Dekameron - pouke iz 14. veka za život u doba epidemije

Širenje virusa Kovid-19 pokrenulo je epidemiju saveta. Ti saveti su važni ali im je suđeno da nam živote učine jadnijim i izolovanijim. Međutim, postoji jedan neobičan izvor saveta koji nudi drugačiji način da se nosimo sa epidemijom. Taj izvor je "Dekameron", tvrdi Andre Spajser, profesor organizovanog ponašanja na Poslovnoj školi Kas pri Univerzitetu u Londonu, u svom autorskom tekstu za "Nju stejtsmen" (New Statesman).Književnik u vreme cvetanja renesanse, Đovani Bokačo napisao je knjigu na začetku širenja kuge u Firenci oko 1350. godine. Bolest je opustošila grad i smanjila broj stanovništva za oko šezdeset odsto. Bokačo je opisivao kako Firentinci "padaju mrtvi na ulicama, danju i noću, dok mnogi drugi, iako umiru u svojim kućama, privlače pažnju suseda smradom svojih trulih leševa".Društvene veze su pokidane jer "taj bič božji beše srca u ljudi i žena ispunio takvom stravom da je brat napuštao brata, stric sinovca, žena svoga muža i, što je još strašnije i gotovo neverovatnije, ocevi i matere nisu smeli da se približavaju svojoj deci ni da ih neguju, kao da nisu njihova" (citat iz: Đovani Bokačo, Dekameron, Savremena biblioteka Beograd, 1936, prevod Mihailo Dobrić i Milorad Pavlović).Neki su se povukli u kuće dok su drugi u grupama šetali gradom i organizovali višednevne pijanke.

Desetoro prijatelja koje "Dekameron" prati okuplja se u jednoj napuštenoj vili van Firence. Dane provode pričajući zabavne i često "masne" priče. Danas književni klasik, u 14. veku predstavljao je neku formu recepta.Profesor Martin Marafioti, stručnjak za srednjovekovnu italijansku književnost i istoriju medicine sa Univerziteta Pejs u Njujorku, kaže da je Bokačov recept za epidemiju bila velika doza "narativne profilakse", drugim rečima, prevencija pričama. Bokačo je govorio da možete spasiti sebe bekstvom iz grada, obezbeđivanjem prijatnog društva i pričanjem zanimljivih priča kojima ćete održavati duh. Mešavinom društvene izolacije i prijatnih aktivnosti moguće je preživeti najgore dane epidemije, poručuje on.

Ovaj Bokačov recept podstakao je objavljivanje niza srednjovekovnih priručnika sa savetima. Tomazo del Garbo (oko 1305-1370), jedan od najuglednijih firentniskih doktora u to vreme, predložio je da, kada kuga udari, ljudi treba da izbegavaju razmišljanja o smrti. Umesto toga, savetuje im da se okupe u nekoj lepoj bašti i "pribegnu igri, pesmi i drugim prijatnim aktivnostima koje ne iscrpljuju telo kao i svim ostalim očaravajućim stvarima koje donose utehu".U drugom priručniku, italijanski teolog Nikolas de Burgo (1517–1537) preporučio je da se ljudi "klone straha, gneva, tuge, prekomerne nervoze, teških misli i sličnih stvari. Shodno tome, svako treba da se trudi da bude srećan, veseo, da sluša uspavanke, priče i prijatne melodije".

Bokačov recept možda danas nekima deluje bajato. Možda nije imao dovoljno podataka na koji način se kuga širi. Uprkos tome, nedavna istraživanja iz oblasti društvene epidemiologije pokazuju da je Bokačo, ipak, shvatio nešto važno o epidemijama. Preporukom da se izbegavaju gradovi, on je bio pobornik onoga što zdravstveni radnici danas nazivaju društvenom izolacijom.Bokačo je, takođe, razumeo važnost onoga što bismo danas definisali kao "blagostanje". Karantini mogu da uzmu veliki danak mentalnom zdravlju. Jedna studija je pokazala da je oko 30 odsto onih koji su bili izolovani tokom epidemije SARS-a u Torontu 2003. godine potom patilo od depresije ili posttraumatskog stresnog poremećaja, zbog osećanja izolacije i stigme. Razmenjivanje priča može da pomogne da se ovakva sumorna osećanja drže po strani.Bokačovu veru u isceljujuću moć priča podržalo je na desetine drugih istraživanja na ovu temu. Pregledanjem i poređenjem njihovih rezultata, socijalni psiholog Džejms Penebejker sa Univerziteta u Teksasu zaključio je da, "kada ljudi pretoče svoje emotivne lomove u reči, njihovo fizičko i mentalno zdravlje značajno se poboljša". I premda priče ne mogu da vas zaštite od virusa, mogu da vas zaštite od loših misli koje epidemije izazivaju.Bokačo je, takođe, razumeo ključnu ulogu u onome što sada zovemo društvenim umrežavanjima. Iako je jedna studija iz 2010. koju je sproveo sociolog Nikolas Kristakis među apsolventima na Jejlu pokazala da studenti sa razgranatijom mrežom prijatelja imaju veće šanse da dobiju grip, studija koju je vodila klinički psiholog Kiti Vu sa ljudima koji su bili u karantinu tokom epidemije SARS-a u Hong Kongu 2003. otkrila je da isti ti koji imaju gušću mrežu prijatelja imaju i manje šanse da, u slučaju bolesti, postanu depresivni i pate od posttrumatskog stresnog poremećaja.

To je lekcija koju je Bokačo savladao još pre 750 godina: bolest nas često tera da se povučemo do drugih, ali, u isto vreme, ljudi pate kada su potpuno izolovani.Većina nas nema vilu na selu u koju može da se povuče, poput Bokačovih junaka iz "Dekamerona", ali ima načina da književnikov savet učinimo relevantnim. "Dekameron" nas podseća da moramo da podržavamo i hrabrimo jedni druge kako bismo pregurali ovakve zdravstvene krize svetskih razmera. Umesto da dozvolimo da nas obuzme epidemija straha, treba da se okupiramo običnim, malim zadovoljstvima kao što su društvene igre, muzika i razmenjivanje priča. Ove aktivnosti ne samo da poboljšavaju naš osećaj blagostanja nego nas i povezuju sa drugima.

Neke od lekcija iz 14. veka u Toskani, kao da su ponovo naučene u Kini 21. veka. Tokom dugih dana i noći nametnute izolacije za vreme epidemije koronavirusa, porastao je broj onlajn književnih klubova i foruma za razmenu kuvarskih recepata u ovoj zemlji. Didžejevi su strimovali svoje setove a ljudi su pretvarali stanove u noćne klubove. Uveče bi stanari solitera izlazili na prozor i skupa pevali "nastavite borbu".Ovakve aktivnosti nas podsećaju na značaj povezivanja čak i kada smo društveno izlovani. To je svakako daleko bolje iskustvo nego primer jednog Kineza koji je dane u izloaciji provodio trčeći ultramaraton u krugovima po svom malenom stanu, zaključuje Andre Spajser.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram