Najviše me zanima kako će se publika ponašati nakon svega ovoga, da li će se uopšte usuđivati više dolaziti u pozorište i da li će se nešto esencijalno menjati sa pozorištem kao medijem, rekao je reditelj Oliver Frljić sinoć u prvom digitalnom izdanju Filozofskog teatra pod nazivom “Smislimo svet ispočetka”.
Budućnost pozorišta, nove tehnologije i kontrola, narušavanje ljudskih prava, umetnici na ivici gladi, političke kampanje u doba pandemije, samo su neke teme kojih su se dotakli reditelj Oliver Frljić i filozof Srećko Horvat uživo na „Jutjub“ kanalu beogradskog Bitef teatra. Horvat, trenutno u Beču, prvo je pitao Frljića kako je u Zagrebu.
– U Zagrebu je bio opet jedan mali potres, tako da smo se navikli, eto, na to, ima i aplikacija koja javlja, pa ljudi komentiraju… Dosta je lepo vreme, ima dosta ljudi na ulici, sad koliko se drže na propisanoj udaljenosti, o tome bi se moglo razgovarati. Ja se privikavam na ovu situaciju, odjednom mi se pojavio neki prostor da promislim šta i kako sam radio u zadnje vreme, šta bih radio dalje i šta će se uopće dešavati sa ovim medijem u kojem primarno operiram, s obzirom na ovu situaciju i ovaj novi način života u kojem smo zatečeni. Usporilo se sve, bar u mom životu, i to je na neki način lepo, jer stvari su me na neki način prestizale, pa sam ih ja onda prestizao, a sad nekako ide deakcelerizacija i to je nešto novo za mene – kazao je Frljić.
Upitan za angažmane u toku i budućim planovima, reditelj kaže da je razgovarao sa intendantom teatra u Štutgartu, gde je režirao „Zločin i kaznu“, da su tamo pozorišta takođe zatvorena, a u maju je trebalo u Kelnu da počne da radi, ali je siguran da od toga neće biti ništa, pominjući i još dve produkcije do kraja godine, što je takođe pod znakom pitanja.
– Najviše me ustvari interesira kako će se publika ponašati nakon svega ovoga, da li će se uopšte usuđivati više dolaziti u kazalište i na koji način, i ta specifična zajednica koja se kreirala u kazalištu, da li je ona nakon ovog iskustva moguća onakva kakva je bila ili će se nešto esencijalno menjati sa kazilištem kao medijem – kaže Frljić.
Horvat je podsetio na Šekspirovo doba, period kada haraju kuge, da je London od 1603. do 1610. bio zatvoren 60 meseci, te da su neka Šekspirova dela napisana u to doba, pa se i „Kralj Lir“ može smestiti u taj period… Kako bi ti, pitao je Frljića, čitao Šekspira danas s obzirom na koronavirusu i kako bi nam mogao biti poučan.
– Radeći „Hamlet mašinu“ mi smo dosta referirali na Artoa i njegov tekst „Kazalište i kuga“. Nas je primarno zanimalo na koji način kuga stoji tamo kao metafora, kao nešto što labavi postojeće socijalne norme. Išao bih malo dalje, do kuge iz vremena „Dekamerona“. Vrlo je zanimljivo na koji način ona s jedne strane rastvara, a sa druge strane pojačava određene društvene norme i različite oblike društvene kontrole i to nas nekako dovodi do situacije u kojoj smo danas, gde cela ova situacija služi kao izgovor za suspendiranje velikog dela prava, a svi znamo da je, kada se jednom ta prava izgube, veliki proces da se ona ponovo vrate. Pitanje je šta ćemo mi uraditi sa svim ovim. Koliko sad vidim, nema velikih polenika oko svega toga. To neko permanentno vanredno stanje koje znamo već od 2001. se nastavlja i samo se koriste neki novi argumenti za to da bi ono ostalo permanentno – ocenjuje Frljić.
On se, pre svega, pita o budućnosti pozorišta.
– Meni je fascinantno to da u ovom trenutku nema mogućnosti kretanja i onoga što je esencijalno za kazalište, to suprisustvo izvođača i publike, i mene taj koncept „uživosti“ jako zanima, šta će biti sa njim, kako će kazalište nastaviti jednog dana kada se ovo završi, da li ćemo nastaviti tamo gde smo stali, da li će to biti moguće ili će nastati neke nove regulacije, da li će se, možda, sedeti na pet metara razdaljine, da li će ikakav fizički kontakt među publikom i izvođačima biti moguć. Ali cela ova stvar nas više tjera u virtuelnu realnost, gde su mogućnosti socijalne kontrole veće i opasnije i ne znam da li je to put s kog se možemo vratiti – kaže reditelj.
Postavilo se, dodaje on, i pitanje ko će iz ove situacije izaći kao pobednik, a ko kao gubitnik.
– U Americi je ona poprimila jednu rasnu dimenziju, klasnu dimenziju, ko ima mogućnost ostati u izolaciji. Neko, bez obzira na sve, mora izaći na tržište rada i izložiti se. Naravno, očekujem kada se sve ovo završi poplavu predstava koje će tematizirati koronavirus, ali je zanimljivo ovo što se sad događa, kako naći pravu meru između toga da se zaštite životi, naročito onih koji spadaju u rizične skupine, a da se ne odustane od određenih socijalnih prava i sloboda koja su ionako bila nagrižena od pojave interneta – naveo je Frljić.
“Problematične politike prikupljanja podataka”
Reditelj je kao primer iskoristio i to što Horvat i on razgovaraju preko „Zuma“, jer on ima „problematične politike prikupljanja podataka i ne znamo kako će to što radimo ovde procesirati i monetizirati“, ali da smo na to osuđeni i da je to ostao jedini način komunikacije, pitajući se da li je potrebno “strateški” koristiti nove tehnologije, iako je u njima „već upisano da mi gubimo“, podsećajući na „konstruktivni defetizam“ Hajnera Milera i konstataciju jednog Brehtovog lika da „u porazu leži istinsko znanje“.
Horvat je na to odgovorio Helderlinovim „gde raste opasnost, raste i spasonosno“ i dodao da postoje ljudi koji sada rade više nego ikada, da su stalno onlajn, a Frljić nazvao tu situaciju „digitalnim panoptikumom“.
Odgovarajući kasnije na pitanje gledateljke da li je, zapravo, greška to što su pozorišta pristala na onlajn prikazivanje predstava, reditelj je odgovorio „i da i ne“.
– Pitali su i mene da prikažu neke moje predstave. Moram priznati da je moja pozorišna afirmacija išla kroz puno predstava koje su bile snimljene. U nekom drugom kontekstu bih zagovarao da ne postoji ontološki primat izvedbe uživo, ali u ovoj situaciji mislim da je u pitanju politička odluka, da li se pristaje na to ili ne. Gledanje tih predstava onlajn, to su uglavnom loši, neprofesionalni snimci, ne daju pravi uvid. To je za nešto drugo u cijeloj ovoj situaciji, možda je to sad nešto da se, zapravo, premosti ovaj period do tog dana kad ćemo opet, ako ikad dođe, moći ići u kazalište. Postoji osnovna razlika: u kazalištu postoji mogućnost izbjegavanja određene kontrole, sa snimkom ne postoji takva mogućnost izlaska iz zacrtane matrice – ocenjuje Frljić.
Na pitanje da li bi mogao da se izvede neki eksperiment, poput onoga kako su muzičari u Novom Sadu svirali „Bela ćao“, da se ekran podeli i režira svaki segment posebno, reditelj je ocenio da je to “teoretski moguće, da je to već rađeno dosta puta”.
– Duga je zajednička povijest kazališta i novih medija. Nije to ništa novo i ne treba zagovarati kazalište koje bi se razvijalo isključivo u otporu – naveo je on i ocenio da to nije toliko estetsko, nego i političko pitanje.
Frljić je naveo da postoje i neki reditelji, čak i sa Balkana, koji predstave režiraju preko skajpa. U tom trenutku se veza u prekinula.
– Eto, Srećko, to mi se nikad ne bi dogodilo da sam bio sa glumcima u istom prostoru ili s tobom dok sa vodio ovaj razgovor – rekao je na to reditelj.
„Možda će sredstva za dezinfekciju počistiti i pozorišta“
Komentarišući to što razgovaraju „na daljinu“, Horvat je pokušao da u tome nađe i neku dobru stvar. „Ipak ima nešto u ovom razgovoru, iako publiku ne vidimo“, rekao je i ocenio da jeste to i neki javni prostor, ali i privatan.
– Mogao bih možda potražiti neki precizniji termin, ali jako je gluho, zar ne? Mi smo tu, postoji nekakva mogućnost fidbeka, ali imamo i tu situaciju terora anonimnosti. Mi nemamo mogućnost, zvučaće patetično, da pogledamo u oči onima koji sede s druge strane rampe. Da ne kažem da nema mogućnosti fizičkog kontakta, jer kazalište osim što je vizuelna i umetnost izgovorene reči, takođe je i taktilna umetnost, ona počiva na jednoj vrsti fizičkog kontakta. Mi dišemo isti zrak, u istom prostoru. To se sad ne događa. Cijeli ovaj razgovor je na različite načine dezinficiran, i doslovno i metaforički. I cijeli ovaj mediji radi tu jednu vrstu dezinfekcije. Toga u kazalištu nema, kazalištu je imanentna jedna prljavština, koja je sad postala neki naš najveći neprijatelj. I možda će stvarno sva ta sredstva za dezinfekciju počistiti kazališta i ona će izgledati kako će već izgledati. Suzana Kenedi govorila je da je antropocentrični model razrušen. I kad sam razgovarao sa intendentom iz Štutgarta o nadi da će probe moći početi ovog ljeta, iznenadilo me ono što je on rekao: „Ali mi ne znamo hoće li glumci hteti stajati na dva metra udaljenosti, približavati se jedni drugima“. U svakom slučaju, biće zanimljivo – kaže reditelj.
„Kapitalizam je najmoćniji virus“
Izvlačeći paralelu sa tim da je „dugoročno kuga dovela do urušavanja feudalizma“ i dodajući da je nemačka kancelarka Angela Merkel na sastanku Evrogrupe „izjavila da ne želi da prihvati euroobveznice“, uz ocenu da je moguće da to bude i kraj evra, Horvat je upitao Frljića da li veruje da bi sadašnja kriza mogla da dovede do urušavanja kapitalizma.
– Kapitalizam je najmoćniji virus. Ako samo pratimo povijest njegovih mutacija i koliko je patogen, nema previše prostora za optimizam. Voleo bih da razmišljam drugačije. Već sad se pronalaze načini kako da se solidarnost pretvori u različite oblike profita, ekonomskog, simboličnog… Čak i u Njemačkoj neoficijalno ide debata da li ipak određeni broj ljudskih života staviti u neku zonu rizika da bi se ekonomski procesi nastavili. Tramp to čak i ne skriva kad kaže „ako bude samo 100.000 mrtvih napravili smo dobar posao“, a možete misliti i fondovi za penziju i sve… Mislim da se već polako priprema teren za kalkulaciju koliko stotina ili miliona smrti vredi da bi određeni ekonomski i politički sistem sa različitim modifikacijama opstao i nismo daleko od toga kada će se daleko otvorenije govoriti o tome – rekao je Frljić.
Pomoć umetnicima
Reditelj misli i da cela ova kriza dovodi u pitanje temeljne vrednosti na kojima su počivala ova društva.
– Postavlja se i pitanje šta sa kulturom, u ovom neoliberalnom kontekstu, gde kultura nikada nije bila nešto esecijalno i uvek se gurala na tržište. Zadnjih pet godina radim u Njemačkoj i zanima me što će tamo dešavati, u zemlji sa više od 250 pozorišta, i već sad vidim da se pojavljuje panika – pita se Frljić.
Horvat je podsetio na to da je Nemačka brzo dala pomoć za kulturnjake i nezavisne umetnike.
– Evo informacije od kolega koji rade najviše u „Maksimu Gorkom“, oni su slobodnjaci, kažu da su svi dobili po 5.000 evra za naredna tri meseca, podneli su zahtev i on se rešava u roku od dva dana. Ne znam kakva je situacija u Srbiji, a u Hrvatskoj je situacija takva da je ministarstvo donelo odluku o 1.500 do 3.000 i nešto kuna i moraš biti registriran kao samostalni umetnik. Meni je drago da je dio kolega koji su članovi Zajednice samostalnih umetnika pokazao solidarnost sa kolegama koji nisu. Međutim, procedura je napravljena za sad tako da niko ne dobije. Moraš doneti dokaze o svim poslovima koje si imao ugovorene i to, možeš misliti, u hrvatskom kontekstu gdje se nekad ugovor potpisuje na dan premijere… E onda, ako neko zaključi da su tvoji poslovi zbog korona krize ugroženi, onda možeš dobiti od 1.500 do 3.000 kuna. Dosta ljudi je po pitanju toga u velikoj panici, to su ljudi koji stvarno žive „od prvog do prvog“ – kazao je Frljić, apelujući na ministarku da uradi nešto za te ljude koji će “za tjedan, dva biti doslovno gladni”.
Političke kampanje u doba korone
Konstatujući da u doba izolacije nema ni mogućnosti okupljanja, a da „Tramp idućih nekoliko mjeseci, dok god traje koronavirs svaki dan može biti u kampanji, što je slučaj i sa Vučićem u Srbiji, i sa Plenkovićem u Hrvatskoj, i sa Janšom u Sloveniji“, Horvat se zapitao i kome bi mere preduzete u Hrvatskoj mogle ići u korist.
– Jučer je baš premijer rekao za ovaj predlog uvođenja mere o praćenju mobilnih telefona onih koji su u izolaciji, na par kritičkih pitanja lakonski odvratio: pa Gugl i Fejsbuk i onako znaju sve o vama, šta koga interesira ko s kim priča… U Hrvatskoj, koja ima itekako problematičnu povijest praćenja svojih građana, u devedesetim pa i poslije, odgovarati na taj način je opasan presedan, ne samo ovde nego i u drugim zemljama. Takođe, ovo što Vučić radi u Srbiji, ja ne vidim kao nešto čime se stvarno želi isključivo spriječiti širenje epidemije, nego i pokazivanje mišica, dakle ono u čemu je aktualni predsjednik bio najbolji, u gaženju građanskih sloboda. Isto Orban, ovaj zakon koji je svinjarija neviđena, ali koji je donesen i daje mu mogućnost da dekretom odlučuje o stvarima o kojima ne bi mogao i smeo – e, sad dolazimo do kazališta – demokratiju svodi na jednu lošu predstavu – kaže Frljić.
Horvat je, podsećajući na probleme koje je Frljić imao režirajući komade u Poljskoj, zapitao da li se ono što se dešava u kulturi kao bumerang vraća ili, drugim rečima, „ako dopustite cenzuru u kulturi da će se ona vratiti u ovo u čemu sada živimo“, na šta je Frljić rekao da i dalje čeka epilog tužbi u Poljskoj i skrenuo pažnju na drugu strategiju vlasti u toj zemlji.
– Tusk i dalje planira imati izbore, s tim što će stariji ljudi moći glasati elektronskim putem, dakle njihovo biračko tijelo neće morati izlaziti na birališta, a mladi ljudi, koji imaju puno veće probleme sa njihovom politikom, moraće fizički doći na birališta. Neverovatno koliko se mogućnosti za hakiranje sada pojavljuje – ističe Frljić.
Horvat je ocenio da oni koji su na vlasti koriste koronavirus za konstantnu kampanju, da ankete pokazuju da onima koji su u ovim uslovima češće u medijima raste i podrška, da je opozicija „u karantinu“, a da se kritika vlasti može shvatiti kao kritika vladinih mera protiv virusa i zbog toga se rizikuje i do pet godina zatvora.
– Naravno, vidjeli smo, slična stvar je pokušana nedavno i u Srbiji. Nadam se da je to za sad stalo i da neće ići dalje, ali nisam siguran, s obzirom na povijest predsjednika i načina na koji se devedesetih obračunavao sa novinarima i ne bih rekao da se sa ovom novinarkom cijela priča završila – ocenio je Frljić i dodao da i šira geopolitička preslaganja ne prestaju, da „interes građana ne postoji, da su oni i njihovi životi i dalje moneta za potkusurivanje“.
Horvat je na to dodao da ga brine da, osim izostanka solidarnosti u EU, „srljamo u recesiju poput one 1929. godine“, da ga ne čudi što Srbija hoće da sarađuje sa Kinom i Rusijom, a Bosna sa Turskom, te izrazio bojazan da će i neke države na Balkanu iskoristiti situaciju za „uvoz još veće autokracije“.
– Nemam nikakvih iluzija da će Hrvatska tu puno kaskati, samo će to uraditi na neki drugi način, ali već sama ideja o obaveznom praćenju mobilnih građana koji su u samoizolaciji pokazuje tu tendenciju. Znači, blizu smo toga, a s obzirom na stranku na vlasti i celu njenu povijest, može se tu svašta očekivati. Dobrodošli u vrli, novi svijet – zaključio je Frljić.
Reditelj je dodao i da je svoje medijske aktivnosti sveo na minimum, ocenjujući da je na ex-YU prostoru rekao sve što je imao i da se osećao kao neka vrsta „društvene papige“, a da ovaj razgovor vidi kao nastavak onoga što su Horvat i on, kao i filozof i teoretičar Boris Buden i reditelj Želimir Žilnik radili u Beču u okviru projekta „Evropa mašina“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
