitam kako se u najpoznatijim engleski i američkim listovima i magazinima, kritičari opraštaju od pisca kojeg nazivaju titanom, velikanom, jedistvenim svedokom novije epohe.
Piše: Milan Vlajčić
Kad je pre četrdesetak godina prvi put u nas objavljen roman pisca čudnog imena Džona Le Karea “Špijun koji je došao iz zavetrine” (Spy who came in from the Cold), u uglednoj biblioteci Hit zagrebačkog “Znanja“, doživeo sam kulturni šok.
Takva čistota stila, poznavanje društvenih prilika u zemljama-nosiocima “hladnog rata”, junak koji tone u beznađe posle godina verne službe Njenom Kraljevskom Visočanstvu, nešto izvan svih ograničenja trivijalnog žanra o kojem su tada s podsmehom pisali književni znalci.
Mnogo godina kasnije doznajem da je klasik špijunskog romana, velikan Grejam Grin kazao za ovu knjigu: “Najbolji špijunski roman ikada napisan!“
A on je bio pisac oštrih sudova, ponekad nepravednih, i sam klasik ovog žanra. Posle ovog romana (1965), Le Kare (1931-2020) se povukao iz službe MI6, ispisao još dvadesetak sjajnih knjiga, preživeo Berlinski zid (neki su zlobnici mislili da nestaje špijunski roman posle 1989). Nikad nije pristao da u intervjuima govori o sebi, svojim neposrednim iskustvima u “tajnoj službi”, ponavljajući da je tajna u mešavini: malo znanja, mnogo imaginacije.
A onda je pre četiri godine objavio neverovatnu i potresnu memoarsku knjigu “Tunel za golubove“, u kojoj je prvi put osvetlio mračne staze svog života, tajni koje je saznavao trudeći da ne potone u banalnosti žanra.
Predlagao sam jednom prijatelju, poznatom privatnom izdavaču, da za njega prevedem ovu knjigu. Rekao mi je: pričekajmo. I to traje.
Tajni agent Le Kare
(Objavljeno u knjizi eseja Milana Vlajčića “Zvezdana prašina“, Dereta 2017)
Memoari su u proteklom stoleću postali jedan od najčitanijih i najtraženijih žanrova. Naravno, da bi neko mogao da ispiše svedočanstvo o svom životu i svom vremenu, mora da bude javna ličnost, pouzdan svedok o zbivanjima u kojima je sudelovao i koja se, ovo je najvažnije, mogu proveriti ukrštanjem sa dostupnim nivoom istorijskih podataka.
U prethodnim stolećima, kad javne arhive i pouzdani mediji nisu postojali, memoari su više služili kao jednosmerni izvor podataka, koje nije lako proveriti. Čuvena su prisećanja legendarnog Kazanove, ali malo šta je kasnije bilo dostupno proveravanju, osim da ga je vlast Mletačke republike progonila, iz razloga što je njegovo kretanje u različitim slojevima ondašnjih društava i raznih kraljevina izazivala podozrivost sa svih strana.
#related-news_0
Priče o njegovim ljubavnim podvizima verovatno su preterane (zar je samo on sklon samohvalisanju i busanju u grudi!), ali koga je sada briga zbog tolikih ucveljenih lepotica širom vremena. Pa ipak, njegova prisećanja o glavnim evropskim dvorovima koje je posećivao (i nudio razne vrste doušničkih usluga, dodajemo mi, jer je to bilo u duhu tih vremena), otkrivaju dragocene podatke o epohi koju je on ispipavao sa svih strana.
Kad sam naglasio da autor memoara mora da bude javni delatnik, to znači da svedočenja anonimusa nikoga ne zanimaju, ako se kasnije ne ispostavi da su oni za svoje vladare obavljali važne, poverljive poslove.
Jedan naš poznati pisac, uzgred i moj prijatelj, doktorirao je s temom: memoarska svedočenja u srpskoj kulturi 19. veka, i više puta je javno tvrdio da u memoarskom žanru ima mnogo izmišljanja. To verovatno važi za to vreme kojim je ograničio tematski raspon svoje doktorske disertacije. Ali u razvijenijim društvima, sa bogatim arhivama i višeslojnim svedočanstvima, memoarske knjige se cene samo ako na nivou proverljivih činjenica ne odstupaju mnogo bitnije od onoga “što se zbilo“. Tamo gde pisci daju mašti na volju i pokušavaju da se olako operu, ako su zaglibili na pogrešnoj strani istorije, njihova svedočenja postaju nebitna i bivaju gurnuta u zavetrinu.
Memoare su pisali pobednici (najpoznatiji autori ovog reda su Čerčil, De Gol, Malro, američki general Bredli i ruski maršal Žukov). Ali, među najbolje memoariste se svrstavaju i neki koji su u određenom deli ustorije bili na pogrešnoj strani, kao na primer Albert Šper (sjajna knjiga “U senci Trećeg Rajha“, jugoslovensko izdanje Otokar Keršovani, Rijeka) i Leni Rifenštal (“Sećanja“, beogradski Logos). Tu i tamo ovi “gubitnici“ su pokušali da odglume neznanje o nečemu što je ceo svet, zajedno sa nemačkim narodom, znao, ali je najveći deo njihovog svedočenja surov i dragocen opis svega što se odvijalo unutar Trećeg Rajha.
Sve ovo mi je promicalo kroz glavu prošlog decembra dok sam čitao memoarsku knjigu jednog od najboljih pisaca današnjice, Džona Le Karea, „Tunel za golubove“. Knjiga je u Londonu objavljena sredinom prošlog leta. Posle 23 romana koji se samo uslovno mogu smestiti u žanr špijunskih, Le Kare, koji je još 1964 izašao iz službe (britanske kontraobevštajne službe MI6, koju je Holivud mudro iskoristio u popularnoj sagi o Džejmsu Bondu), poput Grejema Grina (ista služba), stvorio je stilski doterano delo zasnovano na čemernoj i depresivnoj atmosferi opasnog života, dvostrukih egzistencija, izdaji domovine i karijerističkih nadmetanja od kojih je zajednica imala malo koristi.
Pre1964.Dejvid Kornvel (1931) je pod imenom Džon Le Kare već je objavio dva ne mnogo primećena romana. Ali kad je te godine objavio knjigu “Špijun koji je došao iz hladnoće“, doživeo je planetarni uspeh, odmah je dobio ponudu da se snimi film sa Ričardom Bartonom (reditelj Martin Rit) i pisac je posle 12 godina napustio službu MI6 koju je u holivudskoj, glamuroznoj verziji proslavio junak Džejms Bond.
Za ovaj roman jedan od najvećih pisaca današnjice Grejem Grin, i sam pisac nekih od vrhunskih špijunskih romana, izjavio je: “U životu nisam pročitao bolji špijunski roman od ovog Le Kareovog“. Sam Grin je u svojim memoarima iskazao neke gorke istine o službi koju su dragovoljno opsluživali vrhunski intelektualci poput njega, istoričara civilizacije Keneta Klarka, romanopisca Lorensa Darela… Kako Le Kare navodi, u Centrali je bilo dileme da li da se Grejem Grin pozove na sud zbog prekršaja “službene zakletve“, ali se odustalo jer je Grin bio prevelika ličnost, već je živeo na jugu Francuske i proces bi naneo veću štetu od neke koristi.
Uostalom, možda je Grin ponajviše pokazao apsurd britanske tajne službe romanom “Krojač iz Paname“, u kojem anonimni krojač šalje izveštaje o uličnim tračevima i novinskim podacima, od kojih se u Centrali stvarala fantastična predstava o tajnim saznanjima. Glogov kolac u moralnu trulež tajne obaveštajne organizacije Grejem Grin je zabio epohalno važnom rečenicom: “Ako bih bio u dilemi da li da izdam prijatelja ili domovinu, odabrao bih ovo drugo“.
U 38 poglavlja svoje nove memoarske knjige, Le Kare prikazuje sekvence svog života,opisujući kako se tajni agent Dejvid Kornvel najimpresivnije ovaplotio u ciklusu romana o Džordžu Smajliju (na filmu ga je nezaboravno odigrao harizmatični Alek Ginis). Sada otkriva kako je za svaku knjigu istraživao političku pozadinu i običaje lokalnih zajednica u Panami, na Kubi, Dalekom istoku, Aziji. Često dovodeći sebe u opasne situacije kakve nije imao dok je bio u “službi“, obično kao novinar, sekretar britanske ambasade i na posebnim, tobož turističkim putovanjima (do Jasera Arafata, Kastra i sličnih tvoraca moderne istorije).
Godinu dana pre ove knjige, poznati književni istoričar Adam Sismen je objavio Le Kareovu biografiju sazdanu na intervjuu s piscem, dugim 50 sati, na 687 stranica. Tu je pisac prvi put otkrio neke važne deonice svog dvostrukog života.
Kad je sada objavljena Le Kareova knjiga, poznati kritičari i književni istoričari su jurnuli da uporede podatke i iskaze iz ovih dveju knjiga, ali su mogli samo da zaključe da je u svojim memoarima Le Kare osvetlio neke nove epizode svog života: majka je pobegla iz kuće kad je mali Dejvid imao samo dve godine, pojavivši se u njegovom životu mnogo kasnije.
Otac je ostao sa dva mala sina, školovao ih, a onda je decenijama, vodeći život hedoniste, kockara, avanturiste, šarmantnog prevaranta, dopadao ćorke u raznim delovima sveta. Le Kare je dobijao pozive da otkupi oca iz dužničkog ropstva, više puta. Šokantna ispovest.
Od mnogih sjajnih epizoda posebnu pažnju izaziva poglavlje o Kimu Filbiju, jednom od najcenjenijih tajnih agenata koje je britanska služba imala. On je posle Drugog svetskog rata bio zadužen za kontakte sa Rusima, ali je početkom 1963. bilo nagoveštaja da od njega ka “hladnoći“ cure izdajnički izveštaji. Posle razgovora sa poverljivim čovekom iz MI6, kad se videlo šta čovek radi, Filbi iznenada 1. jula 1963. odleće iz Istanbula za Moskvu, isporučujući mnoge poverljive podatke i mrežu špijuna na teritorijama pod kontrolom Sovjetskog saveza.
Nikad se nije otkrilo koliko je poverljivih ljudi MI6 nestalo posle ove senzacionalne izdaje.
Mnogo godina kasnije Le Kare razgovara sa čovekom koji je iz Centrale stigao u Istanbul, da bi nekoliko dana prijateljski proveravao Kima Filbija. Ovaj čovek otkriva da je u tim danima upozorio Centralu da je Filbi provereni izdajnik, ali je odande stizala neverica – ne diraj ga, on je naš najbolji čovek. Le Kare sada, mnogo godina kasnije, pita svog prijatelja: zar ti nije padalo na pamet da ga “neutrališeš” (smiriš za večnost). A ovaj mu kaže otprilike: to je moglo samo sa dozvolom Centrale, ovako ja bih bio hladnokrvni ubica i ne bi mi bilo spasa.
Posebno me je opsenio čudan naslov. Tunel za golubove? Na samom početku pisac objašnjava o čemu je reč. Na profesionalnim strelištima se kroz poseban tunel puštaju golubovi, koji kad iziđu na čistinu i krenu ka nebu, postaju žive mete.
Zapanjujući je fenomen da se golubovi koji izbegnu puščanu vatru, vraćaju, kako bi ponovo bili pušteni kroz tunel.
Nemojte me pitati zašto mi ovi golubovi danima ne izbijaju iz glave.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar