Feljton - piše Mihael Martens: Pisma mladog Andrića (1)

Piše: Mihael MartensNaročito Durbešiću on otvara svoje srce. U januaru 1913. piše mu o svom životu u Zagrebu:

…] mi se trujemo po javnim mestima, jedemo hranu, koja nije za nas kuhana

…] i spavamo po posteljama koje su obeščašćene

…] i pijemo iz čaša koje su zaražene, a ruke koje nas miluju milovale su i druge i milovaće i druge

…] jedini izlaz vodi dalje na zapad i dublje u greh i stradanje i bolest, a put natrag na istok i „kući“ nema i nikad više milosti. Ni leto mu neće popraviti raspoloženje: Sve je zaludu; ne biva se tako lako veseo u ovoj zemlji, gdje je tako mnogo brda i tako malo duha i gdje ti sve dobro poznaješ i svi tebe rđavo poznaju, piše on u junu, dok je rad svakom zlu i vidi samo jedan izlaz: Moram u Beč. Zagreb je, kako je napisao u jednom drugom pismu Durbešiću, grad za bežanje. Upoznao sam njihove bolje ljude: Sva je Croatia jedna tragedija… Jedna tragedija u kojoj za njega, kako Andrić nalazi, nema dostojne uloge: Ipak je to – sunac mu majčino – žalosno da jednog hrv. pjesnika i nacionalistu njegov glavni grad dočekuje u pissoir. Svoje raspoloženje samozvani hrvatski nacionalista aforistički sažima ovako: Vrlo je hladno; ustav se nigdje ne osjeća.Iz sveg ovog jadikovanja teško je shvatiti šta mu to u vezi sa Zagrebom tačno smeta. Ali među hrvatskim intelektualcima tada pomodno je sprdati se na račun Hrvatske i orijentisati se prema „slobodnoj Srbiji“....Ali ni Pariz ili London Andriću u ono doba ne bi mogli udovoljiti, pošto sam sa sobom nije bio načisto.U meni ljubav, velika, zadocnela, nesrećna, a oko mene mržnja, piše Durbešiću u maju 1913. Znaš: mržnja svih s kojima dolazim u dodir, meni nepoznata mržnja malih, sitnih ljudi, kojima tuđa radost ne da spavati i tuđa sreća truje hleb i vodu i tuđa snaga uznemiruje dušu. Zašto je toliko onih koji me mrze, dragi moj? I šta hoće ti ljudi?Iz pisama iz Višegrada, gde provodi letnji raspust 1913, vidi se da nisu samo Zagreb i Hrvatska krivi za zbrku u Andrićevoj duši. Poziva Durbešića da ga tamo poseti, ali ga i upozorava: da će morati da prođe torturu njegove brbljive i glupe tetke i službouljudnog tetka, koji od svih duševnih sposobnosti imaju samo tu da ga vole i maze i izdržavaju. Višegrađani su mu još manje po meri nego Zagrepčani:Danas sam nervozan jače i ne mogu da pišem sve o njima samo ti velim da ih mrzim do kriminala. Mnogo sam puta premišljao – sjedeći s njima – kako bi bilo divno otrovati im vodovod da jednog dana pocrkaju svi upravo u času kad popuste iza ručka kajiš i posrknu vode. Ili im jedne noći deflorirati sve kćeri i svastike, krivonoge i mutave djevojke. A Andriću ne pričinjava muku da u istom pismu bez problema pređe sa svog gneva protiv svega i svakoga na poslovne stvari. On svog prijatelja moli da mu pošalje knjige Hajnea i Ludviga Bernea. Još da nema ovih knjiga bih izludio. Ovi građani me formalno – duševno – natiču na ražanj.Andrićeva potištenost ima i fizičke razloge – zdravlje mu je, kao i za vreme školovanja u Sarajevu, jako načeto. Za kratkim periodima oporavka slede snažni recidivi. Pljuje krv, oseća se slabo, često je prehlađen; a kada jedna upala grla poprimi preteće razmere, mora čak i da se podvrgne bolnoj i ne baš bezopasnoj operaciji. Donekle mu utehu pružaju prvi književni uspesi. Ovdje kao da počinju da me paze: moje kritike su tražene, radimo na jednoj antologiji hrv. lirike gdje ću zauzeti lepo mesto; i plaćaju me, piše Durbešiću, pre nego što će se u jesen 1913. u Beču njih dvojica useliti zajedno u stan. Nevoljeni Zagreb uspeva da napusti nakon dva semestra, da bi nastavio studije u glavnom gradu Austrougarske.Iz knjige “U POŽARU SVETOVA Ivo Andrić - jedan evropski život" (Laguna, 2020)Priredila Miona KovačevićSutra: Andrić i "Mlada Bosna"